Došlo doba da se škola proda

Nakon što su sasvim slučajno, dva dana pre termina za javnu prodaju škole saznali o čemu se zapravo radi - profesori i đaci Železničke tehničke škole su, ne čekajući da ih očajanje u potpunosti savlada i pređe u kajanje, alarmirali javnost. I javnost je reagovala. Mirno, elegantno, lepršavo – što bi rekao legendarni sportski komentator Dobrosav Gajić. Ali dovoljno glasno da se zatrese gora. I hvala joj na tome! Jer, nikada nije viđeno toliko novinara i relevantnih medijskih kuća u dvorištu Železničke tehničke škole kao u utorak i sredu (23. i 24. januara). Bravo, tako treba! Bez javnosti, demokratija je izlizano slovo na pohabanom papiru. Ali kako se, sto mu gromova, dogodilo da se jedna prosvetna ustanova (u ovom slučaju dve škole po ceni jedne zgrade), iznosi na prodaju – i to u državi i gradu koji u vizijama republičke i gradske vlasti figuriraju kao bastioni demokratične uređenosti? Drugim rečima, kako se uopšte moglo desiti da se zgrada srednje i visoke železničke škole nađe na doboš-listi nepokretnosti javnog izvršitelja Ratka Vidovića – kao da se radi o nekakvom poslovnom prostoru? I na koji je način, i po kojim parametrima, javni izvršitelj (iliti procenitelj), uopšte utvrdio da je vrednost objekta od cirka 6.355 kvadratnih metara na atraktivnoj lokaciji u centru grada i u neposrednoj blizini Hale Pionir (u kojem vaspitno-obrazovnu delatnost obavljaju srednja i visoka železnička škola) baš 483.313.793,95 dinara? Odnosno, kakve veze ima javni izvršitelj sa prodajom škole? (U ovom slučaju sa prodajom dve škole po ceni jedne zgrade). I da li su srednja i visoka železnička škola bankrotirale ili su ostale dužne pa su dospele na doboš-listu javnog izvršitelja? Naravno da nisu. Štaviše, pomenute škole decenijama, na kvalitetan način proizvode stručni kadar za rad na železnici. Uostalom, tome u prilog ide i činjenica da su nedavno dolazili ljudi sa nemačke železnice kako bi uspostavili saradnju sa Železničom tehničkom školom, budući da su im potrebni školovani i obrazovani kadrovi kojih u Nemačkoj po svemu sudeći nema. Pa u čemu je onda problem? Otkuda zgrada srednje Železničke tehničke škole na prodajnoj listi izvršitelja Ratka Vidovića? I šta je, uzgred budi rečeno, sa zgradom Doma učenika srednje železničke škole? To jest, zbog čega niko ne spominje Visoku železničku školu strukovnih studija (kao da je u pitanju duh)? Odgovor bi mogao uznemiriti sve one koji čestitost stavljaju iznad profita. Naime, neko je očigledno počinio krivično delo (valjda se to još uvek tako zove u ovoj zemlji), pošto je u katastarske knjige (po nekim indicijama još 2014. godine), protivzakonito ubeležio da je zgrada srednje i visoke železničke škole (bez zgrade Doma učenika), privatno vlasništvo preduzeća Železnice Srbije (a ne vlasništvo Republike Srbije kao što stoji od 1993. godine u papirima Privrednog suda). I to nije sve! Zgradu srednje i visoke železničke škole (prema rečima relevantnih izvora sa Železnica), ne možete naći na listi nepokretnosti Železnica Srbije! Zato je neko u katastru (ups!) načinio grešku od tričavih 480 miliona dinara, i jednim potezom pera pretvorio državnu školu u privatnu svojinu državnog preduzeća? I nikom ništa… Zamislite da jednog dana saznate da se vaš stan nalazi na listi nepokretnosti koje izvršitelj Ratko Vidović namerava da proda na javnoj licitaciji. Kao razborit građanin/građanka pomislite da je u pitanju monstruozna šala (ili greška), ali vam Vidović brže-bolje pokaže da u katastarskim knjigama lepo piše da se vaš stan vodi na privatnu firmu Mike i Laze, koja zbog neisplaćenih plata radnicima odlazi na doboš (a u stvari na doboš odlazi vaš stan). Vi se naravno zabezeknete i zavapite „ali moj mili stan, ali katastar, ali uređena država!...“, a onda shvatite da izvršitelj samo radi svoj posao – dakako, na osnovu onoga što piše u katastarskim knjigama. Nije Vidović Herkul Poaro pa da istražuje ko to tamo negde čini tamo neku „grešku“ odnosno „greškicu“. Javni izvršitelj samo radi svoj posao – u skladu sa zakonom. Istina, na osnovu protivzakonite „greške“ koju je neko pre toga počinio u katastru (ali šta izvršitelj Vidović ima s tim?). NJegovo je da po zakonu zakaže javnu prodaju (ne zna se kako – ta ne valjda odokativno procenjenu) nepokretnosti, bez obzira na to što je u pitanju škola odnosno dve škole, e da bi se prodajom zgrade u kojoj se decenijama unazad obavlja vaspitno-obrazovna delatnost, namirili dugovi prema radnicima Železnica. Vrlo važno što dotičnog objekta (škole) nema na listi nepokretnosti Železnica Srbije, i što se njegovom prodajom ne mogu namirivati bilo čiji dugovi! Drugo je pitanje da li je javni izvršitelj narušio član Zakona o izvršenju prema kojem se mora voditi računa o srazmeri između duga i vrednosti predmeta izvršenja. U ovom slučaju, odnos „tržišne“ cene zgrade