Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   15.11.2018. 12:29
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Уводник
Грмљавина

Први човек ове власти се превише самоуверено ослања на способност да без последица може појачавати и стишавати олују, као диригентском палицом

Има томе већ десетак дана како је председник Србије Александар Вучић, поводом посете Загребу, прогласио шестомесечни мораторијум на говор о прошлости и окретање само темама из будућности. Кладионице би већ могле да направе прогнозе ко има највише изгледа да прекрши обећање – укључујући и предлагача.

У тој будућности, којој је време почело да цури као у клепсидри, група турских туриста се фотографише поред јелке на Тргу републике запиткујући случајног пролазника да ли је то, ових касних фебруарских дана, можда српска Нова година. Младић им цинично објашњава како Срби, у ствари славе Нову годину 105 дана, а да ће новогодишње рухо бити скинуто ево сад чим прославимо и кинеску, укључујући и фестивал светиљки у коме се, како то обичаји ове пријатељске земље налажу, у небо пошаље на хиљаде папирнатих црвених лампиона.

Србија је земља чуда у којој ових дана Вулин ћути као заливен, увежбавајући маратонско савладавање неиздржа у препуцавању са Хрватима. Али се зато Ивица Дачић, који се и иначе обилато легитимише као политичар будућности, побринуо да простор конфликта не остане сасвим празан. И ако већ неко време неће смети да држи лекције Загребу, може, верује да отвори неки нови фронт. Па да се, рецимо, истакне сукобом са Немачком и њеним шефом дипломатије Зигмаром Габријелом који је у Приштини рекао да Србија треба да прихвати независност Косова. И све стилске бравуре које је српски шеф дипломатије употребио на тој ванредној конференцији за новинаре биле су баш из арсенала залога за будућност, укључујући и поенту: „Путуј Габријеле и прихвати реалност да је садашња Влада Немачке у одласку”. Након чега је Дачић славодобитно, као кеца из рукава, извадио кључни аргумент – доказ да Бурунди није признао независност Косова. И некако смо сви после тога могли да одахнемо, сигурнији у много извеснију перспективу Србије. Њу нам је, поруком на енглеском језику, уз државну сценографију све са заставом, учврстио и директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић речима: „На десетогодишњицу једнострано проглашене независности Косова, било би одговорно рећи да је пројекат отцепљења српске покрајине Косово и Метохије, пропао.“ Тако смо, у два чина исте драме, видели како се прича о реалности отцепила од саме реалности.

Али, пошто је тај велики проблем из прошлости, како нас уверава Ђурић, решен - треба се окренути подстицању активности кадрова за будућност. У тај идеално-типски профил, по мери ове власти, свакако се одлично уклапа Александар Гајовић, државни секретар у Министарству културе. Он не може да замисли жену као председника Србије, верује да се наталитет повећава наредбом „доста речи, нек’ закмечи”, његов коментар на претње смрћу новинарима је - да га веома интересује „верзија друге стране“, који после бурне реакције јавности објасни како му се то омакло, а на позиве да поднесе оставку или буде смењен, одговори: „Чини ми се да на овом месту заиста могу много тога да пружим, како због животног тако и радног искуства и да представљам професију новинара на начин како ја мислим да је најбоље”. И док очекујемо да у тако пројектованој будућности, новинари убудуће јуре нападаче да их питају за разлоге што отимају камере, млате сниматеље и новинаре, злослутно одзвањају речи новинара Метјуа Каруана Галиције, добитника Пулицерове награде и сина недавно убијене истраживачке новинарке са Малте, који је са говорнице у Гдањску, на Конференцији Европске федерације новинара, послао снажно упозорење: „Случај Србије је, мислим, најекстремнији зато што је то земља Европе у којој је највероватније следеће убиство новинара. Сви знаци су ту – агресија политичара, кампање блаћења и претње. То је попут савршене олује која предстоји убиству.“

Све те знаке могли смо да измеримо у последњем ТВ интервјуу председника Србије у коме је, демонстрирајући своју визију слободе медија, организовао буквално суђење НИН-у и његовом главном уреднику.

Можда су речи сина убијене новинарке у Гдањску звучале претешко у земљи која има искуство и са убиствима новинара и са убиством премијера и недавно са убиством Оливера Ивановића, али је сигурно да се први човек ове власти превише самоуверено ослања на способност да без последица може да појачава и стишава олују, као диригентском палицом. Друштво се не може пацификовати декретом. И нема мораторијума на последице хаоса који се систематски производи.



Весна Малишић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Жан-Клод Јункер, председник ЕК

Драго ми је што сам примио свог пријатеља, хрватског премијера, којег често виђам. Сваки пут када се видимо, поновно се заљубимо један у другога.

Прочитајте све мисли
bg