Navijači su bili i ostali Vučićeva vojska

Duška Vujoševića sam poslednji put videla u čuvenom duelu sa Nebojšom Čovićem u „Utisku nedelje“. Od tada je prošlo četiri godine, a samo poneki dan da me neko ne pita: „Recite mi, molim vas, kako su se Vujošević i Čović ponašali dok su trajale reklame?“ Niko mi ne veruje da se stvarno ne sećam ničega osim visokog napona. Pitam Duleta po čemu on pamti taj susret, odmah počinje da se smeje, prepričava mi detalje, zvuči kao da priča nešto što je bilo juče: „Ja vozim ka studiju... utakmica je sutradan, ekipa je već u Kragujevcu, javljaju mi da je Bogdan Bogdanović izlazio u `Stefan Braun`, zovem ga, vičem na njega jer sam mu rekao da ne sme tamo da ide… onda počinje emisija, slušam Čovića, ne mogu da verujem šta priča, laže i sav cveta… Mene je sramota da lažem, ja i kad govorim nešto pogrešno, radim to samo kada mislim da je tačno, a on se ponosi što priča stvari za koje zna da nisu istina… Kritični momenat je bio kad sam mu rekao `pazi da ti ne priđem kao DŽajić`, stvarno bi bila katastrofa da se nisam zaustavio... a, malo je falilo.“ Nismo se videli, vi i ja, još od tada. Kako ste, Duško? Kao što sad izgleda da sam u boljem stanju nego što jesam, dešavalo se i da je izgledalo gore nego što je bilo. Pre nekoliko meseci je nesporazum stigao dotle da su mi sveštenici došli u bolnicu da me pričeste. Zamolio sam ih da obrnemo redosled, da me puste da ozdravim, pa da se o pričešću naknadno dogovorimo. Sad idem ka transplantaciji bubrega. Imam šećer i isto kao što mi je potrebna dnevna doza insulina, tako mi je potrebna i određena količina košarke da bih živeo. Doza koju sam dobijao kao selektor u Bosni drži me još uvek u aktivnom stanju. Taj odlazak u Sarajevo gde sam dobio priliku da budem u dodiru sa mladim talentovanim igračima mi je spasio život. Šekspir kaže u Hamletu – „čovek treba da bude spreman. I to je sve“. Ja nisam bio. Na šta mislite? Nisam bio spreman da podnesem da mi u mojoj zemlji zabrane da radim svoj posao. Platio sam glavom što sam se usudio da javno iznesem svoje mišljenje da vlast personafikovana u liku Aleksandra Vučića ne tretira ravnopravno Zvezdu i Partizan. To je bio dovoljan razlog za moje smaknuće bez obzira na to što sam tog momenta bio ubedljivo najuspešniji trener u Srbiji. Suočeni sa ucenom, ljudi iz Partizana su me pustili niz vodu. Danilović je preneo kako mu je rečeno da klub neće dobiti ni dinar sponzorstva sve dok sam ja trener. Mislim da su mu taj aber preneli Zoran Korać i Novak Nedić. Nedić, Danilović, Peković i vođa navijača Vučko su se sastajali na splavu „Fristajler“ i tamo osmišljavali program kako da me se oslobode, a da sve izgleda spontano. Sve sam to znao i opet nisam bio spreman. U ime zasluga za uspešno obavljen posao taj vođa navijača je unapređen i danas je zamenik komandanta Žandarmerije! Da li ste ikad posle pričali sa svojim nekadašnjim prijateljima iz Partizana? Ne. Gledao sam na televiziji nekog člana SNS-a koji je sada predsednik kluba, nemam pojma kako se zove, nešto na O, Obrad…, tako nešto, raspitajte se Olja… (Ostoja Mijailović, prim. a.) Taj tip priča na televiziji kako je, pošto je video koliko sam bolestan, odlučio da nađe pare i da mi ih da iz SEVAPA! Posle svih rezultata koje sam napravio i igrača koje sam stvorio, ja slušam da će mi neki nepostojeći klinac vratiti pare koje mi „Partizan“ duguje sedam godina unazad iz njegovog mizernog sevapa! Šteta što danas ne psujem pa ne mogu jednostavnijim rečima da mu poručim da se mane mog zdravlja, jer u odnosu na njega, bez dileme, pucam od snage! Da li imate osećaj da ste u igri sa Vučićem izgubili? Znam sigurno da on nije dobio. A kada bude padao, i moj će mu se slučaj računati - malo, ali će mu se računati. Moj prijatelj Voja Stanić kaže: „Ne vredi u životu ništa što preskupo platiš.