Profitom omeđena sloboda

Najveća zvezda ovogodišnjeg susreta političke, ekonomske i biznis elite u najpoznatijem švajcarskom seocetu Davosu, američki predsednik Donald Tramp, potrudio se, u svom maniru, da njegov dolazak ne ostane neupamćen. Zveckao je ovoga puta trgovinskim oružjem, optuživši Evropu, a misleći na Nemačku, za izostanak fer pleja u međunarodnoj trgovini, a naročito u robnoj razmeni sa SAD. Tramp tvrdi da je njegova zemlja preplavljena evropskom robom koja se uvozi praktično bez carine, dok istovremeno ove države na sve načine sprečavaju uvoz američkih proizvoda na svoja tržišta, zbog čega suficit koji Evropa ostvaruje u razmeni sa najvećim prekookeanskim ekonomskim i političkim saveznikom permanentno raste i udvostručen je u poslednjih sedam godina, od 2009. do 2016. sa 70 na 140 milijardi dolara. Zaplašeni ovom pretnjom, naročito nakon odluke SAD da uvedu pozamašne carine na uvoz solarnih panela i veš-mašina, što je obradovalo tamošnje proizvođače, ali razbesnelo Kinu i Južnu Koreju, zvaničnici iz Brisela promptno su odgovorili da neće sedeti skrštenih ruku, upozorivši da „trgovina može i trebalo bi da dovede do situacije u kojoj svi dobijaju“, te da su državni protekcionizam i nacionalizam štetni po budući ekonomski rast. Da li ova rečenica znači da slobodna trgovina do sada nije dovodila do vin-vin pozicije, odnosno da su zahvaljujući njoj oni bogati postajali sve bogatiji, dok su drugi, uključujući i radničku klasu u razvijenim ekonomijama, propadali? I nisu li upravo SAD najbolji dokaz toga? Da li bi se da nije toga Donald Tramp uselio u Belu kuću pod parolom „Amerika na prvom mestu“, optužujući ne vlasnike kapitala u sopstvenoj zemlji, već druge međunarodne igrače, uključujući i Nemačku, da su pod plaštom slobodne trgovine preplavili Ameriku svojom robom. Treba li ikoga da čudi što se lokomotiva globalizacije i slobodne trgovine, SAD, usprotivila takvoj politici onda kada su joj se sve negativne strane globalizacije svom snagom sručile na glavu, i kada se umesto nje i pred njenim očima neki drugi, što se moglo čuti u Davosu, proglašavaju budućim lokomotivama globalnog ekonomskog rasta, kao što je to trenutno Indija? I da li je od te buke izazvane potrebom da svi sebi i za sebe prigrabe što više, iko čuo francuskog predsednika Emanuela Makrona kada je upozoravao da se „pogrešno govorilo da će ekonomski rast rešiti sve probleme“, ili upozorenja koja stižu od pojedinih svetskih ekonomista koji govore da slobodna trgovina ne može i neće rešiti narasle probleme nejednakosti i migracija, jer da je mogla rešila bi ih do sada? Antimigracionom politikom i dovođenjem u pitanje realizacije Transatlantskog i Transpacifičkog sporazuma o slobodnoj trgovini, Tramp je još u predsedničkoj kampanji jasno najavio protekcionizam, ali činjenica je da su SAD i pre njegovog dolaska na vlast formalno zagovarale sklapanje sporazuma o slobodnoj trgovini, a faktički sabotirale svaki pokušaj da se dogovore o fer principima. Čuveni svetski ekonomista, nobelovac DŽozef Stiglic podsetio je pre nekoliko godina na propast takozvane Doha runde pregovora u okviru Svetske trgovinske organizacije, upravo zato što je Amerika bila nespremna da ukine subvencije poljoprivredi. Na raniju presudu STO da su američke subvencije za pamuk protivpravne, jer od njih koristi ima tek nekoliko desetina hiljada bogatih farmera, SAD su reagovale tako što su podmitile Brazil da povuče pritužbu, čime su milioni siromašnih proizvođača pamuka u Indiji i Africi ostali bez posla. Zato je Stiglic upozoravao da cilj pregovora o slobodnoj trgovini i nije stvaranje „istinskog sistema slobodne trgovine“, već sistema koji će služiti interesima onih koji u toj trgovini dominiraju. I činjenica je da je svet zaista tako i funkcionisao sve dok oni koji je trebalo da posluže kapitalu kao jeftino tržište i još jeftinija radna snaga nisu osnažili dovoljno da preuzme