Veliki trijumf propagandne kraljice

Četiri nove discipline uključene u program, snoubord „big air“, mešoviti parovi u karlingu, masovni start u brzom klizanju i takmičenje mešovitih timova u alpskom skijanju, 92 zemlje koje predstavljaju 2.952 takmičara u 15 disciplina, oboreni rekordi, mali skandal oko mobilnih telefona koje je sponzor Samsung želeo da uskrati iranskim predstavnicima, učešće ruskih sportista pod zastavom „Olimpijski sportisti iz Rusije“, zbog zabrane posle skandala oko dopinga, izostanak mnogih hokejaških timova zbog tekuće sezone, sve će to ostati u senci najvažnijeg događaja ovih Zimskih olimpijskih igara – dve Koreje pojavile su se na otvaranju pod istom zastavom. Kim DŽong Un odlučio je, mesec dana pred početak, da dozvoli učešće severnokorejskih sportista i tako su u Pjongčang doputovala 22 takmičara da se bore u pet disciplina. A sa njima i 16 visokih političkih zvaničnika, pa zatim čirslidersice, orkestar od 140 muzičara, treneri, obezbeđenje, sve u svemu delegacija od 400 ljudi. Na čelu je zvanično bio Kim DŽong Nam, devedesetogodišnji predsednik predsedništva Vrhovne narodne skupštine, a uz njega se, što je, ispostavilo se, bilo daleko važnije, pojavila i Kim Jo DŽong, mlađa sestra Kim DŽong Una, visoko kotirana u Korejskoj radničkoj partiji. „Olimpijske igre uvek grade mostove, one nikada ne podižu zidove“, izjavio je Tomas Bah, predsednik MOK-a, dok su pored njega stajali predstavnici Severne i Južne Koreje, koji su potpisali sporazum o učešću. „Ne zaboravimo da je ovakav sporazum izgledao nemoguć samo pre nekoliko nedelja“, rekao je Bah. „Olimpijski duh znači poštovanje, dijalog i razumevanje. Zimske igre, nadamo se, otvaraju vrata svetlijoj budućnosti korejskog poluostrva i pozivaju svet da se priključi slavlju nade.“ Južnokorejski predsednik Mun DŽae In nazvao je taj dogovor „dragocenom šansom da se otvore vrata“, a da se nečemu sličnom nada pokazao je i Kim DŽong Un opisujući novi odnos dveju Koreja „toplom klimom pomirenja“ ili je bar to tako izgledalo u trenutku kada je tema učešće na Olimpijskim igrama. A pre nego što su počele da se dodeljuju nagrade ispostavilo se da imamo pobednicu ovih igara. Kim Jo DŽong, za samo tri dana koliko je provela u Pjongčangu, pokupila svu pažnju i sve novinske naslove. Od šturih podataka o njenoj biografiji saznalo se da je rođena je 26. septembra 1987. (ili možda dve godine kasnije, kako govore podaci američkih službi), da je drugo dete Kim DŽong Ila, pokojnog predsednika i japanske plesačice, jedne od četiri žene sa kojima je imao decu, da je sa polubratom, trenutno prvim čovekom države, bila na školovanju u Švajcarskoj, da je zatim u Pjongjangu studirala informatiku, da je najzad počela da gradi političku karijeru i došla na mesto direktorke Odeljenja Radničke partije zaduženog za propagandu. Prošle godine postala je član Politbiroa. Ona je dakle „PR kraljica“, kako je nazivaju, osoba od najvećeg poverenja kojoj je brat prepustio da brine kako o njegovom ličnom imidžu, tako i o imidžu cele zemlje. Ovom posetom pokazala je sav talenat. Stigla je sa osmehom na licu, predsedniku Munu prenela poziv svog brata da se sretnu u Pjongjangu, a u knjigu utisaka upisala: „Nadam se da će Pjongjang i Seul postati bliži u srcima našeg naroda.