Do Himalaja na leđima naroda

Srbija polako postaje zemlja referenduma. Od 1989. do danas, ovaj najdemokratskiji način izjašnjavanja građana, praktikovali smo šest puta, a u narednih nekoliko godina na plebiscit ćemo bar dva, a možda i tri puta ako, naravno, Aleksandar Vučić ostane pri onome što je rekao nakon susreta sa Johanesom Hanom, nakon usvajanja Strategije za Zapadni Balkan kako je kolokvijalno nazvan dokument čiji je puni naziv „Verodostojna perspektiva proširenja i pojačan angažman EU na Zapadnom Balkanu“. Za razliku od, recimo, Švajcaraca, koji su odlučivali da li žele da svi građani mesečno dobijaju stalni „bezuslovni osnovni prihod“ od 2.500 franaka (2.254 evra), nama predstoji „penjanje na Himalaje“, kako je to plastično objasnio predsednik Srbije. Šta god to značilo. A, može da znači štošta. Mnogi bi bili spremni da se klade da ni Vučić, u ovom trenutku, ne zna precizan odgovor. Naša iskustva sa referendumima su bogata i raznovrsna. Počelo je 28. marta 1989, kad su se građani izjašnjavali o ustavnim amandmanima koji su, kako je objašnjeno, vraćali Srbiji državni i ustavni suverenitet. Slobodan Milošević je dobio podršku, a godinu dana kasnije ogromna većina građana, čak 96,8 odsto je glasalo da najpre dobijemo Ustav, a da potom budu raspisani višestranački izbori. Na referendumu 1992. građani su pitani kakve državne simbole žele. Većina je tada bila za zadržavanje petokrake na zastavi, ali i za to da državna himna bude Marš na Drinu, kao i da grb ima oblik štita sa četiri ocila. Monotoniju je razbio referendum održan iste godine. Građani su se negativno izjasnili o održavanju prevremenih izbora u Srbiji. To je jedini neuspeo plebiscit u poslednih 30 godina. Onda slede dva „čudna“ referenduma. Najpre o učešću stranih posrednika u rešavanju problema Kosova (1998) koji je za epilog imao uvođenje međunarodnog protektorata na Kosovu i čuvenu Rezoluciju UN 1244. Posle 5. oktobra 2000. održan je jedan referendum - o predlogu Ustava. Prvi put je trajao dva dana - 28. i 29. oktobra 2006. Izjašnjavanje je uspelo jer je izašlo 54,91 odsto biračkog tela. Predlog Ustava je prihvaćen pošto su izbrojana 3.521.724 glasa „za“ i 97.497 glasova „protiv“. O „trajanju i brojanju“, kao i o preambuli, napisano je skoro sve, tako da ne treba trošiti prostor na tu temu. Vučić, dakle, ima širok izbor - od formulacije pitanja do tehnike sprovođenja referenduma, uz dodatak da mu je neophodna i dvotrećinska većina u Skupštini. Čini se, ipak, da će za njega mnogo komplikovaniji biti proces pre eventualnog opštenarodnog izjašnjavanja, nego sam čin plebiscita. Pošto Srbija, u principu, pamti jedno prepodne, možda ne bi bilo zgoreg podsetiti na to kako je Vučić uopšte došao do spominjanja referenduma. U pitanju je, naravno, status Kosova koji, bez obzira na svu dekoraciju, ostaje ključan uslov srpskih evrointegracija. „Da li vidimo budućnost u Evropi, za šta moramo da platimo određenu cenu, a koja nije mala, ili da ostanemo na ovome sada? Odlučiće građani i mi ćemo da poštujemo tu odluku. Ali neću da se krijem, već ću reći šta mislim da je najbolje za zemlju, a građani će reći da li je to fer ili nije“, istakao je Vučić na zajedničkoj konferenciji sa komesarom EU za proširenje. Predsednik Srbije se tom prilikom nije izjasnio da li misli na i referendum ili vanredne izbore, mada je nešto ranije u Ćirilici bio mnogo određeniji i maltene jasno najavio referendum. Dan kasnije, Aleksandar Martinović, šef poslaničkog kluba SNS, bio je mnogo direktniji najavljujući „da će građani Srbije na referendumu dati konačnu reč o onome što bude dogovoreno između Beograda i Prištine“. „Lično