Nacizam je mrtav ali zlo nije

Kao što istorijsko zlo, jedna od krovnih tema u knjigama Mire Otašević, nije uvek lako vidljivo a kamoli prepoznatljivo, tako ni njen poslednji roman Gorgone (Geopoetika), kojim se nakon Zoje ova spisateljica drugi put našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, na prvi pogled ne odražava veličinu ambicije koja ga je posve uspešno skrojila. Iza svega 139 strana poigravanja s biografijama istorijskih ličnosti, postojećim intervjuima, novinskim isečcima i tuđim umetničkim delima nazire se jednostavna kompozicija. NJena promišljena nazočnost olakšava iščitavanje angažovanosti kao glavne svrhe dela. Roman je podeljen u tri nejednaka poglavlja sugestivnih naslova i podnaslova. Prvo je nazvano po Meduzi, jedinoj smrtnoj od tri gorgone, starogrčke predstave nezaustavljivog zla. Posvećeno je sporom usponu nacizma, što je i najavljeno propratnim natpisom „Arbajt maht fraj“. Persej možda jeste Meduzi odrubio glavu, ali je njen pogled i nakon smrti mogao da skameni ljude. Drugo i treće poglavlje naslovljena su po Meduzinim besmrtnim sestrama, Eurijali i Steno, a propraćena su natpisima „Kunst maht fraj“ i „Profit maht fraj“. Paralela je očita, ali tek kad se otkrije – nacizam jeste mrtav, ali njegovo prisustvo i dalje užasava; umetnost i profit je nemoguće eliminisati, ali je neophodno sagledati njihovu srodnost i isprepletanost sa društvenim stanjem u kojem je prihvatljivo i poželjno ubiti nekoga samo zato što je drugačiji. Pozamašna idejnost, efikasan i ujedno efektan stil i ravnoteža forme i sadržaja situiraju Gorgone u red malobrojnih ovdašnjih književnih dela koje tematski i estetski pripadaju svetskim tokovima. „Uvek prvo osmislim strukturu romana, jer mi je jednostavnije da u postojeći nacrt uzglobim iskaz i da razložim šta imam da kažem. Holokaust je za mene oduvek bio svojevrsni metanarativ koji je počeo u prošlom veku i koji se kroz rasizam, ksenofobiju i homofobiju nastavio do danas. On je za mene istorijska konstanta. Skoro kao mit. U njemu su sadržani industrija smrti, banalnost zla i istorijske zakonomernosti. To što smatramo da se razmere i priroda nacističkih zločina ne mogu ponoviti – naprosto, drugi je duh vremena – ne znači da klice iz kojih su ti zločini nastali i dalje ne postoje i da nisu našle novo plodno tle. Zato roman počinje usponom nacizma, a završava se izbegličkom krizom. Mnogo je paralela između te dve zle pojave“, kaže Mira Otašević za NIN. Da li ste u procesu prikupljanja obimne arhivske građe menjali početnu zamisao? Smatrate li da je čin selekcije građe po sebi estetski? Ako imate precizno postavljeno pitanje, lako ćete naći i dobar odgovor. To istraživanje, traženje odgovora, to zadovoljenje znatiželje bilo je najuzbudljiviji deo posla. Zato i smatram da je i odabiranje građe estetski akt. Recimo, fotograf Hans Balin je kao antinacista živeo i radio u centru Berlina za vreme Trećeg rajha. Na konkursu za fotografiju najlepše arijevske bebe koju je birao Gebels lično, poturio je sliku male Jevrejke, koja je pobedila, što nacisti nikad nisu otkrili. Taj podatak bio mi je dragocen u oblikovanju jednog dela romana. Bez njega izvesno ne bi izgledao isto. Jednako važna je i Brehtova pesma Rođenima posle nas kojom zatvaram knjigu, jer je tužna i trijumfalna, kao danas da je pisana. Da li je bilo sudbina koje ste želeli da uključite