Upaljena je neonka, a ljudi se prave da je dan

Krajem 90-ih i u prvoj deceniji novog milenijuma, u amfiteatar Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u okviru nastavnog predmeta Masovna komunikacija, pozivani su gosti iz profesionalne produkcije štampe, filma, radija, televizije i digitalnih medija: Gostujuća predavanja su bila realizovana kao improvizovane ispovesti i neformalni intervju, u okviru otvaranja istine s one strane medija; a sve u cilju kultivisanja kritičke distance i rafinovanja estetskog pristupa fenomenu duha medijskog vremena. Za one koji podučavaju buduće ljude-od-kriterijuma... Ovo su autorizovane beleške sa takvog susreta studenata i Nebojše Glogovca, koje je NIN-u ustupila profesorka Svetlana Bezdanov Gostimir DRUGI MART 1999. Rođen sam u Trebinju, 1969. godine, živeo tamo šest godina, a onda smo se preselili u Opovo, tamo živeli godinu dana i, kad sam imao sedam godina, došli smo u Pančevo. Značajne su te selidbe zbog upoznavanja različitih mentaliteta i shvatanja koliko je važno gde se živi, sa kim, sa kakvim narodom. U Pančevu je krenula osnovna, srednja škola, a paralelno s tim, što se glume tiče, išla je neka vezanost, koja nije bila presirana ni sa kakve strane, nego tako, prosto, bilo je tu recitovanje za Svetog Savu, na primer, u crkvi, gde sam se ja drao ko konj, i uglavnom su one babe koje su dolazile, čule samo mene, a iz toga su proizlazile i kasnije pohvale, nakon cele priredbe, kao: jao, to je bilo sjajno... a ja sam još tad kapirao da je to verovatno zato što su samo mene čule, pa im je to bio jedini pravi podatak. To je uradilo svoje, pa sam počeo da verujem kako ja tu nešto mogu, ali i dalje bez velikih ambicija, pa sam se upisao u Dramski studio Radio-televizije Beograd, koji je te godine napustio Bata Miladinović, a preuzeo Mika Aleksić. Audicija u „Braći Stamenković“, ja sam bio negde VI-VII osnovne, i ostao sam u toj grupi. Išao sam svake nedelje, dva, tri puta, autobusom, od oko 7 pa do 10 uveče, i vraćao se nazad u Pančevo. Tu smo, kao, neobavezno učili i saznavali o glumi, o radnji, o sukobu, ali sve kroz priču, šalu, primere iz života, i tako... Tu su se snimale radio-drame, prvi film Šest dana juna (očajan film!). Nismo dobijali kintu, nego skupljali i išli svi zajedno na more. I sve je to tako bilo super, negde do kraja srednje škole, kad me je Mika upitao: „Je l’ ’oćeš da upišeš glumu?“ Ja sam rekao da neću. Zašto? Ne znam. U stvari, znam da sam imao osećaj da treba davati i raditi mnogo više od onoga što sam ja tad shvatao oko poziva glumca: šta je tu moj zadatak, čemu to služi, i da li je moguće da meni sve reditelj treba da kaže ili mogu i ja sam nešto da smislim. Nešto mi se nije sviđalo, a istovremeno sam sve to previše cenio, misleći prosto da još uvek nisam taj. Sedeo sam pa analizirao čime bih se uopšte bavio u životu. Pomislio sam da je to psihologija. Primetio sam kako mogu o nekom čoveku da pričam dosta dugačku i preciznu priču, samo na osnovu toga što sam ga gledao neko vreme: negde sam ga video sa strane, potpuno nepoznat čovek, ali vidim gest, ili kako puši, ili kako nastupa, vidim kojim ritmom priča... i sam sam dosta toga o njemu znao. Dok sam išao na te, nazovičasove u toj dramskoj grupi, u autobuskoj gužvi sam osluškivao glas iza sebe, čoveka koji priča, pa pokušavao da provalim kako on izgleda. Dosta sam se izveštio u tome i uspevao da pogađam. Bilo je i strašnih promašaja – čuješ neverovatan bas, a vidiš čoveka od 50 kila – ali, nešto sam ja tu tražio, bavio se, zadavao sebi neke zadatke, sam