Crvena tabla nezaborava

Načelno je prihvaćeno da se kvalitet nekog dešavanja može proceniti snagom i opsegom sećanja učesnika. Mnogim filmovima, čak i serijama, s prolaskom decenija zaboravlja se ime, kamoli radnja. Ipak, ime Adene Votson, nervni slom Tima Bejlisa zbog nerazjašnjenog ubistva, Kelerman i ubistvo Lutera Mahonija, Manč kao takav, a naročito Pembltonov šlog, i 25 godina kasnije ostaju snažna formativna iskustva u životima svih koji su iole sa pažnjom pratili seriju Odeljenje za ubistva (Homicide). Ta genijalna i popularna serija, počela je sa emitovanjem 31. januara 1993. Nastala po knjizi, odnosno hronici Dejvida Sajmona, reportera lista Baltimor san, za cilj je imala da „demistifikuje herojskog američkog detektiva“. Ranih devedesetih, svet je još bio naivno zaslepljen dihotomijama ekstrema dobra i zla, naročito zastupljenim u američkoj TV pop kulturi, koja je nalagala da su sva lokalna službena lica benevolentni heroji čistog srca, jednodimenzionalno otelovljenje imaginarnih ideala i zaštitnici masa, ili, u najgorem slučaju, neshvaćeni očvrsli heroji, čudnjikavi i „na svoju ruku“, ali mekog srca (Soni Kroket, na primer). Danas je realnost drastično drugačija i ubistva i nasilje se prikazuju na raznolike načine, ali te 1993. je praktično sve u vezi sa ovom serijom bilo novitet. Tako smo dobili jedan brutalan i nihilistički, ali iskren mikrokosmos pravih detektiva i uvid u bit njihove repetitivne i otužne realnosti, ispunjene agresijom, strahom i neizvesnošću, ali često i dosadom. Prvi put smo videli kako „prava“ policijska procedura izgleda, sa čime se svi ti likovi sreću na ulicama, ali i u sopstvenim kućama, kao ljudi i nečiji prijatelji, partneri i porodica. Prvi put smo videli i notornu „radnu tablu“, na kojoj su se crvenim slovima upisivala imena svih žrtava čija ubistva nisu bila razjašnjena, što je trebalo da bude „podstrek“ detektivima da ne zaborave te žrtve. Odeljenje za ubistva je bila prva mejnstrim serija koja je prikazala realnost života detektiva, ali i života kao takvog - ubice se često ne otkrivaju, zločinci beže, detektivi su nesrećni ljudi koji preziru svoj posao. Bila je takođe i među prvim serijama sa kompleksnim afroameričkim ličnostima u glavnim ulogama; ima li nekoga ko se ne seća Ala Điardela i njegovih muka sa održavanjem reda i mira u sopstvenoj stanici? Više od svega, Odeljenje za ubistva je naprosto bila sjajna serija sa genijalnim likovima i pričama; za svoje vreme je bila istinska avangarda i utrla je put kompletnom razvoju mreža kao što je HBO, čiji Oz je jedina serija iz devedesetih koja je uspela da verno isprati uticaj prljavih baltimorskih ulica. Nažalost, kako to u realnosti i biva, zbog svog narativa, serija je patila od prvog dana: En-Bi-Si, jedna od četiri „velike“ američke mreže, oduvek je pretila ukidanjem zbog slabe gledanosti, a potom i „previše realističnih priča“. Tri Pibodi nagrade, prvi put u istoriji dodeljene jednoj seriji, spasle su ih brze propasti, ali ultimatum da se priča „razvedri“ na kraju je zaživeo i maja 1999. serija prestaje da se prikazuje. Inače, ta „crvena tabla“, koja je služila da vrši pritisak na detektive da „bolje rade“, prestala je da se koristi u Baltimoru kada je serija počela da se emituje. Naposletku je vraćena, na insistiranje detektiva.