Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   13.11.2018. 08:54
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Уводник
Ју, наопако!

У Минхену 1972. Љубодраг Дуци Симоновић, дубоко уверен да је нарушен олимпијски дух, одбио је да игра и да глуми као да је све у најбољем реду. Многи се још увек праве Енглези. У оделима офарбаним бојама руске заставе

У земљи у којој је скоро све постављено наглавачке било би илузорно очекивати да неко одговара и за то што су одела српских зимских олимпијаца скројена наопачке. А ко зна, можда је то и добро. Да није било скандала са погрешно постављеним бојама националне заставе на оделима – бела, плава и црвена уместо црвена, плава и бела – већина грађана Србије можда не би ни знала да и наша репрезентација учествује на историјским Зимским олимпијским играма у Пјонгчангу, на којима први пут под једном заставом наступају спортисти Северне и Јужне Кореје.

Први је пажњу на фалична одела скренуо глумац Милош Биковић, подједнако популаран и у Србији и у Русији. „Да ли су случајно помешали редослед боја“, запитао се. Из Олимпијског комитета Србије кажу да је „колекцију дизајнирао пољски бренд 4Ф“, да је „пажљиво и благовремено припремана пре него што је Олимпијски комитет Русије суспендован“ и да је „циљ био да доминирају боје заставе Србије“. А да не доминирају, зар би их ико уочио?

Крив је, дакле, Биковић. Да није било њега већина то не би ни приметила, или би им било свеједно, као премијерки Ани Брнабић када су је питали да ли је тетка из Канаде Вулинове супруге нанела штету Влади. А ко и да тамо далеко примети распоред боја, када си код куће оптерећен бригама како да преживиш од првог до 30. у месецу и додатно слуђен рафалном, срећом само вербалном паљбом између Загреба и Београда уочи сусрета Александра Вучића и Колинде Грабар Китаровић. Чак и они који су одмах уочили далтонизам пољских кројача не би на прву лопту помислили да је неко боје намерно поређао баш онако како стоје на руској застави. Уосталом, зар исти редослед боја није и на застави Словачке? Зато овај „случај“ више личи на обичну свињарију и небригу.

Проблем је, међутим, што су пре скандала руски медији најављивали сличан сценарио. Незадовољни што је њиховим такмичарима забрањено да на Олимпијади наступају са националним обележјима, поједини руски званичници саветовали су навијачима да се опреме српским тробојкама и да их само окрену - наопачке. Тешко да су и у најлуђим сновима могли да сањају да ће Србија отићи корак даље и да ће за наше такмичаре скројити „руска“ одела. Не верујем да је неко то смислио баш са том намером. Да јесте, имао бих више разумевања, нарочито после одлуке Суда за спортску арбитражу из Лозане, који је 1. фебруара одбацио оптужбе за допинг 28 руских спортиста, наводећи да приложени докази, на основу којих је МОК 2014. донео одлуку о њиховој суспензији, нису били довољни. Шта тек рећи за више него проблематични коментар председника МОК-а Томаса Баха. „Ми у МОК-у то никако нисмо могли да очекујемо. Ова пресуда показује хитну потребу за реформама у унутрашњим структурама Суда за спортску арбитражу“, поручио је Бах. На тој изјави позавидео би му и Милош Вучевић.



Олимпијске игре одавно нису празник спорта. Претвориле су се у политику, а она у бизнис, у коме је најважнији профит па тек онда све остало. Иако сам тада ишао у основну школу, као данас се сећам Олимпијаде у Минхену 1972, када је Југославија у кошарци изгубила од Порторика са 74:79, тиме и шансу да се у полуфиналу бори за неку од медаља. Тек три дана после пораза саопштено је да је играч Порторика Мигел Кол био позитиван на допинг-тесту. И ником ништа, иако су правила налагала да се Порторико суспендује а утакмица региструје службеним резултатом, 20:0 за Југославију. МОК и Светска кошаркашка федерација (ФИБА) су одлучили другачије - Кол је кажњен, Порторику је призната победа а Југославији ускраћена борба за неку од медаља. Злато је на крају, у чувеној утакмици освојио СССР, поготком Александра Белова у последњој секунди, а кошаркаши САД, после првог пораза на Олимпијским играма још од 1936, одбили су да приме сребрну медаљу, а Југославија је у борби за пето место победила Портотико са 86:70.

Кошаркашка нација била је у шоку, а тих дана изгубили смо заувек и једног од најбољих и најталентованијих кошаркаша са ових простора, Љубодрага Дуција Симоновића. Дубоко уверен да такав епилог нема ама баш никакве везе са олимпијским духом, одбио је даље да игра и да глуми као да је све у најбољем реду. Сви остали правили су се као да је све у најбољем реду. Многи се још увек праве Енглези. У оделима офарбаним бојама руске заставе.



Милан Ћулибрк


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања

Министарство културе није надлежно за нападе на новинаре. Они нису једини које нападају, треба сами да се заштите.

Прочитајте све мисли
bg