Grmljavina

Ima tome već desetak dana kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, povodom posete Zagrebu, proglasio šestomesečni moratorijum na govor o prošlosti i okretanje samo temama iz budućnosti. Kladionice bi već mogle da naprave prognoze ko ima najviše izgleda da prekrši obećanje – uključujući i predlagača. U toj budućnosti, kojoj je vreme počelo da curi kao u klepsidri, grupa turskih turista se fotografiše pored jelke na Trgu republike zapitkujući slučajnog prolaznika da li je to, ovih kasnih februarskih dana, možda srpska Nova godina. Mladić im cinično objašnjava kako Srbi, u stvari slave Novu godinu 105 dana, a da će novogodišnje ruho biti skinuto evo sad čim proslavimo i kinesku, uključujući i festival svetiljki u kome se, kako to običaji ove prijateljske zemlje nalažu, u nebo pošalje na hiljade papirnatih crvenih lampiona. Srbija je zemlja čuda u kojoj ovih dana Vulin ćuti kao zaliven, uvežbavajući maratonsko savladavanje neizdrža u prepucavanju sa Hrvatima. Ali se zato Ivica Dačić, koji se i inače obilato legitimiše kao političar budućnosti, pobrinuo da prostor konflikta ne ostane sasvim prazan. I ako već neko vreme neće smeti da drži lekcije Zagrebu, može, veruje da otvori neki novi front. Pa da se, recimo, istakne sukobom sa Nemačkom i njenim šefom diplomatije Zigmarom Gabrijelom koji je u Prištini rekao da Srbija treba da prihvati nezavisnost Kosova. I sve stilske bravure koje je srpski šef diplomatije upotrebio na toj vanrednoj konferenciji za novinare bile su baš iz arsenala zaloga za budućnost, uključujući i poentu: „Putuj Gabrijele i prihvati realnost da je sadašnja Vlada Nemačke u odlasku”. Nakon čega je Dačić slavodobitno, kao keca iz rukava, izvadio ključni argument – dokaz da Burundi nije priznao nezavisnost Kosova. I nekako smo svi posle toga mogli da odahnemo, sigurniji u mnogo izvesniju perspektivu Srbije. NJu nam je, porukom na engleskom jeziku, uz državnu scenografiju sve sa zastavom, učvrstio i direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić rečima: „Na desetogodišnjicu jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, bilo bi odgovorno reći da je projekat otcepljenja srpske pokrajine Kosovo i Metohije, propao.“ Tako smo, u dva čina iste drame, videli kako se priča o realnosti otcepila od same realnosti. Ali, pošto je taj veliki problem iz prošlosti, kako nas uverava Đurić, rešen - treba se okrenuti podsticanju aktivnosti kadrova za budućnost. U taj idealno-tipski profil, po meri ove vlasti, svakako se odlično uklapa Aleksandar Gajović, državni sekretar u Ministarstvu kulture. On ne može da zamisli ženu kao predsednika Srbije, veruje da se natalitet povećava naredbom „dosta reči, nek’ zakmeči”, njegov komentar na pretnje smrću novinarima je - da ga veoma interesuje „verzija druge strane“, koji posle burne reakcije javnosti objasni kako mu se to omaklo, a na pozive da podnese ostavku ili bude smenjen, odgovori: „Čini mi se da na ovom mestu zaista mogu mnogo toga da pružim, kako zbog životnog tako i radnog iskustva i da predstavljam profesiju novinara na način kako ja mislim da je najbolje”. I dok očekujemo da u tako projektovanoj budućnosti, novinari ubuduće jure napadače da ih pitaju za razloge što otimaju kamere, mlate snimatelje i novinare, zloslutno odzvanjaju reči novinara Metjua Karuana Galicije, dobitnika Pulicerove nagrade i sina nedavno ubijene istraživačke novinarke sa Malte, koji je sa govornice u Gdanjsku, na Konferenciji Evropske federacije novinara, poslao snažno upozorenje: „Slučaj Srbije je, mislim, najekstremniji zato što je to zemlja Evrope u kojoj je najverovatnije sledeće ubistvo novinara. Svi znaci su tu – agresija političara, kampanje blaćenja i pretnje. To je poput savršene oluje koja predstoji ubistvu.“ Sve te znake mogli smo da izmerimo u poslednjem TV intervjuu predsednika Srbije u kome je, demonstrirajući svoju viziju slobode medija, organizovao bukvalno suđenje NIN-u i njegovom glavnom uredniku. Možda su reči sina ubijene novinarke u Gdanjsku zvučale preteško u zemlji koja ima iskustvo i sa ubistvima novinara i sa ubistvom premijera i nedavno sa ubistvom Olivera Ivanovića, ali je sigurno da se prvi čovek ove vlasti previše samouvereno oslanja na sposobnost da bez posledica može da pojačava i stišava oluju, kao dirigentskom palicom. Društvo se ne može pacifikovati dekretom. I nema moratorijuma na posledice haosa koji se sistematski proizvodi.