Papirnata tvorevina

Poslednjih godina, kako je Ridli Skot podbacivao kao reditelj (npr. Savetnik…) imponovao je njegov kreativni uspon kao producenta. Ova očita disproporcija možda je najuočljivija u 2017, kada se u funkciji izvršnog producenta potpisuje na filmu Blejd Raner 2049, vrhunsko ostvarenje savremenog filma i režira Cenu života, film sasvim osrednje vrednosti i koji muku muči da zaokruži svoju priču. Cena života nastala je po istinitom događaju, prilagođenom potrebama filma koji neposrednu inspiraciju nalazi u knjizi DŽona Pirsona. Okosnica tog događaja je kidnapovanje unuka milijardera DŽona Pola Getija i Getijevo odbijanje da plati kidnaperima za unukovo oslobađanje… Početnu otkupninu otmičari stalno smanjuju, da bi poslednju ultimativnu ponudu deda Geti platio i… potom umro!!! Bar pola sata suvišno je u ovoj drami koja izneverava sve žanrovske i podžanrovske obrasce u čistoj formi: kriminalistički film, film detekcije, film potere, film osvete, porodični film… Previše moraliziranja opterećuje Skotov film do razine didaktike. Polazeći od premise da beskrupuloznost jednih automatski vodi u skrupuloznost drugih, Ridli Skot ne iznalazi ubedljivi mehanizam da diferencira i personalizuje svoje likove. Geti unuk je, na primer, potpuno papirnata tvorevina u kojoj nema ni natruhe nadgradnje. Da nije agilne i daleko najbolje u filmu Mišel Vilijams, Cena života bi se uglavnom trošila građenjem moralnih analogija. Smeštajući svoj film delom u Južnu Kalabriju, Skot se prilično površno, u bekgraundu, nosi sa najdinamičnijim periodom u istoriji poratne Italije. Političke tenzije ovog razdoblja, bujanje terorizma, antagonizovanje levice i desnice i njihova politička odgovornost jednostavno nisu u Skotovom fokusu, što treba da čudi s obzirom na prilično mutni identitet njegovih otmičara čije levo opredeljenje prepoznajemo samo po jednoj rečenici, tačnije reči, koju izgovara (kasnije ubijena) kidnaperka: proletarijat. Standardno dobar snimateljski rad Darjuša Volskog na vizuelnom planu konzistentno dočarava atmosferu „olovnih vremena“ ali je to manje bitno s obzirom na jednu uistinu veliku ideju ovog filma: da suština ove drame i moralne erozije milijardera nije postavljanje pitanja DŽonu Polu Getiju gde su limiti njegove škrtosti, no izmišljanje razloga zbog kojih bi škrtost bila dostojna življenja. Ima jedna fascinantna konekcija, jedan veoma uzak most koji spaja Skotov producentski film Blejd Raner 2049 sa rediteljskim Cena života: a to je potpuna opsednutost smrću. Kao god što je svet Blejd Ranera sačinjen od neživih stvari i svet Cene života, dat iz perspektive milijardera Pola Getija, opoziva svet živih ljudi u korist njihovog predstavljanja u kamenu i slici. Pol Geti hladnokrvno odbrojava svoje milione na umetnička dela ali je potpuno neosetljiv na stradanja i patnje živih ljudi, uključujući i svoje krvne srodnike… Koja ironija, s obzirom na to da mnogi akteri koji ulaze u Skotov kadar nose velike krstove što automatski implicira teološki i solidaristički koncept sveta.