mislim da je referendum još uvek daleko, prvo moramo da nastavimo naš unutrašnji dijalog, da vidimo koje je to održivo i realno rešenje za KiM, sa kojim će da se složi većina građana“, rekao je Martinović odgovarajući na pitanja novinara. On je istakao da najpre mora da se odblokira dijalog sa Prištinom i da će Beograd na tome insistirati. „Kada se sve to završi, onda možemo da govorimo o sadržini referendumskog pitanja, koje će da se odnosi na rešavanje pitanja KiM“, rekao je Martinović. I tu dolazimo do suštine, formalno priznavanje državnosti Kosova - to je sada definitivno jasno i iz Strategije – stavljeno je ad akta. Ključan će biti sadržaj tog famoznog pravno obavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine i to, pre svega, važi za granice, koje su po svim definicijama jedan od ključnih elemenata državnosti. Status Srba na Kosovu, Zajednica srpskih opština, odnos prema članstvu nekadašnje južne srpske pokrajine u međunarodnim organizacijama, biće sasvim sigurno važan deo pregovaračkog procesa. Granice će, ipak, biti ono ključno pitanje koje će dati odgovor na sudbinsko pitanje: da li Srbija prihvata Republiku Kosovo kao samostalni državni entitet. Jasno je to međunarodnoj zajednici, Vučiću, ali i političkim predstavnicima Albanaca sa Kosova. Ako za trenutak zanemarimo očekivani referendum o izmenama Ustava, pre svega dela o pravosuđu (mada se postavlja i pitanje preambule), kao i onog, daj bože, 2023. o pristupanju Evropskoj uniji, koji je poslednji korak pre punopravnog članstva u EU, ostaje onaj treći referendum i logična dilema da li će i kako Vučić „upakovati“ rešenje iz pravno obavezujućeg sporazuma u eventualno referendumsko pitanje. Pred Vučićem, sasvim sigurno, nije lak period i zbog toga što „unutrašnji dijalog“ daje očekivane rezultate kroz ili patriotske panagirike ili sulude, uglavnom desničarske ideje, koje mu nimalo neće pomoći u raspetljavanju kosovskog čvora. SANU ćuti, a SPC i kad progovori uglavnom se svodi na platformu koju zagovara „Risto sotona“. Ni u onoj, nazovimo je neutralnoj javnosti nema naznaka da bi predsednik Srbije mogao da računa na ozbiljniju podršku rešenjima koje EU očekuje od njega. Opozicija, čak i proevropski orijentisana, što bi rekao Boris Tadić, uporno „glumi oposuma“, puštajući Vučića da se peče na tihoj kosovskoj vatri. A najgore je što lider SNS ni u stranci čiji je predsednik ne može biti sasvim siguran ko će sa njim krenuti put Mont Everesta. Daleko od toga da bi, uprkos navedenim činjenicama, Vučića trebalo sažaljevati. To što će ostati usamljen na poziciji koja nosi ogroman rizik, sam snosi najveći deo krivice. Sve vreme se trudi, i u tome uspeva, da od sebe otera sve one koji bi mu mogli biti od pomoći u predstojećoj kosovskoj epopeji. Ovde ne računam na Čedomira Jovanovića, jer će on verovatno ostati uz Vučića, ali od toga neke koristi predsednik teško da može da ima. Pogrešno je, međutim, bez obzira na politička uverenja, likovati zbog situacije u kojoj će se naći ili već jeste Aleksandar Vučić. To može biti opasna igra ako ni zbog čega ono zbog rečenice, izgovorene na zajedničkoj konferenciji sa Hanom, koju nijedan medij pod njegovom kontrolom nije preneo: „Nešto što će biti predmet političkih rasprava ovde u Srbiji, a to je da se očekuje ubrzanje usaglašavanja sa spoljnopolitičkim odlukama Evropske unije, uključujući restriktivne mere. Moram da primetim da je ovaj stav u suprotnosti sa pregovaračkim okvirom koji smo imali. Reč je, naravno, o dodatnom političkom pritisku na Srbiju zbog odnosa sa Ruskom Federacijom“, rekao je Vučić, a transkript je preneo portal Evroazija dejli. Mislite o tome.