u roman, ali niste? Kasno sam došla do podataka o Tanji Ostojić i Vahidi Ramujkić. Prva je, baveći se migrantima, ilegalno prelazila granicu Slovenije i Austrije kako bi na svojoj koži osetila kroz šta sve migranti svakodnevno prolaze. Druga se bavi migrantskom krizom i sarađuje sa Ženama u crnom, a prevela je i ispovest migranta koji je jedan od zaključaka romana. Prvi deo romana ukršta fiktivne dnevničke zabeleške Bertolta Brehta, glumice Karole Neher i tragično nastradalog romskog boksera Johana Trolmana Rukelija. Kako ste odlučili da kroz njihove sudbine prikažete uspon nacizma? Izvorno sam htela da, pišući o njih troje, zapravo pišem o porajmosu, nacističkom genocidu nad Romima. Trolman je bio Sinti, tj. Rom, pa sam želela da kroz poznanstvo Brehta i Trolmana, doduše apokrifno, tematizujem i Brehtovo uverenje da je sport svojevrsni pozorišni izraz. Potom sam u njihov odnos utkala i Karolu Neher, koja je za vreme Drugog svetskog rata nastradala u staljinističkim gulazima, pa sam pominjući nju mogla da se osvrnem i na taj totalitarni teror. Za razliku od njih dvoje, Breht je imao sreće da se spase. Posle boravka u Danskoj i Americi, nastanio se u Istočnom Berlinu, oformio je Berliner ansambl i od Staljina primio nagradu za mir. Bio je u poziciji da spase Karolu Neher, a istorija pamti da nije ni pokušao. Preplitanje njihovih sudbina služilo mi je za oslikavanje rasula u kojem se svet tokom tih decenija našao. Aktuelno je izjednačavanje nacističkog i staljinističkog totalitarizma. Smatrate li da je reč o istim pojavama? Setimo se samo Solženjicina i njegovih zapisa o gulazima. Svakako ima mnogo sličnosti s nacističkim logorima smrti. Međutim, postoji bitna razlika zbog koje nikad ne bih mogla potpuno da izjednačim nacizam i staljinizam – pod nacistima, nepodobni su svesno masovno ubijani, dok su pod Staljinom zatvarani u gulage. Mnogi su se odande spasili, ali su mnogi i izgubili život. Na stranu to što su ideološke premise nacizma i komunizma potpuno drugačije. Za vaše romane se često kaže da su pisani u postmodernističkom ključu, a postmodernizam je tradicionalno podozriv spram velikih priča i ideologija. Može li danas nekonvencionalno pripovedanje da posreduje velike istine? Zavisi ko se toga poduhvati. Autorski pristup diktira obradu teme. Shodno tome, ne bih rekla da je moj izraz postmodernistički. Pre bih rekla da koristim tehniku kolaža. Selekcija i kompiliranje narativa mi je intuitivno blizak kreativni postupak, a smatram da je delotvornije slušati instinkt nego kopati po sopstvenim dubinama zarad iznalaženja nekog novog formalnog rešenja. Uostalom, vaš roman opstaje upravo na nedostatku cinizma, čak i ironije. Reklo bi se da odiše neposrednošću, jednostavnošću pa i naivnošću. Jedino u drugom poglavlju zauzimam ambivalentan odnos prema svojim junacima. Gitarista Đango Rajnhart bio je Sinti, ali i izvanredan gitarista. NJega je od smrti spasila naklonost jednog njegovog obožavaoca među nacističkim oficirima. Postoje svedočanstva da je violinistkinja i nećaka Gustava Malera, Alma Roze, koja je u Aušvicu upravljala orkestrom zatvorenica, koje su sviranjem oficirima sebi produžavale život, toliko maltretirala članice orkestra da su pojedine smatrale da je bila kapo – zatvorenik koji za lične privilegije kontroliše i potkazuje druge zatvorenike. Od članica orkestra je čak i u Aušvicu