Kraljica herc u zemlji čuda

Za potrebe pisanja ove mesečne kolumne o pozorištu morao sam prvo da se suočim sa činjenicom da odavno nisam imao ovako veliku pauzu u praćenju beogradske produkcije: dakle, trebalo je početi od savladavanja „propuštenog gradiva“. Srećna okolnost, kako sam se naivno ponadao, bila je što je nastupao državni praznik, pa sam imao vremena za odlazak u pozorište, a i očekivao sam da će u tom periodu ponuda biti bogata. Međutim, ispostavilo se, na moje zaprepašćenje, da se, s veoma retkim izuzecima, 15. i 16. februara predstave uopšte nisu igrale! Da li i prema Sretenju, kao novokomponovanom državnom prazniku, imamo isti bogougodni odnos kao prema Božiću i drugim tradicionalnim praznicima, te više volimo da ga provodimo u krugu porodice, uz prase, rusku salatu i rijalitije, i zato uprave pozorišta procenjuju da bi bile na finansijskom gubitku ako bi se tada igrale predstave? Ili se smatra da i glumci imaju pravo da ne rade na državni praznik, iako dobar deo njih, posebno onih u stalnom angažmanu, „praznuje“ veoma često, jer se dešava da danima i nedeljama nemaju ni probe ni predstave? Onda je, u tom očajničkom proučavanju repertoara kako bi se napravio bar nekakav izbor, stiglo novo iznenađujuće otkriće: postoji veliki broj pozorišnih scena i trupa u Beogradu i nepregledna produkcija. Ako mislite da Beograd ima desetak pozorišta i/ili trupa (Narodno pozorište, JDP, Atelje 212, Zvezdara teatar, Bitef-teatar...) grdno ste se prevarili! U Beogradu su još aktivni i Parobrod, Dorćol plac, Hartefakt, Trigroša, Reflektor teatar, Dorćolsko narodno pozorište, L Studio, Stanica... Ako ovome dodamo i prvoborce nezavisne scene (koju smo u doba njihovog nastanka zvali „alternativom“), Dah teatar, Plavo pozorište ili Mimart, ali i komercijalna pozorišta (ako nam je kriterijum „nezavisnost“ od subvencija, onda i ona ovde spadaju), kao Slavija teatar ili Akademija 28, broj se vrtoglavo umnožava i znatno prevazilazi broj institucionalnih i subvencionisanih kuća. Ovde nemam ni mogućnost ni ambiciju da sprovodim neko istraživanje, mapiranje beogradske nezavisne pozorišne (i plesne) scene, a koje nam je izvesno potrebno, ali je, ipak, nužno napraviti osnovne distinkcije. Jednu smo već povukli: neka od njih, Slavija teatar i Akademija 28 pre svih, čisto su bulevarska, komercijalna pozorišta bez većih, ako ikakvih umetničkih ambicija. Druga su više „open venues“, tehnički bolje ili gore opremljeni „pozorišni“ prostori bez profilisane programske politike, koji goste nezavisne trupe i projekte (Parobrod ili Dorćol plac,). Treći su stare nezavisne trupe, sa ili bez svog prostora, ali s decenijama razvijanim, ponekada i dogmatičnim oblicima umetničkog treninga i poetike (to su one, kako smo ih ovde nazvali, prvoboračke trupe). Četvrti su nove nezavisne trupe i/ili produkcijske platforme bez svog prostora i s još uvek nedovoljno profilisanom umetničkom ponudom, sa izuzetkom onih posvećenih samo plesu (Hartefakt, Trigroša, Reflektor, Stanica...). Ulazeći kao Alisa u ovu Zemlju čuda (s obzirom na moju beznadežno „etabliranu“ poziciju više bi mi odgovaralo poređenje s Kraljicom herc), otkrio sam da je ovaj svet često, mada i s nemalim brojim drugačijih slučajeva, dosta zatvoren u sebe. Imaju svoju vernu publiku, kanale komunikacije (često nemaju sajt već samo profil na Fejsbuku), kao i posebne vidove „medijske recepcije“: blogove ljubitelja pozorišta, postove na fejsu, što se onda šeruje ukrug i tako vrši funkciju „feedback-a“... Ovakva eksplozija novih produkcionih i umetničkih praksi na beogradskoj sceni izvođačkih umetnosti izvesno je rezultat hiperprodukcije kadrova, velikog broja fakulteta, akademija i školica za pozorište, kako onih neakreditovanih tako i onih s (neretko sumnjivom) akreditacijom. Za nemale pare, mladi ljudi stiču vrlo diskutabilno pozorišno znanje i veštine – što je kancer naše pozorišne kulture o kojem sam bezbroj puta pisao – i onda tako željni, poletni, nevešti i bespomoćni, padaju u malu, ali gustu i mračnu džunglu beogradskog pozorišnog života. Doskora su samo očajavali i po pozorišnim i drugim bifeima se žalili na mitske „klanove“, ali su odskora mnogi od njih preuzeli stvar u svoje ruke. Umetnički rezultat koji ostvaruju je često problematičan, ima