Izgubljeno u prevodu

Priča s kraja januara kaže ovako. Na off the record brifingu tokom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, nemačka kancelarka Angela Merkel - koju inače prati glas da u neformalnim druženjima s predstavnicima nemačkih medija iza zatvorenih vrata i te kako ume da bude žovijalna i vickasta - zabavila je novinare pričicom o tome kako nikako ne uspeva da se razume s britanskom premijerkom Terezom Mej. Još od 2016, svaki put kad imaju priliku da razgovaraju - ispričala je Merkelova - Mejova stalno iznova insistira na tome da joj kancelarka u ime Evropske unije da neku ponudu za buduće uređenje odnosa Londona i Brisela nakon što Velika Britanija, na osnovu referendumske odluke iz juna 2016, istupi iz članstva. Merkelova joj na to kaže otprilike ovako: „Čekajte, vi ste ti koji odlazite - mi ne moramo da vam damo nikakvu ponudu. Nego, šta vi hoćete?“ Odgovor Mejove? Ponovo isto: „Dajte mi neku ponudu.“ I tako ukrug, opet i opet, prenela je Merkelova, izazvavši, kažu, glasan smeh u sobi punoj novinara. Ne može se poreći da prizor dve svešteničke ćerke u respektabilnim godinama koje su se uspele do samog vrha u dominantno patrijarhalnom svetu vrhunske politike kako vode razgovor u kome se stalno razmenjuju iste replike ima izvesnog komičnog - čak pajtonovskog - potencijala. Ali iz perspektive ne samo zagovornika britanskog izlaska iz EU (ponajpre na snažno probregzitovskom desnom krilu vladajuće Konzervativne partije), nego i mnogih protivnika napuštanja Unije, situacija u koju su Mejova i njen tim doveli zemlju krajnje je ozbiljna. Jer, nije samo Merkelova ta koja nikako da sazna šta Mejova i njena vlada zapravo žele: to nije jasno ni Britancima. A premijerka, pod stalnim pritiskom radikala u svojoj stranci i suočena s odbijanjem Brisela i Berlina da joj titraju, svakim danom sve manje deluje kao neko ko će zemlju povesti u svetlu budućnost u kojoj će - ako je verovati tamošnjim evrofobima - oslobođen evropskih okova, svaki Britanac moći da priušti svog vlastitog jednoroga. Stvari su otišle toliko daleko da je u torijevskim krugovima visoko uticajni nedeljnik, Spektejtor, na naslovnoj strani prvog februarskog broja objavio karikaturu leđima okrenute, pokunjene Mejove iznad koje je velikim slovima ispisano „Vodi ili odlazi“. „Premijerki ističe vreme. Mora da se ponaša kao lider ili da podnese ostavku“, piše DŽejms Forsajt. „Ona ili neće ili ne može da reši pojedinačno najvažnije pitanje s kojim se zemlja suočava: kako će biti ustrojeni odnosi s EU. (...) Ako nije u stanju da održi jedan govor u kome će jasno predočiti šta Britanija želi, ne može ni da vodi zemlju“, konstatuje on. Kriza liderstva u redovima konzervativaca - koji rapidno gube poverenje u Mejovu i njenu sposobnost da oposli bregzit, ali i dalje nisu u stanju da joj nađu adekvatnu zamenu - tek je jedan od paralelnih tokova događaja koji, na jedva nešto više od godinu dana uoči formalnog istupanja iz članstva u Uniji, 29. marta 2019, nagoveštavaju da će period koji će uslediti posle tog datuma proteći svakako, samo ne glatko. To što je, prema svedočenju neimenovanog člana vlade na kog se poziva Forsajt, „ponižavajuće kad vam kolege iz EU postave pitanje šta Britanija želi, jer na njega ne možete da odgovorite“, najmanji je od svih problema. Već sad realne ili potencijalne nevolje iskrsavaju sa svih strana, i koliko god da neke od njih prirodno proizlaze iz same referendumske odluke, toliko su druge rezultat onoga što su komunisti nekad zvali subjektivnim slabostima (naspram, dabome, objektivnih teškoća). U tom smislu, poslednji dani januara i početak februara bili su egzemplarni: nejasnoće oko kursa vlade, unutrašnje podele, podmetanja, izlazak u javnost s predlozima za buduće uređenje odnosa s EU za koje je unapred jasno da ova ne može da ih prihvati... Bilo je svega. Najveće komešanje je ipak, makar i nakratko, izazvalo curenje u javnost izvoda iz netom sačinjene vladine analize o ekonomskim izgledima Britanije u periodu posle bregzita, koji su se pojavili na sajtu Bazfid. Prema tom dokumentu, rađenom po porudžbini ministarstva za izlazak iz EU (tzv. ministarstva za bregzit), zemlja će se, kako god da se nagodi ili ne nagodi s Briselom, na srednji rok naći u lošijoj ekonomskoj situaciji. U slučaju „tvrdog“ bregzita - ako se s EU ne postigne sveobuhvatni sporazum o slobodnoj trgovini, pa budući trgovinski odnosi s Unijom budu uređivani po pravilima Svetske trgovinske organizacije - u narednih 15 godina britanski ekonomski rast bio bi osam odsto manji nego po sadašnjim prognozama. Ukoliko pak takvog dogovora - nalik onome koji s EU ima Kanada - bude, rast bi svejedno bio niži za pet odsto. A u slučaju da Britanija s EU sklopi aranžman sličan onom koji s Unijom ima Norveška kroz članstvo u Evropskoj ekonomskoj zoni, te na taj način ostane deo zajedničkog tržišta, pad bi iznosio dva odsto, kaže se u analizi. Na