“ To jeste tačno, ali meni ni zbog čega nije žao. Izgubio sam zdravlje i život koji mi daje košarka. Sačuvao sam čast i biografiju. Posle svega i sa ovom pameću, da li biste nešto drugačije odigrali? Možda ništa, a možda bih odavno otišao. Prihvatio bih neku od ponuda koje sam imao na početku ove tragedije. Ja sam znao šta će da bude čim su radikali došli na vlast, sve što sam mislio, to se i desilo. Apsolutna diktatura koju smo dobili je odgovor svima koji su se u to vreme zalagali za „bele listiće“ i mislili da će kazna stići DS, a da će njihova dvorišta zaobići. Danas imamo Vladara koji umesto da vodi politiku isteruje sopstvene hirove. Način na koji ih isteruje je isti bez obzira na to da li se radi o rušenju sportskog kluba, Savamale, medija ili bilo čega drugog. To je ono što me najviše brine. Na predsedničkim izborima ste podržali Sašu Jankovića, kome dajete podršku u trci za Beograd? Sigurno ću glasati protiv Vučića. Podržavam Vesnu Rakić Vodinelić, mislim da je žena od izuzetnog integriteta. Nemam ništa protiv ni da se da glas Đilasu. Slažem se sa Borisovom idejom za ponovnim okupljanjem Demokratske stranke. Ne znam kakve su šanse da se smeni ova vlast na izborima pod ovakvim uslovima, ali sam siguran da je gospodski boriti se čak i u bitkama koje deluju unapred izgubljene. Da li imate utisak da se mi sve manje sećamo šta to beše demokratija? Ja sam za demokratiju u kojoj se poštuje volja većine, ali pod uslovom da se do te većine dođe demokratskim izborima. Demokratski izbori podrazumevaju ravnopravne uslove za sve. Ako želimo da se predstavljamo kao demokratsko društvo, onda je neophodno da budemo demokrate i u toku izborne kampanje. Teško je poštovati volju većine čija pobeda stiže kao rezultat nedemokratskog izbornog procesa. Zašto bi vlast menjala uslove u situaciji kad se izbori odigravaju u svakom slučaju i kada im demokratski svet ne nalazi primedbe? Evropa i Amerika gledaju ko može da im završi posao. Do tada ih se ništa drugo ne tiče. Sećam se jednog telefonskog poziva u vreme dok radikali još nisu došli na vlast. Brankica Stanković je pravila „Insajder“ o povezanosti navijača sa organizovanim kriminalom. Naravno da sam znao da među navijačima ima i kriminala, da su cele grupe navijača bivale regrutovane za sve vrste ratova, za paljenja ambasada, gej parade i razne druge organizovane obračune. Ali to nisu bili svi navijači. U jednom momentu kada mi se učinilo da se preko kriminalaca među navijačima ulazi u kampanju protiv svih navijača i protiv sporta, izašao sam u javnost sa stavom da verovatno ima neki kriminalac koji je navijač Crvene zvezde ili Partizana, ali da to ne znači da su svi navijači Zvezde i Partizana kriminalci, niti da taj koji je kriminalac i prodaje drogu to radi u crno-belom ili crveno-belom dresu. Pošto je u to vreme DS bila vladajuća stranka, upotrebio sam i metaforu da ako je neko ko je demokrata lopov, ne znači da su sve demokrate lopovi. I zvoni vama telefon…? Zato vam sve ovo i pričam. Zvoni telefon, neki nepoznati broj, javlja se čovek: „Dobar dan, Aleksandar Vučić ovde… Pošto ste zaštitili navijače, sada ćete da vidite kako izgleda kad imate podršku Srpske radikalne stranke”! U kom kontekstu sad to pričate? Govorim o njegovoj davnoj vezi sa navijačima i o tome da su Tadić i pokojni Rakić pod pritiskom