Promene ne dolaze samo na protestima

Specijalno za NIN iz San Franciska Prošla su vremena kad se zimi moglo mirno proći ulicama malog rudarskog mesta, Park Sitija u državi Juta na srednjem zapadu SAD. Već više od trideset godina, ovo je meka za okupljanje kako režisera, glumaca, producenata tako i gledalaca iz čitave Amerike, na jednom od najčuvenijih filmskih festivala na svetu – Sandens. Bez čekanja u redu ili panike da neće biti mesta u čuvenom art-deko bioskopu „Egyptian“, nekada su ljubitelji nezavisnog filma delili svoj doživljaj sa stvaraocima sedme umetnosti u neposrednom razgovoru, koji bi se često završavao duboko posle ponoći. Ko bi pretpostavio da će od improvizovanih bioskopskih dvorana i ćaskanja po rustičnim kafićima o kvalitetu i prosperitetu „malih“ filmova, Sandens festival postati mesto gde su bioskopske predstave mesecima unapred rasprodate, gde se vode pravi mali virtuelni ratovi za kartu više preko socijalnih mreža, gde su ulice zakrčene džipovima, kamerama i lovcima na talente i gde se sreću zvezde kao što su DŽejn Fonda, Šeron Stoun, Esli DŽad, Nikolas Kejdž… čak i kad nisu u zvaničnom delu programa. Sve u svemu slika koja umnogome podseća na kanski festival, ali su frakove zamenile skijaške jakne. Sa navalom holivudskih kupaca, i cena nezavisnih filmova dobila je novu dimenziju. Donedavno, cene niskobudžetnih nezavisnih filmova kretale su se od nekoliko stotina hiljada dolara do milion ili dva. U poslednje vreme vrednost distribucionih ugovora je porasla na nekoliko miliona. U ovom kontekstu treba gledati i sjajnu šansu pruženu mladoj režiserki Evi Cvijanović, poreklom iz Sarajeva, koja već godinama živi u Montrealu. NJen animirani film Ježeva kućica po istoimenoj knjizi Branka Ćopića napravljen je u saradnji sa tri bivše jugoslovenske republike – BiH, Hrvatskom i Srbijom. Glavni producent je Nacionalni filmski odbor Kanade, dok je Rade Šerbedžija pozajmio glas glavnom liku. Posle više od petnaest nagrada na raznoraznim festivalima, njen kratki film prikazan je na sandenskom festivalu u specijalnom programu za decu, i oduševio i malu i veliku publiku svojom tehničkom kreativnošću i univerzalnom porukom. Zanimalo nas je kako je Eva dobila prava da prikaže priču Branka Ćopića: „To je bio malo duži proces. Prava na knjigu Branka Ćopića Ježeva kućica ima SANU. Imali smo sreću da je kanadski producent direktno pregovarao sa predstavnicima SANU i da smo dobili pravo na priču i to na nekoliko godina, da se ne bi pojavio još neki film na ovu temu“, rekla nam je Eva. NJen pristup animaciji je izvrsno komunicirao sa publikom, a od pitanja posle projekcije najinteresantnije joj je bilo „A šta je bilo sa lijom?“ Postoji šansa da se DVD filma prodaje sa knjigom Branka Ćopića, rekla nam je režiserka, što bi bilo dobro i za decu, i kao doprinos našoj kulturi. Zanimljivo je da sa novim pravcima sve veće prisustvo i silikonske doline i kompjuterskih giganata koji ulaze u sferu filma uglavnom kao producenti ili distributeri – Amazon, Netfliks, Gugl, Jutjub, Adob... Tako da su pored holivudskih zvezda, na festivalu došli i vlasnik Amazona DŽef Bezos, kao i osnivač Netfliksa Rid Hejstings, dve velike tehničke firme koje imaju sve veći udeo u proizvodnji i distribuciji filma. Netfliks je na festival premijerno prikazao dokumentarni film Seeing Allred o čuvenoj advokatici Gloriji Alred koja zastupa nekoliko žena koje su optužile američkog komičara Bila Kozbija, holivudskog producenta Harvija Vajnstajna, kao i predsednika Donalda Trampa za seksualno zlostavljanje. Prikazivanje filma bila je još jedna platforma za trenutni masovni talas o ženskom pitanju #metoo i #timesup, koji preispituju ravnopravnost žena u Holivudu, ali i u drugim profesijama. Ovo je pogotovo aktuelno, jer je u toku prodaja Vajnstajnove kompanije koju njujorški advokati osporavaju dok se ne uzme u obzir deo za potencijalnu finansijsku nadoknadu žrtvama seksualnog zlostavljanja. Gloriji Alred