drugoj strani - i kao opomena onima ubeđenim da će sve što će da izgubi razlazom s EU Britanija nadoknaditi sklapanjem bilateralnih trgovinskih sporazuma - izveštaj sugeriše da bi efekti tih ugovora na privredni rast bili mizerni: takav sporazum sa SAD bi, recimo, na rok od 15 godina britanskoj privredi doprineo s tek 0,2 odsto BDP-a; sporazumi s Kinom, Indijom, Australijom, zalivskim zemljama i zemljama jugoistočne Azije, na isti rok, 0,1 do 0,4 odsto. I to ukupno. Sve ove računice su, pritom, isplivale na površinu nakon što je ministar za bregzit Dejvid Dejvis u decembru pred parlamentom insistirao da njegovo ministarstvo nije radilo nikakve sektorske analize uticaja koji će izlazak iz EU imati. Sad se ispostavilo da takve analize jesu rađene, ali su skrivane od javnosti jer su dale rezultate koji se vladi ne dopadaju, primećuje DŽon Krejs u Gardijanu. E sad, Čarli Kuper sa sajta Politiko je verovatno u pravu kad konstatuje da, koliko god objavljivanje ovih procena izazvalo uzbuđenje u političkoj klasi, takva upozorenja imaju mali uticaj na obične građane. Nije ovo prva analiza koja pokazuje da će Britaniji posle izlaska iz EU biti gore, ali izgleda da mnoge pristalice izlaska iz EU to razumeju i da im to ne smeta, primećuje on, pominjući jedno upravo objavljeno istraživanje na uzorku od preko 5.000 ispitanika koje pokazuje da samo 36 odsto birača veruje da će bregzit biti od koristi za britansku ekonomiju. NJima su pitanja identiteta, imigracije i nacionalnog suvereniteta, zbog kojih su većinski i glasali za bregzit, očito bitnija od toga što će ekonomija opasti, jer ništa nemaju ni od toga kad BDP raste, zaključuje Kuper. Ovo ima smisla, mada delovi izveštaja u kojima se poimence navode delovi Velike Britanije koji će naročito biti pogođeni slabljenjem ekonomije sugerišu da bi takvo objašnjenje moglo da izgubi na uverljivosti jednom kad negativni socio-ekonomski efekti bregzita počnu da udaraju po džepu i one koji su danas još spremni da poveruju da se britanski identitet može mazati na biskvite i služiti uz čaj. Ali zašto je reakcija vlade na objavljivanje ovih podataka bila tako trapava? Odmah se krenulo u diskreditovanje nalaza iz analize, kao da je nisu pripremili vladini stručnjaci za vladine potrebe. Okarakterisana je kao radna verzija, nedovoljno sveobuhvatna i nekompletna, pored ostalog i zato jer ne uzima u obzir mogućnost da Britanija s EU isposluje sporazum koji neće imati uzor ni u jednom dosad razmatranom ili primenjenom rešenju. Najgore od svega bilo je ipak to što je državni podsekretar u ministarstvu za bregzit Stiv Bejker u razmaku od par dana u dva navrata istupio s insinuacijama na račun britanske visoko profesionalne i svuda u svetu cenjene javne uprave, optužujući je da je politički pristrasna i da u potaji radi na tome da zemlju zadrži u Uniji, te da u tom ključu treba tumačiti i pojavljivanje negativno intoniranih izveštaja, poput ovog o perspektivama britanske privrede posle brezgita. (Slične optužbe u parlamentu je izneo još jedan uticajni bregzitovac, DŽejkob Ris-Mog, tvrdeći da u ministarstvu finansija direktno rade protiv izlaska iz EU.) Bejkerove reči su, očekivano, izazvale priličnu konsternaciju, pa je on bio primoran da se javno izvini, a Mejova da objašnjava zašto ga neće smeniti. Ono što premijerka nije objasnila - a trebalo bi - bila je njena iznenadna objava nekoliko dana kasnije da državljani zemalja članica EU koji u Britaniju dođu tokom tzv. tranzicionog perioda nakon bregzita (od kraja marta 2019. do decembra 2020) neće moći da ostvaruju ista prava kao oni koji su u nju stigli ranije ili će doći pre formalizacije bregzita. Novopridošli državljani zemalja članica EU u tom tranzicionom periodu bi, prema najavama, morali da imaju obavezne radne dozvole i da se registruju odmah po dolasku u zemlju, a imali bi i ograničen pristup beneficijama u odnosu na prava koja ostvaruju oni koji su se u Britaniju preselili ili će se preseliti pre kraja marta 2019. Ovo, međutim, stoji u potpunom neskladu s insistiranjem EU da Britanija i tokom tranzicionog perioda državljanima drugih članica mora da garantuje sve slobode i prava koje im garantuje i sada kao punopravna članica Unije. Ne dolazi u obzir da za državljane zemalja članica važe dva različita seta zakona, poručeno je iz Brisela, kao još jedna potvrda davno konstatovanog stanja: EU i Britanija jednostavno ne govore istim jezikom. U vreme kada je ovaj tekst odlazio u štampu, u Londonu je u toku bila nova višednevna runda pregovora između Britanije i EU o uslovima razlaza. Kakav god bio njen ishod, to neće promeniti opštu sliku: ne samo da Britanija nije ni blizu tome da bude spremna za veliki skok u nepoznato, nego nije u stanju ni da se, kad je o bregzitu reč, dogovori sama sa sobom šta je - što bi rekao Dobrica Ćosić - stvarno, a šta moguće. Dok to ne razjasni, Angela Merkel će i dalje imati čime da zabavlja novinare.