Vazdušne kočije i barjak na livadi

Ovih dana, u vreme zahuktale predizborne halabuke, Beograd biva zasipan neograničenim obiljem ideja i obećanja za njegov urbani strukturni i infrastrukturni rast koji bi ga, u skoroj budućnosti, podigao do nivoa jedne od prestižnih evropskih metropola. Uprkos opštem stručnom protivljenju, vlast je svojevremeno prepotentno obećavala da će Beograd na vodi brzo biti izgrađen, a danas je na tom mestu jedno razrovano gradilište sa dve rugobne, nezavršene zgrade i obećanim „simbol-tornjem“, još zaglibljenim u dubokom glibu nekadašnje Bare Venecije. Da nam se ne bi nešto slično dogodilo, valja upozoriti na novu pretnju koja se nadvila nad delom Beograda između Brankovog mosta i Ušća. I pre nego što gradska vlast krene sa izvođenjem najavljenog plana, trebalo bi se osvrnuti na štetne posledice koje bi usledile njegovom realizacijom. Najznačajniji beogradski prostorni znamen, koji uobičajeno označavamo nazivom Kalemegdan (za razliku od stručnjaka koji ga dele na dve celine – Beogradsku tvrđavu i, na njoj, Kalemegdanski park), tokom poslednjih desetak godina biva predmetom raznih idejnih izmena i dopuna - od rekonstruktivnih zahvata, preko gradivnih dopuna, te prekorečnih prevoznih žičara. Najpre se nad obalu uz Pristanište, posle velikog međunarodnog konkursa, nadvio ogromni beli „oblak“, čiji je spiralni volumen bio ispunjen raznovrsnim upotrebnim sadržajem poslovne, trgovačke, ugostiteljske, servisne i druge namene. Na sreću, posle snažnog javnog otpora ovaj projekat japanskog arhitekte Fudžimota, krajnje neprikladan okružju, nije realizovan. Ovih dana delimično je obelodanjena pešačka spona između Savskog keja i Kalemegdanskog platoa. Zapravo prikazan je njen skulpturni segment dopremljen na lokaciju i spreman za postavljanje u okvir pasarele, koja će jednim delom sadržavati most nad ulicom i nastavljati se pešačkom i liftovskom vertikalom uz padinu tvrđave. Ovaj gromadni metalni skulptoralni objekat začuđuje svojim dimenzijama od kojih deset metara visine pripada postolju, a sedam metara skulpturi autora Mrđana Bajića i britanskog vajara Ričarda Diksona. Ta skulptura od sedamnaest metara, što približno odgovara visini petospratnice, svakako će izazivati podozriv pogled Pobednika i njegovu nelagodu zbog prisustva novog nametljivog, pre uljeza nego suseda. U isto vreme obavljaju se pripreme da i sama Sava, čija je leva obala blokirana raznoraznim splavovima - restoranima i kafićima, bude premošćena žičarom sa nizom modernih kočija namenjenih putničkom prevozu između starogradske i novobeogradske strane. I tako će putnici na vazdušnoj trasi između Pristaništa i parkova na jugozapadnom uglu, gde se nalazi Skejt parkić, imati prilike da iz ptičje perspektive razgledaju u Evropi zasad neviđenu i nedoličnu pristanišnu sliku, reku obojenu mutnim tonovima - dobrim delom i zbog priliva gradske kanalizacije - te susedni most pretrpan vozilima i, kao vizuelnu poentu, levu obalu reke nakićenu zbrda-zdola sklepanim splavovima okruženim naslagama ustajalog smeća. Tako će relativno kratak rečni tok od Brankovog mosta do Ušća, umesto da široko i mirno priđe Dunavu i zadrži samo lepo uređeno pristanište, biti degradiran u svaštarski ambijent. I uz sve to ostaje pitanje za gradske vlasti - ko će se voziti gondolama u turistički brodskoj vansezoni? U ovom bogomdanom prirodnom prostoru sprema se još jedan vlašću hvaljen, a mnogim građanima čudan poduhvat – državna zastava podignuta na jarbol visok 120 metara u parku kod Ušća. Znamo da se zastave podižu uz važne ustanove ili na mestima značajnih istorijskih ili društvenih događaja, ali na običnoj ledini?! Čemu ovde vizuelni visinski oponent Pobedniku i Sabornoj crkvi?! Pa onda i pitanje konstrukcije i održavanje uređaja za podizanje i spuštanje zastave. I na šta će taj dični državni simbol tek ličiti kada bi, kako to biva u određenim slučajevima, barjak morao da bude spušten na pola koplja? član Akademije arhitekture Srbije