pridružila se i DŽejn Fonda na ulicama Park Sitija, gde su žene uprkos snežnoj mećavi marširale i obeležile godinu dana od „ženskog marša“ (Women’s March). Pokret je začet u Vašingtonu uoči prošlogodišnje inauguarcije predsednika Trampa, pod parolom „ženska prava - ljudska prava“. „Moramo da pronađemo način kako da pridobijemo drugu stranu i pokažemo šta se dešava sa našim političkim sistemom. Promene ne dolaze samo protestima na ulicama, nego kroz angažovane medije koji iskreno prikazuju želju stanovništva. Očuvanje naše demokratije i naše planete zavise od mogućnosti da ljudima predstavimo činjenice i pomognemo im da vide ko je na njihovoj strani“, po ko zna koji put u životu DŽejn Fonda je bodrila prisutne stavljajući holivudsku slavu u službu zaštite ljudskih prava. Svakako najveća zvezda ovogodišnjeg Sandens festivala, Fonda je imala, odmah posle protesta na ulicama, premijeru novog dokumentarca DŽejn Fonda u pet činova. Dugogodišnja režiserka Suzan Lejsi maestralno je napravila kolaž od pet perioda u kome ponovo upoznajemo DŽejn kroz vrlo iskrenu emotivnu životnu priču o svom ocu Henriju Fondi, o muževima Rožeu Vadimu, Tomu Hejdenu, Tedu Tarneru i, u poslednjem činu, o sebi. Film je ispovest o životu filmske legende, koja je u decembru napunila 80 godina i kojoj su i autobiografija od pre 20 godina kao i ovaj film pomogli da se suoči sa svojim demonima, kako nam je rekla. Od priče o majci koja je izvršila samoubistvo, kad je DŽejn imala samo 12 godina, do traženja istine kroz promašene brakove, grešaka i uspeha u vaspitanju dece, kao i političkog angažovanja u Vijetnamu, koje je u SAD pogrešno protumačeno u ono vreme. Retko koja glumica je imala tako raznovrsnu i izazovnu karijeru kao DŽejn Fonda – od lepo vaspitane i umiljate devojke u filmovima početkom 60-ih Bosonoga u parku sa Robertom Redfordom i seks simbola Barbarele 70-ih, do karakternih uloga u filmu Konje ubijaju zar ne? i Kluta, za koji je nagrađena Oskarom. Film DŽejn Fonda u pet činova počinje glasom bivšeg američkog predsednika Ričarda Niksona na trakama iz arhive Bele kuće, koji se doslovno pita koji je đavo ušao u DŽejn Fondu da od tako dobre glumice postane aktivista i da se angažuje u Vijetnamu i poseti Hanoj. Zamolili smo DŽejn da nam kaže šta misli o tome i da nam opiše kako je gledala na Ameriku posle odluke da ostane u Francuskoj i da se uda za Rože Vadima (režiser Barbarele u kojoj DŽejn igra glavnu ulogu). „Godina 1968. bila je prekretnica u mom životu, odlučila sam da ostanem u Francuskoj, da probam drugu vrstu glume. Bila sam trudna, mladi ljudi su protestovali na ulicama protiv rata, radnici protiv niskih plata, protiv predsednika De Gola. Sve me je to inspirisalo da proučim istinu s druge strane. Te godine su ubijeni Martin Luter King i Robert Kenedi i borba za građanska prava je dobila novu dimenziju. Sve je to dovelo do toga da odlučim da se vratim za SAD i da se borim za ljudska prava u sopstvenoj zemlji.“ DŽejn je sa osmehom govorila kako su čak i čuvene aerobik vežbe nastale kao deo angažmana da se pomogne kandidatura levičara, kalifornijskog političara za koga je tada bila udata Toma Hajdena i njegov program Kampanja za pravedniju ekonomiju. I dok se filmadžije i gosti pakuju za povratak, slažu se utisci sa ovogodišnjeg Sandens festivala i neminovno nameću poređenja s prethodnim godinama. Luk evolucije festivala je dug, ponekad i ne direktan. Neke promene ga dovode ikarovski blizu Holivuda, ali uprkos nostalgiji i žaljenju za nekadašnjim neformalnijim vremenima, kojima obiluju susreti sa veteranima festivala, jasno je da on i dalje ima jedinstvenu i značajnu ulogu kao odskočna daska i prečica za talente, koji bi možda ostali zanemareni, kao i za mnoštvo tema koje komercijalna produkcija često zaobilazi. Zbog toga odbacujete sećanja na duge redove ispred žureva sa pozivnicama, i prizore limuzina na snegu koje dovode važne ličnosti, i već počinjete da planirate dolazak sledeće godine.