Pozitivna nula

Sada kada je utihnula medijska halabuka, prva ocena rezultata nedavne posete predsednika Srbije Hrvatskoj mogla bi se svesti na dve reči – pozitivna nula. Ovaj izraz izmislili su kreativni socijalistički rukovodioci, koristeći ga kada im je bilo potrebno da uliju optimizam zaposlenima u situaciji kada je godišnji bilans preduzeća bio na granici prolaznosti. Umesto da bude rutinski propraćena kao najnormalnija poseta šefa jedne države susednoj državi, ona je danima pre Vučićevog odlaska u Zagreb bila udarna tema medija u regionu, pa i nekih svetskih. Ta činjenica, zapravo, najbolje govori o stanju odnosa Srbije i Hrvatske koji su trenutno na najnižoj tački od početka procesa normalizacije. Ovakvom stanju, ali i tretmanu ove posete u medijima najviše su doprineli političari iz obe države. S jedne strane, uz utisak da je poseta iznuđen potez - da li iz Brisela ili Vašingtona, a možda i oba centra - u Hrvatskoj je došlo do ozbiljnijih šumova na vezama između predsednice i premijera, pa je izgledalo kao da je premijer za ovaj poziv saznao iz novina. Sledstveno takvim odnosima dvoje ključnih ljudi u Hrvatskoj, od pojedinih ministara iz Banskih dvora, pa i samog premijera Plenkovića, počele su stizati izjave koje su, ako već nisu mogle da spreče posetu, išle na to da je bar otežaju i minimiziraju njen značaj i efekte. Nisu im ostale dužne ni kolege iz Nemanjine u Beogradu, od kojih je jedan predsednika preklinjao da ne ide u Zagreb „ gde će ga dočekati ustaše na trgovima“, a drugi upozoravao na bezbednosne rizike kao da predsednik ide u ratnu zonu, a ne u posetu susednoj zemlji. Na kraju, kako i priliči, gosta su lepo primili i sve se svelo na lepu predstavu za unutrašnju, ali još više spoljnu upotrebu. Glavna tema bila su otvorena pitanja, što je u skladu sa nedavno promovisanom strategijom EU za Zapadni Balkan, koja je njihovo rešavanje postavila kao jedan od ključnih uslova za ulazak zemalja kandidata u EU. I tu je, međutim, jedini konkretan dogovor bio da se rešavanje pitanja granice oroči na dve godine, što je nonsens, jer ako oko toga imamo dva čvrsto zakucana stava, besmisleno je čekati dve godine, jer se to pitanje moglo odmah delegirati arbitraži. Generalno gledano, rezultat - dogovorili smo se da se o otvorenim pitanjima nismo dogovorili - bio je i jedino moguć ako se ima u vidu faktička asimetričnost moći domaćina i gosta. Naime, dok predsednik Vučić, kao šef vodeće stranke u Srbiji, preko nje kontroliše i Vladu i parlament i tako ima efektivnu moć, predsednica Kitarović, kako to i stoji u hrvatskom Ustavu, ima uglavnom protokolarne dužnosti i ovlašćenja. Onaj ko tamo ima efektivnu moć, a to je premijer Plenković, samo je statirao tokom posete, otvoreno pokazujući nezadovoljstvo što je preskočen u fazi njenog dogovaranja. Tako smo dobili reprizu onog „istorijskog“ susreta u Dalju i Tavankutu iz juna 2016, kada je potpisana i Subotička deklaracija, nakon koje se ni za jotu nije maklo u rešavanju ni jednog od navedenih pitanja, već je usledilo još veće zaoštravanje odnosa, koje je pred samu posetu Vučića Zagrebu ušlo u fazu ledenog doba. Ono što nije bilo samo protokolarnog karaktera bio je susret privrednika dveju zemalja. Ali, oni i sami veoma dobro sarađuju, sem kad im političari postavljaju barijere, kao što je, na primer, fizički bila ona na Batrovcima koja je stavljena u vreme Milanovićevog mandata. Privredna, kao i drugi oblici saradnje koji se spontano odvijaju pokazuju da su u stvarnosti odnosi dve zemlje daleko bolji nego što to izgleda gledano kroz političku prizmu. Jer, baš zahvaljujući političarima mi smo ostali zarobljenici prošlosti. NJima ovakvi odnosi odgovaraju, jer se u međusobnim prepucavanjima mogu postavljati kao jedini zaštitnici svog naroda i tako ubirati političke poene na domaćem terenu, a stvarne probleme - kao što je visoka korupcija, nezaposlenost, nedostatak vladavine prava - gurati pod tepih. Tako će i ova poseta najverovatnije biti samo intermeco između dva nova „zakuvavanja“, mada je dobro što je i pored svega do nje došlo, ako ni zbog čeg drugog ono bar zbog toga što je bar privremeno relaksirala međusobne odnose. U četvrtak, kada se ovaj broj NIN-a pojavi na kioscima biće deseti dan kako ministar vojni, u skladu sa predsednikovim obećanjem, nije uzeo u usta reč Hrvatska. Treba izdržati još tri meseca, ali već i ovo daje izvesnu nadu da ocena iz naslova teksta nije previše optimistička. Direktor Centra za regionalizam i kopredsednik Igmanske inicijative