Zapada da se napravi prihvatljiva alternativa i spreči dolazak radikala na vlast, izabrali Vučića kao idealnog čoveka koji je blizak navijačima i koji „ume s njima“. On je ispred države zadužen za kontrolu i socijalizaciju tih najagresivnijih grupa. Pretpostavljam da je njihova ideja bila da on ostane na tom nivou, ali svi znamo da se to nije desilo. Pošto je iskoristio ovlašćenja da im deli sinekure, odlaže zatvorske kazne i dodeljuje unosne poslove, on ih je ubrzo pretvorio u sopstvenu vojsku. Dobro se sećam kada je nekoliko godina kasnije postao Prvi Potpredsednik Vlade i odlučio da dođe u posetu Partizanu. Nije tada došao niti u Jugoslovensko sportsko društvo, niti u fudbalski klub, niti u košarkaški klub, nego bez ikakve najave, pravac u prostorije vođa navijača! NJegov posao je bio i ostao da kontroliše celu tu masu navijača koja je vrlo bitna za dešavanja u ovoj našoj državi ovakvoj kakva je. Kako onda nije „iskontrolisao“ onaj jezivi doček Alena Omića? Mislim da je u pozadini pokušaj rušenja Čovića u okviru dvorskih igara koje vode Vučić i njegov brat. Nije lako Čoviću. Zvučite kao da ste spremni da stanete na njegovu stranu? Donekle. Ako je u toku utakmica Vučići - Čović, čije su šanse veće? Nije ni Čović sam, na njegovoj strani je deo navijača, a i neke ambasade. I ko će da pobedi? Ja navijam za Čovića. Evo ga naslov - Dule Vujošević: Navijam za Čovića! Nemojte! Ima ljudi koji čitaju samo naslove, ko zna šta bi mogli pomisliti?! Da se vratimo na početak ove priče…? Dakle, ja mislim da će Zapad ostati ravnodušan na sva kršenja demokratskih običaja dok se ne završi tema Kosova. Treba im da obavi taj zadatak i znaju da je u stanju da iskontroliše te najproblematičnije i najagresivnije snage da to rešenje dočekaju mirno. Obrazac je sličan kao i za gej parade. A kako vi vidite to rešenje? Očigledno je da se ide ka priznavanju Kosova i da je jedini smisao unutrašnjeg dijaloga da javnost podrži ono što je rukovodstvo već odlučilo. Možda više nemamo drugog izbora, ali za mene je ipak stravičan pokušaj da se predaja Kosova proglasi istorijskim uspehom. Vlast već govori da će Vučić ako reši taj problem ostati zapamćen kao najuspešniji srpski vladar u 200 godina! Kakav apsurd! Kakva luda kuća! Onaj koji je predao Kosovo je najuspešniji srpski vladar, kako to može biti?! Čemu se vi nadate? Irci imaju strašnu kletvu – „dabogda ti dete ne ostalo ovde“! Moj sin Luka ima 17 godina i on bi hteo da ide u Ameriku. NJegovi drugovi se spremaju da idu i da se ne vrate. Grad je pun stanova u kojima dečje sobe ostaju prazne. Mladi ljudi beže zbog ekonomske situacije, zbog mržnje i nesigurnosti proizvedene stalnim ratovima, zbog najava novih ratova i zbog politika koje su samo produžetak ratova drugim sredstvima. Plašim se toga. Pitala sam čemu se nadate, a odgovorili ste mi čega se plašite? Ne nadam se ničemu. Više volim da se borim nego da se nadam. Ne odustajem od lične borbe da sačuvam mentalno i fizičko zdravlje koliko je to još moguće, da ne obrukam svoju familiju, da se ne ogrešim o moral i da ne ispadnem kukavica u ovim teškim vremenima. Šta odgovarate ljudima koji vas pitaju – „Da li ima šanse da se vratite u Partizan? Ja im odgovoram: „Zavisi za koga vi glasate!“ Nedavno ste rekli da „na kraju zdraviji pobeđuju“. Šta mislite da li biste danas bili zdraviji da ste manje govorili? Italijani imaju izreku - „propustio sam divnu priliku da ćutim“. Andrić je odavno napisao - „dođu tako neka vremena kad pamet ućuti…“ Ne mogu to da prihvatim. Ja mislim da čovek ima obavezu da se suprotstavi zlu.