sa sobom... studije psihologije I krenuo sam na psihologiju. Psihologija je postala potpuno bezlična i nezanimljiva kad sam pročitao neku teoriju Stenlija Smita Stivensa, koji je tvrdio da važi ono „o ukusima ne vredi raspravljati“ i da postoje estetske preferencije povezane s hemisfernom lateralizacijom u mozgu, pa je čak postavio i formule za to! E tad mi se zgadilo, još kad sam okrenuo sledeću stranu, pa našao čoveka koji sve to pobija... (i tako, otprilike, cele te studije, odnosno, to dokle sam ja stigao) sve je, zapravo, bilo u nekom ritmu smenjivanja različitih teorija od kojih više na znaš šta bi. Paralelno sa studiranjem psihologije, kada sam napustio Dramski studio Radio-televizije Beograd, otišao sam u Atelje mladih u Pančevu i amaterski se bavio glumom, što mi je, u stvari, tek bio neki otvor, pravo polazište, jer smo bili klinci, i sve što se dešavalo preko dana nije nas pogađalo niti umaralo, pa smo uveče mogli da izginemo na probama, a kad ih završimo budemo odmorni i srećni. Kako se psihologija gasila, tako se gluma sve više palila, i onda sam u jednom trenutku rešio da probam. Sa Milenkom Zablaćanskim – koji je u Ateljeu mladih režirao Mušicu i Stranca i striptizetu - spremao sam prijemni. Sećam se da sam došao na Akademiju u nekim lakim letnjim pantalonama i da mi se desna noga tresla. Istovremeno razmišljao o tri stvari: šta sam ono naučio, kako ću sve to da kažem, da li se vidi da mi se trese noga, a i kako to utiče na ove ljude (lice čoveka koji me je primao, Vlade Jeftovića, nisam video – poklopio je lice šakama i samo su mu oči virile). Sećam se da uopšte nisam imao povratnu informaciju da li to valja ili ne. Čuo sam samo kako je LJilja Erenrek, bivša profesorka tehnike glasa, uzdahnula: „Jao, kao Šerbedžija!“ Takav glas, kao. Tad je bio mnogo bolji, manje sam pušio. I tu još par ljudi je nešto odreagovalo, nešto se malo smeškali, tako, ali ništa nisam znao dok mi nisu rekli da sam primljen. Eto. prva uloga Pred kraj druge godine na Akademiji, sedeli smo u menzi i ručali, kad je utrčao Sergej Trifunović, koga su nešto zvali na telefon, počeo da me grli, ljubi, skače, i rekao da nas je zvao Mijač da igramo u Velikoj pljački. Ceca Bojković, Peca Ejdus, Cveja (Branko Cvejić), i Sergej i ja. Za nas na Akademiji je to bilo sve: kad će da počne i kako to izgleda, i ko su ti ljudi, a onda se, eto, desio poziv, i počesmo da radimo. Posle toga je krenulo Jugoslovensko dramsko: Šćepan mali, pa Tamna je noć pa... itd.. Sve u svemu, vrlo brzo su se raspršile neke (doduše, nikad nisam ni gajio) velike iluzije. U početku mi je jedini motiv bio da to bude istinito: kao, biti neko drugi, a situacija koja se stvara u datoj drami da bude prava, sočna, životna... da zaista provocira ljude koji gledaju. Tada sam čak nešto definisao glumu kao provokaciju. Međutim, sve je to negde nestalo ulaskom u Jugoslovensko dramsko, koje je već tada smrdelo na požar, već tada je tamo bilo raznih duhova – nešto malo dobrih, mnogo više zlih – i neke loše atmosfere, koja mi nije prijala. U početku sam mislio da je to od mog ličnog straha i neoslobođenosti. Posle sam video da je to stvarno konstanta, koja danas, evo, polako nestaje, odnosno, prekida se tim požarom, koji je, po meni, morao da se desi, da bi sve to vatrom bilo isterano napolje. Jedino za šta sam morao da se držim, i za šta se držim, to je, na sreću, vaspitanje (a uvek sam se nešto, kao, branio i bežao na ulicu od vaspitanja u kući!), koje je bilo tu, prosto, deo mene. Hoću da pričam da mi je otac sveštenik, i da je