u vlasništvu države (u kojoj rade srednja i visoka železnička škola), i duga prema radnicima Železnica (koji bi oni trebalo da naplate preko izvršitelja), iznosi 480 prema 50 (miliona dinara). Iz Komore izvršitelja, međutim, odgovaraju da je sve odrađeno po zakonu i da povreda nesrazmernosti ne postoji u slučaju kada dužnik ne poseduje drugu imovinu podobnu za sprovođenje izvršenja. Ali, avaj, dužnik jedino ne poseduje imovinu koju je izvršitelj Vidović izneo na prodaju! No, ko mari za to? Ionako iz pomenute Komore lakonski poručuju da će cena zgrade na sledećoj licitaciji jamačno pasti – što znači da će se i nesrazmera između duga i vrednosti objekta izvršenja po inerciji smanjiti. (Nekome bi naprasno mogao pasti na pamet školski primer pismene vežbe iz predmeta burazerska privatizacija – uvod: prodaja zgrade na atraktivnoj lokaciji; razrada: upola cene na drugoj licitaciji; zaključak: njeno rušenje i izgradnja komercijalnog objekta na istom zemljištu.) Ko šiša školu kad je sve po zakonu! Ali tada u vodu pada i epska priča vlasti o ozbiljnoj i uređenoj državi koja se herojski bori protiv bele, sive i crne korupcije - budući da uređene države nema dokle god se nekažnjeno čine krupne greške po državnim katastrima, i dokle god se na osnovu sličnih grešaka škole iznose na prodaju – bez znanja profesora, učenika/studenata i njihovih roditelja. U tome je poenta cele priče. Ministar prosvete izričito tvrdi kako je došlo do greške i da zaposleni Železničke tehničke škole (je li neko pomenuo Visoku železničku školu strukovnih studija), neće nikuda iz svog prostora. (Što bi rekle babe koje prodaju praziluk na pijaci - iz ministrovih usta u božije uši.) Ipak, treba biti oprezan povodom ovih umirujućih tonova pošto u Srbiji ne postoji odgovornost političara za izgovorenu reč. Danas to može biti „neće nikuda iz svog prostora“, a koliko sutra „da će možda ipak morati iz svog prostora“. Na sreću, ono što je nepobitno jeste činjenica da Srbiji treba železnica a da železnici trebaju stručni kadrovi kojih ne može biti bez železničke škole. To je uostalom potvrdio i ministar prosvete u svom kratkom izlaganju pred kamerama – dan pre zakazanog termina za prodaju škole. Železnice Srbije, međutim, i dalje forsiraju kursadžijsku viziju obrazovanja te u skladu s njom istrajavaju na internim prekvalifikacijama i ubrzanim kursevima, pogrešno se ugledajući na zapadne zemlje. Istovremeno, zapadne zemlje - prvenstveno Britanija i Nemačka, shvataju da kursadžijsko obrazovanje ne priliči ozbiljnom privrednom sistemu poput železnice pa uveliko vade kestenje iz razbuktale vatre. Zato su, kao što je već rečeno, Nemci i stupili u kontakt sa Železničkom tehničkom školom kako bi se dogovorili o saradnji u cilju zapošljavanja naših kadrova na njihovoj železnici. I to baš u trenutku kada neko (ili nešto) nastoji da proda Železničku tehničku školu i na taj način definitivno stavi tačku na proces obesmišljavanja obrazovanja i vaspitanja u državi Srbiji. (Mada, ako razmislimo na tren, obesmišljavanju ovdašnjeg obrazovanja i vaspitanja doprinosi i strategija države bazirana na širokogrudom izvozu školovanih kadrova.) Bilo kako bilo, oni koji bi da prodaju škole po centralnim delovima Beograda verovatno su pogrešno razumeli naslov studije Ivana Iliča – „Dole škole“. (Za čitanje sličnih studija oni verovatno nikada nisu imali vremena – ako su uopšte umeli da čitaju bilo šta što nadilazi prag tabloidne štampe.) Štaviše, njihov naum je daleko radikalniji od Iličeve studije – i odnosi se na fizičko izmeštanje škola sa atraktivnih gradskih lokacija (koje vape za hotelima, motelima, šoping-molovima, kazinima i tržnim centrima) – na obode grada. A što se (ne zavaravajmo se), može realizovati i na daleko suptilnije i elegantnije načine, i to preko Ministarstva prosvete – „taktičkim“ izmeštanjima i spajanjima inače nespojivih škola (navodno u skladu sa Vladinom strategijom obrazovanja uvijenom u šareni omot racionalizacije)! Nadajmo se da do takvog scenarija ipak neće doći! P. S. U međuvremenu, prodaja zgrade u kojoj vaspitno-obrazovnu funkciju vrše srednja i visoka železnička škola niti je stopirana, niti poništena, već je samo odložena na 60 dana (počev od 24. januara 2018). Takvo odlaganje u pseudouređenoj zemlji poput ove u kojoj životarimo može mirisati na štošta. Mada, ne treba ni saplitati ministra prosvete koji je više puta javno, dakle na sav glas pred televizijskim kamerama, obećao da će famozna „greška“ čim prije biti ispravljena u katastru. Za 60 dana se, međutim, svašta može izdešavati! Na stranu to što će se i beogradski izbori okončati! A onda… Kom opanci, kom nakrivljene šajkače. Što se profesora i đaka Železničke tehničke škole tiče, poenta i dalje ostaje antipiljarska: ne prodajemo, ne ukidamo, ne izmeštamo i ne pripajamo drugim školama Železničku tehničku školu! Ende.