i pukog amaterizma, ali se stvari ipak kreću i, u krajnjoj liniji, Beograd tek zahvaljujući njima postaje teatarska metropola, gde pored domaćih šaubinea, odeona i barbikana, ima i bezbroj nezavisnih, malih scena. Uz nešto traganja i sreće, ovde se mogu naći umetnički i društveno vrlo zanimljivi projekti, nekada relevantniji od onih u institucijama. I, šta smo to pronašli u sretenjskom lutanju po zemlji čuda beogradske nezavisne scene? Pre svega, predstavu Epske igrice: Zidanje Skadra namenjenu (osnovno)školskom uzrastu – mada ona bez problema privlači i pažnju odraslih – u produkciji organizacije Hop.La!, koja je posvećena participativnim, edukacijskim, civilnim i srodnim praksama u izvođačkim umetnostima, i izvedene, ovog puta, u Bitef-teatru. Ističem „ovog puta“ jer se rešenje prostora svodi na učionicu, tako da se može igrati i u realnom prostoru, u pravoj učionici, a i glavni konceptualni, dramski i izvođački okvir jeste školski čas s pravim đacima (i to ne varira u zavisnosti od toga da li se predstava igra u školi ili u pozorištu). Prema konceptu i u režiji Anđelke Nikolić, dva performera i animatora, mladi glumci Aneta Stojadinović i Đorđe Živadinović, imaju više uloga koje menjaju jasno scenski označenim, pametno stilizovanim i začudnim postupcima. Glavni kontrast je između svakodnevnog držanja i ponašanja učitelja i tetkice – već to što je ženski lik tetkica, a muški učitelj (a nije obrnuto: učiteljica i školski domar), diskretno uvodi „žensko pitanje“ kao jedno od glavnih u predstavi – i retorički povišenog i u pokretu stilizovanog predstavljanja likova iz poznate epske pesme Zidanje Skadra. Ovakvim scenskim izvođenjem oni animiraju razgovor s đacima o dotičnoj pesmi (u lektiri je za peti razred), a posebno onim značenjima koja izmiču školskom tumačenju i koja su, iz savremenog ugla, etički, pa i pravno neprihvatljiva: ubistvo, tretman žene kao „materijala“, nesloboda čoveka naspram sudbine... To je veoma pametan koncept, ali je idejno jednoznačan. On pokreće decu da razmišljaju o tome šta je danas problematično u ovom narativu, ali odbacuje istorijsku perspektivu, izvorni (epski, junački...) kontekst pesme, a koji promoviše i neke vrednosti: čuvanje zadate reči, žrtvovanje za zajednicu. Zapravo, predstavi nedostaje izvesna „idejna dijalektičnost“: nije problem u izvornim, školskim programom potvrđenim tumačenjima pesme, nego u tome što se ta tumačenja, koristeći se kao modeli za identifikaciju, danas zloupotrebljavaju i to veoma zloćudno. Druga predstava je Sumnjivo lice prema tekstu Branislava Nušića u adaptaciji i režiji Vojislava Arsića i produkciji Reflektor teatra, a koja se sad „preselila“, posle dosta vremena od premijere, u Centar za kulturnu dekontaminaciju. Početak predstave je koncepcijski i scenski vrlo zanimljiv: svodi se na ekspresivno, kabaretsko, koncertno, sletovsko ispitivanje čuvene komedije kao nacionalnog kulturnog nasleđa, podsećanja na činjenicu to da je zbog sintagme „kljukana dinastija“ bila predmet cenzure, pokretanje pitanja koji bi to danas bio iskaz, ili još pre ime zbog kog bi jedno umetničko delo bilo sklonjeno u fioku... Problemi nastaju u drugom, većem delu predstave u kojem se, u istom scenskom idiomu (koncertno izvođenje, kabare...), drastično adaptira i aktuelizuje sama drama. Naravno, nije problem u samom pristupu aktuelizacije, nego u tome što nekoliko drastičnih i žestokih ikonografskih referenci na aktuelni državni aparat i njegove poslušnike (sendviči za botove, fantomke, „medijski mrak“ u vidu ugašenih televizora kao jedinog, uz mikrofone, scenografskog elementa) deluju kao ilustracija, ne dubinsko, dramski i scenski ubojito preoravanje tema koje nam nudi ovaj komad. Negativnom utisku doprinosi i nekakva izvođačka „aljkavost“, u rasponu od loše akustike i čujnosti, preko prekomernog i nerazgovetnog mizanscena (za scensku poetiku koja bi trebalo da bude vrlo svedena), do neopravdano povišene glumačke ekspresije u pojedinim ulogama... Ipak, obe ove predstave, sa svojim manjim (Epske igrice) ili većim slabostima (Sumnjivo lice) nude značajnu hipotezu: kritičko promišljanje savremenog srpskog društva prisutnije je na nezavisnoj sceni nego u institucionalnim teatrima koji su, kao i mediji, trenutno na udaru autocenzure.