Nema alibija za protivprirodni blud

Baviti se politikom na ozbiljan i promišljen način postaje sve teže u današnjoj Srbiji. Razlog leži u tome što zapravo političkih opredeljenja i ideologije više u srpskoj politici i nema. Sve se, nažalost, svelo na lične fiksacije i frustracije i jedan neverovatan bezidejni brlog. I zato ne čudi što Demokratsku stranku Srbije, koja otvara jedno novo poglavlje u svojoj istoriji ali koja i dalje na ozbiljan način promišlja sudbinu svog naroda i svoje zemlje – kao što je to činila i u proteklih 25 godina – kritikuju sa raznih pozicija, ali uvek podjednako neprincipijelno i čisto iz politikantskih razloga. Kada svet postane samo crn i samo beo, svaka nijansa uvek smeta. Primer „kritike” nekadašnjih koalicionih partnera, pokreta Dveri, između ostalog i na stranicama ovog uglednog nedeljnika, odlično ilustruje pomenutu neprincipijelnost i pobedu politikantstva nad politikom. Umesto da stane iza svoje odluke o, u najmanju ruku neprirodnoj koaliciji sa pokretom Saše Radulovića (koji i sam tu koaliciju naziva „tehničkom” – šta god to značilo) i da se bavi programom za Beograd, rukovodstvo Dveri se od početka kampanje bavi DSS-om ne bi li na neki način opravdalo navedenu koaliciju na koju su birači i članstvo Dveri krajnje negativno reagovali. Zaboravljajući pri tome da DSS u ovom komadu uopšte ne može biti tema, već samo izgovor. To su uostalom potvrdili i sada već bivši članovi Političkog saveta koji su Dveri napustili zbog, kako je jedan od njih napisao, „protivprirodnog bluda“ počinjenog pravljenjem koalicije DJB/Dveri, kada su rekli da je jedina opcija, ako se sa DSS-om ne može - a moglo se da se htelo - samostalni izlazak na izbore. I o ovome nema potrebe dalje trošiti reči. Rukovodstvo Dveri donelo je odluku sa kojom DSS nema nikakve veze i za koju DSS nikako ne može da pruži alibi. Drugim rečima, tema je njihova cenzus-koalicija, a to svakako nije naša tema. Ovo je, naravno, samo jedna od mogućih ilustracija potpunog moralnog i intelektualnog sunovrata srpskih političkih elita. Mogle bi se naći i bolje ilustracije, poput političkog života i karijere jednog, recimo, Aleksandra Martinovića. Postoji, međutim, dublji problem. Ne samo da su nam elite nakaradne, već je tragično opala i sposobnost javnog mnjenja za kritičko mišljenje i logičko rasuđivanje i uopšte uzev, razmišljanje sopstvenom glavom. Zapravo, navedena sposobnost je danas u idejno zatrovanoj Srbiji skoro nepostojeća. To recimo pokazuju – i da se vratimo konačno na Beograd – i brzoplete reakcije na predlog DSS-a koji se tiče uvođenja, u perspektivi, besplatnog gradskog prevoza za njegove korisnike. Taj predlog je kritikovan kao populistički iako ničeg populističkog u njemu nema. Kako se, naime, do predloga došlo? Prvo se pošlo od imperativa koji danas važi za sve moderne gradove, a koji se odnosi na smanjenje upotrebe automobila. Povećan automobilski saobraćaj, naime, povećava zagađenje vazduha koje krajnje negativno utiče na zdravlje ljudi (astme kod dece i naravno malignih oboljenja zbog kancerogenosti izduvnih gasova i finih čestica), a o saobraćajnim gužvama, zvučnom zagađenju, parking mestima i nervozi koju generiše da i ne govorimo. Pošlo se zatim od činjenice da je Srbija jedna od retkih zemalja u kojoj su poslodavci obavezni da svojim radnicima uplate naknadu za prevoz i da je u takvim okolnostima moguće napraviti ekonomsku računicu kojom bi se pokrio trošak za funkcionisanje jednog efikasnog sistema nadzemnog gradskog prevoza, u čije različite modalitete neću ovom prilikom ulaziti. I tamo gde se u Evropi raspravlja o prednostima i manama besplatnog gradskog prevoza decenijama unazad, gde se pišu studije i vrše pilot- -projekti, gde se dolazilo da različitih zaključaka u vezi sa, na primer, efektivnim „modalnim transferom“ (brojem ljudi koji jedan vid prevoza, uglavnom individualni, zamene kolektivnim) i gde se razgovara o potrebi promene shvatanja gradskog prevoza – ne više kao komercijalne usluge za mušterije, već kao javnog servisa (poput zdravstva ili školstva) za građane korisnike, dobijena je osuda da se bavimo populizmom, kojem inače DSS, ni stari ni novi, nikada nije bio sklon. I to samo iz jednog razloga: zato što samo kao nacija prestali da razmišljamo svojom glavom. Krajnje je vreme da to promenimo. Predsednik DSS