zahtevala najviše izvođačke domete. Kao pisac sam uvek na strani svojih likova. Nikada nisam imala punokrvne negativce. Nisam pisala o nacistima i kapoima. Svi su žrtve. Ali u drugom poglavlju je odnos između žrtve i dželata među likovima često zamagljen. To je na primeru Jozefa Bojsa najočitije – u Drugom svetskom ratu je bombardovao iste one Tatare koji su ga nakon pada aviona spasili. Posle im se zahvaljivao stvarajući vrhunsku umetnost. U romanu tematizujete i varljivost istorijskog sećanja. Pominjete umetnika Horsta Hoajzela koji je na Brandenburšku kapiju projektovao svetlosnu instalaciju „arbajt maht fraj“ s ulaza u Aušvic, poništavajući simboličku bremenitost i kapije i samog logora... Kako posredovati tragediju, naročito kada je davna kao Holokaust ili daleka kao izbeglička kriza? Umetnošću. Prstom u oko. Znate kako je Santajana govorio – ko se ne seća prošlosti, ta će mu se stalno vraćati. Sećanje je veoma važno. Ono je takođe odgovornost političara i drugih društvenih delatnika, ali nemam nade da će se te odgovornosti poduzeti. Za to mora da se ostvari ideološko, vrednosno prevrednovanje kao zaseban preduslov. Žižek o tome stalno govori. Ali njegov odnos prema stvarnosti je filozofski, samim tim i kompleksan. S jedne strane o izbegličkoj krizi govori kao o hrabrosti beznađa, s druge govori da Evropa ne treba da te unesrećene ljude prima raširenih ruku. Koji vam je deo bio najinteresantniji za pisanje? Verovatno treći, o izbegličkoj krizi i umetničkim komentarima o njoj. Nikad se do sada nisam bavila sadašnjošću, već sam uvek pokušavala da pišući o prošlosti ponešto kažem i o sadašnjosti. Kroče je govorio da je sadašnjost sva istorija, a velika Berenis Abot da je fotografija sažetak istorije. Jedna u tekst precizno ubačena fotografija zaista kaže više od hiljadu reči. Zato svako poglavlje Gorgona završavam fotografijama. One sažmu ono što nije rečeno. Bavljenje sadašnjošću je bilo izazovno i uzbudljivo. Recimo, kontradiktorna su mišljenja o kineskom umetniku Aj Vej Veju, ali ga ja nisam u roman uvrstila jer je dokazana veličina, već zato što je kao čovek i umetnik gurao prst u oko komentarišući umetničkim praksama izbegličku krizu. Dužnost je umetnika da ukaže na svet oko sebe, naročito na njegovu etičku problematiku, a on to radi. Užasavam se ponižavajuće ideje da je umetnost samo dekor. Može li umetnost onda da promeni svet? Ne. Može da tumači i komentariše. Pišući o umetnicima koji su različito komentarisali svet i na njega makar i malo uticali pokušala sam da učinim isto to. S treće strane, u romanu se Sioranova misao da „svet ne zaslužuje da bude shvaćen“ pojavljuje dva puta – jednom je govori Breht, a drugi put je i pripisana samom Sioranu. Šta onda umetnik osim angažovanog komentara može da pruži svetu? Utehu! Ništa drugo. Nema ideologije koja se nije završila profitiranjem vlasti, koliko god plemenita bila. Današnje fašizacije društava posledica su u velikoj meri toga što je današnja ideologija profita po sebi perverzna. Teško ju je dodatno izopačiti i još je teže ispraviti je umetnošću. Umetnost može samo da uteši, ponešto otvori i osvetli. Mislim da nemamo baš mnogo osnova za optimizam. Uostalom, nisam knjigu bez razloga nazvala po sestrama koje su kvintesencije zla. Ako je srljanje sveta u bezdan cena inspiracije i pisanja knjiga, radije bih da mogu da ne napišem ni red.