primat u ekonomskom svetu čija je jedina mera stopa rasta, bez posebnog osvrtanja na to kako se to novostvoreno bogatstvo raspodeljuju i unutar jednog sistema, a i na globalnom nivou. Mane slobodne trgovine i liberalizacije carina i uvoza nisu postojale sve dok najbogatije zemlje, razvijene upravo zahvaljujući protekcionizmu i zaštiti sopstvenog, nisu počele da plaćaju ceh svoje nezajažljivosti. Protekcionizam, zahvaljujući kojem su one postale vodeće ekonomske sile, proglašen je najvećom pošasti, a slobodna trgovina svetinjom, jer je baš ona omogućavala da te sile neometano osvajaju svetska tržišta i time potiskuju lokalne proizvođače. Prihvatanjem nametnute politike liberalizacije trgovine i sklapanjem sporazuma o slobodnoj trgovini, zemlje u razvoju su redom štetile sopstvenoj proizvodnji, nemoćnoj da se suprotstavi konkurenciji koja je dolazila iz superiornih ekonomskih država. „Do trenutka kada su razvijene zemlje pokušavale da dostignu nivo razvijenijih od sebe, gotovo sve su koristile carinske tarife, subvencije i druga sredstva za unapređenje svoje industrije. Intrigantno je napomenuti da su SAD i Britanija, navodni bastioni slobodne razmene, a ne Francuska, Nemačka ili Japan koji se smatraju pristalicama državnog etatizma, koristile najagresivniju carinsku zaštitu. Tokom 19. i početkom 20. veka carine su bile relativno niske u Francuskoj, Nemačkoj ili Japanu, najviše do 20 odsto, dok su se u SAD ili Britaniji kretale između 40 i 50 odsto“, piše Ha Ju Čang, profesor Fakulteta za ekonomiju i politiku Univerziteta u Kembridžu, u svom autorskom tekstu za Mond diplomatik. Nije slobodna trgovina imala mana, naprotiv, ni onda kada su, kao što je pomenuo Stiglic, interesi profita nadišli državne interese, odnosno onda kada su velike multinacionalne kompanije uočile kako negde daleko od njihovih granica mogu zaraditi brže i više. Globalizacija im je omogućila da sopstvenu proizvodnju izmeste u zemlje u razvoju, gde je radna snaga daleko jeftinija i obespravljenija. Ovakav koncept omogućavao je da kapitalisti dodatno uvećaju svoj kapital,da siromašni u tim zemljama dobiju nekakav posao, a pred potrošačima u najbogatijim zemljama našli su se još jeftiniji proizvodi i usluge. Reklo bi se, pozicija u kojoj svi dobijaju. I trebalo je vremena da se primeti kako koncept u kojem kapital ne mari ni za šta drugo do za profit, ne osvrćući se na milione ljudi koji su u njihovim zemljama ostali bez posla i statistiku koja sve glasnije upozorava da zarade američke srednje klase uporno stagniraju, ipak nije vin-vin. Raspodela tog bogatstva stečenog daleko izvan granica sopstvene zemlje nije deljena ravnomerno, naprotiv. Najveći deo zarade otišao je u džepove malog broja kapitalista, dok je upravo ta potrošačka nacija počela da shvata da proizvodi napravljeni u Kini možda jesu jeftiniji od istih tih napravljenih u sopstvenoj zemlji, ali sve je manje onih koji ih sebi mogu priuštiti, jer su u međuvremenu izgubili posao ili rade za sve manje plate. Konkurencija i slobodan protok robe, kapitala i radne snage onim radnicima u nerazvijenom svetu koji nisu imali ništa doneo je koliku-toliku zaradu, ali je zato onima koji su u razvijenim zemljama navikli na pozamašne zarade te plate oborio. Jer, nejednakost može podsticajno da deluje na razvoj veština, usvajanje znanja, naporniji rad i inovacije, a time i na globalni rast, ali kada ona postane prevelika, kada se jaz između siromašnih i bogatih previše produbi, odjednom postaje smetnja tom istom rastu. Osiromašenje radničke klase dovodi do smanjenja potrošnje, a time i do usporavanja rasta. Najrazvijeniji su alavošću svojih kapitalista, dobili konkurenciju. Zahvaljujući kapitalu i tehnologiji koja je u zemlje u razvoju stizala iz razvijenog sveta, Kina, Indija, Koreja... otele su se kontroli razvijenog Zapada u meri koja će sada dovesti do potrebe da se lokomotive slobodne trgovine pozivaju