“ Ako je Severna Koreja želela propagandnu pobedu, zaista ju je dobila, Kim Jo DŽong obeležila je ove Igre i pokupila sve komplimente. Čak i od zapadnih medija. Uprkos tome što je Vašington drži na listi nepoželjnih osoba, jer je smatraju odgovornom za kršenje ljudskih prava u njenoj zemlji, ona je za medije postala „princeza Pjongjanga“, zlatna medalja međunarodne diplomatije“, osoba čije su pege na licu, šarmantan hod, šnala u obliku cveta i osmeh, komentarisani više od sportskih takmičenja. Uz nju i čirslidersice nazvane „armijom lepotica“, sever poluostrva je odjednom izgledao drugačije. To je prvi put od kraja rata 1953. godine, da je jedan član dinastije Kim posetio Južnu Koreju i poseta je, ispostavilo se, bila više nego uspešna. Sa druge strane, Majk Pens, američki potpredsednik, nije pokazao previše interesovanja za utisak koji bi mogao da ostavi, a nije imao ni razloga. Pens je, nasuprot severnokorejskoj izaslanici, postao vest kada je ostao da sedi dok je zajednički tim dveju Koreja koračao u pozdravnoj povorci na otvaranju, a zatim i kada je posle nekoliko minuta napustio večeru koju je organizovao Mun, nakon što se zadržao tek koji minut, a zatim otišao da vidi američke sportiste i time izbegao susret sa Kim DŽong Namom. Za njega, međutim, manje je važno da popravlja imidž svoje zemlje. On je već dolazeći u Pjongčang izjavio da „ne postoji nikakav nesklad između Sjedinjenih Država, Južne Koreje i Japana kada je reč o dodatnim ekonomskim i diplomatskim sankcijama protiv Severne Koreje, sve dok ta zemlja ne obustavi nuklearni i raketni program“. Za Kim DŽong Una to je nemoguć zahtev. Uspeh u razvoju nuklearnog programa je karta koju ne može da ispusti. Isprobane su već atomske i hidrogenske bombe i interkontinentalna raketa koja bi mogla da ugrozi i Vašington. I to je deo plana koji je severnokorejski vođa zacrtao – razvoj nuklearnog oružja, koji je ostvaren i ekonomski rast, koji nije. Seul je, sa druge strane, možda spreman na prve korake, šta osećaju građani videlo se po frenetičnom aplauzu kojim su dočekane dve reprezentacije koje su išle pod istom zastavom, ali Mun mora da bude oprezan u stvaranju nekih drugačijih veza sa svojim severnim sunarodnicima. NJegova politika otopljavanja ima i domaće kritičare, koji će reći da sever želi da destabilizuje i podeli južnokorejsko društvo i, ako je moguće, malo da uzdrma savez sa Vašingtonom. Pokušaj ekonomskog i diplomatskog približavanja 2004. godine, kada je otvorena zajednička industrijska zona, završio se neslavno, posle više od decenije, kada je Južna Koreja rešila da se povuče zbog novih nuklearnih proba sa severa. Ako ima primera da je sport „rat bez pucanja“, kako ga je svojevremeno definisao DŽordž Orvel, onda je to Olimpijada, a kao i mnoge do sada tako ni ova nije bila pošteđena političkih spekulacija koje su u senku bacile sportske igre. U takvoj atmosferi panika je nastala čak i kada su se u publici pojavila dvojica navijača maskirana u Donalda Trampa i Kim DŽong Una, koji su, kako su izjavili „samo želeli da svetu donesu mir“. Obezbeđenje ih je, ipak, uprkos tim lepim željama, izbacilo. Od oduševljena i preuranjenih predviđanja o ujedinjenju dve Koreje, poređenja sa Berlinskim zidom, predloga koji je stigao od jednog od članova Olimpijskog komiteta da bi združeni ženski hokejaški tim trebalo da dobije Nobelovu nagradu, od euforije, do novih upozorenja da Pjongjang i dalje razvija nuklearno oružje i da nema govora da Seul, američki saveznik, napusti ovo savezništvo zbog spajanja sa diktatorom i po bezbednost sveta opasnim čovekom Kim DŽong Unom, kakvim ga doživljavaju u Vašingtonu, kreću se komentari ove Olimpijade. Ostaje da se vidi šta će od svega biti kada se pogase svetla na sportskim borilištima.