Industrija smrti

Izgleda da u Americi više nema mesta gde se građani mogu osećati bezbedno. Samo prošle godine je u 18 masovnih pucnjava vatrenim oružjem život izgubilo gotovo 150 ljudi, a u prva dva meseca ove godine je u četiri slična incidenta poginulo 27 ljudi, uključujući jedno šestogodišnje dete. Poslednji se u nedelju odvio u San Antoniju, gde je napadač usmrtio četiri osobe. Mesta zločina su raznovrsna – od parkirališta ispred restorana i noćnih klubova, preko srednjih škola i koledža, do aerodroma, poštanskih i stambenih prostorija. Za državu od 325 miliona ljudi, brojnost zločina može delovati neveliko; brine, međutim, činjenica da se njihova učestalost povećava. Od raspojasanih islamista, preko sumnjivih ćutljivaca i kinjenih srednjoškolaca, do ostvarenih pojedinaca kojima je u glavi pogrešno kvrcnulo – vinovnici su takođe raznovrsni, ali im je zajednički dramatičan gubitak kompasa. Kao i posle svakog sličnog užasa, u SAD se nakon poslednjih zločina ponovo povela debata o tome treba li vatreno oružje da bude toliko dostupno. Uz ličnu kartu ga je moguće kupiti u specijalizovanim radnjama kao u supermarketu. Ponovo se napada Drugi amandman američkog ustava koji Amerikancima dozvoljava da poseduju oružje kao logični nastavak prava na samoodbranu. Valja podsetiti da je ovaj amandman usvojen 1791, u vreme kada su narodne milicije u Americi i dalje većinom činili britanski rojalisti i dokoni zgubidani proterani iz Britanije. Razlog opstanka tog amandmana valja tražiti u prostoj činjenici da američka industrija vatrenog oružja godišnje okrene po 13,5 milijardi dolara, da se godišnje proizvede po 11 miliona komada i da svega četiri odsto bude namenjeno za izvoz. Lobisti kojima je ovo stanje u interesu lepo primećuju da ne ubijaju ljude pištolji, već drugi ljudi. Zaborave često da pomenu da pištolji posao ipak previše olakšavaju.