na potrebe da zaštite sopstvenu proizvodnju i robu, a oni koji su pritisak tih lokomotiva uspeli da izdrže i iz barem i omeđene slobodne trgovine izvuku dobrobit, da se tom protekcionizmu protive. Pojedini analitičari su skloni oceni da sadašnje pretnje trgovinskim ratom Trampove Amerike i Evropi, ali i Kini, Rusiji, Koreji, Indiji, nisu ništa drugo do pokušaji da se kolo sreće ponovo okrene u korist onih koji su na to i navikli. Otuda njegovo okretanje leđa svima sem Velikoj Britaniji, prastarom savezniku i iz vremena kada su se razvijale zahvaljujući carinskim zaštitama, ali i iz vremena kada su zagovarale slobodnu trgovinu kako bi iz toga izvukle najveću korist. Tvrde da iz trgovinskog rata deblji kraj uvek izvuku oni koji ostvaruju suficit u trgovinskoj razmeni, a to bi bila Evropa, odnosno zemlje istoka, te zato sumnjaju da i ove države ili savezi prete iz prazne puške da će na Trampove pretnje protekcionizmom uzvratiti još jače. Svetska trgovina je toliko umrežena da bi protekcionizam, podizanje carina ili trgovinskih zidova bez ikakve sumnje nanelo štetu i nacionalnim ekonomijama, odnosno multinacionalnim kompanijama koje proizvode širom planete, a time i uvoze i izvoze iz različitih zemalja. Ne samo da bi to usporilo globalni ekonomski rast, o kome trenutno brinu i oni razvijeni, ali i oni koji pretenduju da to postanu, nego bi ugrozilo i profite velikih korporacija, nezainteresovanih za to čiji su radnici i ko kupuje njihovu robu, sve dok te radnike mogu da plate što manje i sve dok tu robu mogu da prodaju što više. Ipak, ne bi trebalo isključiti mogućnost da protekcionizam sada dobije neki novi oblik. Baš u nameri da obrne točak sreće, lider SAD može posegnuti za uvođenjem carina na neke proizvode, ali i nastaviti da vrši pritisak na američke kapitaliste da barem i deo iseljene proizvodnje vrate u sopstvenu zemlju i u tim fabrikama zaposle isključivo Amerikance. Recepti za prelazak sa „nefer“ na „fer“ trgovinu, a što je Tramp prigovarao i Evropi i drugim najvećim takmacima u međunarodnoj ekonomiji i trgovini, mogli bi se tražiti i u nametanju zahteva za višim ekološkim standardima ili kakvoj drugoj navodnoj zabrinutosti za planetu i njene stanovnike, a sve u pokušaju da povrati prednost nad konkurencijom. Jer, kao što na početku procesa globalizacije i slobodne trgovine nije bila kadra da se suprotstavi proizvodima koji su stizali sa Zapada, tako se računa da ni sada ne bi bila u stanju da ispuni nametnute standarde. O takvim receptima, sigurno je, odlučivaće najjači, odnosno on i oni kojima trenutno preti. Iskustvo nas uči da bi se takvi dogovori sasvim sigurno vodili daleko od očiju javnosti, baš kao što su vođeni i drugi sporazumi o slobodnoj trgovini, koji su bili sve samo ne javni i transparentni. Poznato je da su nebrojeni kritičari globalizacije ukazivali na štetnost Opšteg sporazuma o javnim uslugama, da bi kasnije i Vikiliks pokazao da su se iza ovih pregovora skrivale namere vodećih svetskih kompanija u oblasti pružanja usluga da privatizuju i od država i uz njihovu podršku otuđe vitalne javne usluge, poput komunalnih. Ako i mare za sopstvenu srednju klasu, uplašeni od mogućih socijalnih nemira, lideri vodećih ekonomskih sila sasvim sigurno ne mare šta bi se primenom nekog novog recepta u svetskoj trgovini moglo desiti sa onima koji su zahvaljujući globalizaciji stekli priliku da zarade barem za hleb. Bilo da su taj hleb zarađivali migriranjem u razvijeni svet, bilo tako što im je taj razvijeni svet došao na noge. A još manje će se brinuti za sve one koji ni na koji način nisu deo nove globalne ekonomske raspodele snaga, i koji nikada do sada tu priliku nisu ni dobili. I bili su, a i ostaće izvan sporazuma, trgovinskih puteva i borbe za vodeća sedišta u lokomotivi. Najjasnije se sve to videlo u Davosu, i po tome ko je ovogodišnji skup svetske elite otvorio i po tome ko je bio njegova najveća zvezda.