Život na ivici

Čak Klouz je američki umetnik, čuven po svojim portretima velikog formata. Budući paralizovan, on je vezan za invalidska kolica. NJegovi bivši modeli optužuju ga da je od njih tražio da se svlače i koristio seksualno eksplicitan jezik. Ovakvo ponašanje navelo je Nacionalnu galeriju u Vašingtonu da otkaže planiranu izložbu Klouzovih radova. A Univerzitet u Sijetlu je umetnikov autoportret uklonio iz univerzitetske zgrade u kojoj je bio izložen. Ako bismo povukli sva umetnička dela iz muzeja i galerija zato što se ne slažemo s umetnikovim ponašanjem, velike kolekcije bi bile ozbiljno osiromašene. Rembrant se surovo odnosio prema svojoj ljubavnici, Pikaso je životinjski tretirao svoje supruge, Karavađo je vrebao mlade momke i bio ubica, i tako dalje. Kako stvari stoje s literaturom? Selin je bio ekstremni antisemita. Vilijam S. Barouz je u pijanstvu iz pištolja usmrtio suprugu, a Norman Majler perorezom izbo jednu od svojih žena. A filmski režiseri? Seksualno eksplicitan jezik? Zaboravite. Erih fon Štronhajm je zarad svog zadovoljstva snimao masovne orgije. Čarli Čaplin je voleo izrazito mlade devojke. A tu je i Vudi Alen, koga sumnjiče da je zlostavljao svoju sedmogodišnju usvojenu kćer, ali protiv koga nikad nije podignuta optužnica. Filmski kritičar NJujork tajmsa A.O. Skot napisao je o ovome interesantan tekst. On je u mladosti idealizovao Alena. Za mladića knjiškog tipa, Alen, nervozni tip kome ipak uspeva da osvoji devojku, bio je neka vrsta uzora. Ali sad kad znamo za optužbe protiv ovog filmskog režisera, primorani smo, smatra Skot, da njegovo delo reinterpretiramo u tom svetlu. Možda u njegovim filmovima ima nečeg zlokobnog i amoralnog što bismo morali da uzmemo u obzir. Drugim rečima, želi se reći da loše ponašanje, ili čak navodno loše ponašanje, može da uprlja umetničko delo, jer je umetnika nemoguće odvojiti od njegove umetnosti. Ovo je makar interesantniji predlog od sugestije da bi umetnost trebalo da bude diskvalifikovana samo zato što nam se ne dopada kako se umetnik ponaša u privatnom životu. Ali da li je to ispravno stanovište? Moralna besprizornost može da proizvede lošu umetnost. Ovo bi mogao da bude razlog zašto je toliko malo primera dobre nacističke umetnosti. Rasna mržnja je moralno neprihvatljiva na način na koji to komunistički idealizam, na primer, nije. Sergej Ejzenštajn je snimao komunističke propagandne filmove, ali su oni takođe bili i velika umetnička dela. Filmovi Leni Rifenštal koji su predstavljali nacističku propagandu bili su tehnički zapanjujuće dobri, ali inače odvratni. Istina je takođe da umetnost može da se uzdigne iznad privatnog ponašanja umetnika. Pisci, filmadžije ili slikari koji loše tretiraju svoje supruge ili ljubavnice u stanju su da proizvedu umetničko delo u kome će iskazati duboku naklonost prema ženama. Po istoj logici, ljudi besprekornog ponašanja mogu da u svojoj umetnosti prekrše sve vrste društvenih tabua. Stoga je, da bismo sudili o moralnoj komponenti umetničkog izražavanja, potrebno da u obzir uzmemo ne osobu koja je delo proizvela, već delo samo. Prošle godine njujorškom Metropoliten muzeju upućena je onlajn peticija s 8.000 potpisa kojom se od te ustanove tražilo da ukloni čuvenu Baltusovu sliku koja prikazuje adolescentkinju kako sedi na stolici tako da joj se delimično vide gaćice. Gledati na ovo, poput potpisnika peticije, kao na oblik dečje pornografije, ili „objektifikaciju dece“, čini se krajnje dubioznim. Baltusa su inspirisale devojčice na pragu zrelosti. Ali čak i ako su Baltusa u privatnom životu privlačile mlade žene, u njegovoj slici nema ničeg što sugeriše moralnu izopačenost ili zlostavljanje. Isto se može reći o Alenovim filmovima, kakva god bila istina o njegovim navodnim nedelima. Nije nikakva tajna da Alen mlade žene smatra privlačnim; njegovoj sadašnjoj supruzi nije bilo još ni 20 godina kada je započeo vezu s njom. Pritom, ona je bila usvojena kćer Alenove tadašnje partnerke. Jedan od Alenovih najpoznatijih filmova, Menhetn, iz 1979. godine, kada je bio u svojim četrdesetim, govori o vezi između sredovečnog muškarca (Alena) i mlade devojke koju igra Merijel Hemingvej, kojoj je u vreme snimanja filma bilo 16 godina. Ove veze su bile nekonvencionalne. Nekima se mogu činiti ljigavim. Ali one nisu isto što i zlostavljanje deteta. Niti u Menhetnu, niti u bilo kom drugom Alenovom filmu, ima ičega što ukazuje na sklonost ka maltretiranju dece. I ta konstatacija bi stajala čak i ako bi se ispostavilo da su sve optužbe na njegov račun istinite. Još jednom da ponovimo, moralnost nije nevažna. Teško je zamisliti situaciju u kojoj se neko divi umetnosti koja zagovara zloupotrebu dece, rasnu mržnju ili torturu (iako se čini da ljude ovo poslednje uznemirava daleko manje nego seksualni sadržaji). Ali kao što ne treba da osuđujemo umetničko delo zbog privatnih postupaka umetnika, trebalo bi da budemo oprezni i u primeni normi društvene respektabilnosti na umetničko izražavanje. Smisao nekih umetničkih dela je da provociraju, da budu transgresivna, i da pomeraju granice. LJudi u kreativnim ostvarenjima mogu da čine stvari koje nikad ne bi činili u stvarnom životu. I tako treba da bude. Ako ograničavamo slobodu umetničkog izražavanja na teme koje su opšte prihvaćene kao društveno respektabilne, uskoro nam neće ostati ništa sem moralističkog kiča, i to tačno one vrste koju autoritarni vladari vole da javno promovišu, dok u isto vreme čine mnogo gore stvari od onih koje bi većina umetnika i poželela da zamisli.