religija bila prisutna... Sve te postavke – koje nisam kapirao, apriori, uzimao kao svoje, nisam mogao tek tako da primim – tek kasnije sam krenuo da istražujem, čak provociram, da ih pobijam, ili tvrdim, i tako živim... Pokazalo se da su prave i da tu ima jako, jako, jako velikih vrednosti i da je to klica koja mi sada daje osnov da verujem u svoju priču, u svoju, ne znam kako da nazovem, zvezdu, u misiju, ili šta već... Bilo šta, u svoj posao, najbanalnije. Nema nekih velikih obećanja u svemu što se dešava okolo, nema naročitog svetla. Ima, kad se desi pravi trenutak... kreativni, pravi, između mene, mog partnera ili partnerke i reditelja... kad se to sve odjednom sklopi. Neophodno je trojstvo... Eto, sad sam tu. FILM I POZORIŠTE Pitanje razlike između filma i pozorišta je jedno od najčešćih novinarskih pitanja i to već budi neku vrstu gnušanja u meni, više ne mogu to da razglabam. Baš sam o tome pričao, sreo sam Batu Stojkovića pre neki dan u „Zvezdari“, i pita me: „Gde si, šta radiš?“ Reko’: „Evo, opet sam odgovarao na ono pitanje.“ „I šta si rek’o, sine?“ Pa ja opet ispričam priču kako je pozorište živi kontakt, tu su ljudi, ima svoje prednosti što se dešava tog trenutka, a film snimiš jednom i to je tad gotovo, mada su prednosti filma u svedenijem izrazu, prirodnosti emocija... „Ne, sine, znaš šta da im kažeš? To je isto, glumac je glumac – i tamo i ovde – i mora biti sposoban da donese taj trenutak, bilo kad i bilo gde, bilo to pozorište ili film.“ I kad mi je on to rekao, spoznao sam da je to i negde u meni bilo pravo mišljenje, samo mi je zvučalo nadobudno (ili kako već?) da kažem, previše sveznajuće za moje iskustvo i moje godine. Ali, stvarno je tako, mislim da glumac ne može, ja bar ne mogu da se opredelim za šta sam više. Prosto, kad bih napravio taj rez, onda bih se bavio ili jednim ili drugim. ČAROLIJA SLAVE Snimiš film i za kratko vreme te vidi, ne znam koliko, 200.000 ljudi, a da bi se to desilo u pozorištu, treba ti najmanje 400 predstava - znači 400 dana, znači, najmanje dve godine, jer ne igraš svaki dan. Ali, to je toliko kvantitativna razlika da ne znam šta bih s tim. Čarolija slave ovde ne funkcioniše. Čarolija nije prisutna, vrlo je banalno, i vrlo je svedeno na imitaciju onoga što se čita u novinama da se negde dešava. Mislim da naša publika trenutno ne... ili... u stvari, to je kauzalno... Ili mi ne dajemo toliku iluziju – nismo sposobni da ih odvedemo u maštu, da ih izbacimo iz ravnoteže; ili ova publika više nije spremna da to primi na pravi način. Sve ima oblik imitacije nekog srećnog holivudskog života i odnosa publike i nazovizvezda. Blago rečeno, smešno mi je kad ti neko pristupa sa stavom da si ti taj koga je on gledao, i da si ti takav kao što te je on video u nekoj predstavi ili filmu, svejedno. S filmom se ljudi više identifikuju, čini mi se, i ta priča više važi za film. Prosto, nizak je nivo svesti, mnogo crnih hronika i žute štampe, mnogo izmeštenih vrednosti, srozanih parametara, mnogo nepostojećih parametara... u poslednjih već 7-8 godina, a ja sam baš toliko u poslu. Sve zvuči jako, jako lažno, zvuči kao: upaljena je neonka, a ljudi se prave da je dan! Ne znam kako to da objasnim. Nije pravo. Nije pravo ni obožavanje, ni poštovanje, a verovatno, posledično, ni mi glumci, koji to radimo. Nismo pravi, jer smo u istim govnima kao i taj narod, nismo spremni da to izvedemo na pravi način. Nešto tu sa tim kontaktom nije u redu, nešto te žice nisu... nije kratak spoj još uvek, ali loša struja teče... Jako je bitno široko, a istovremeno i jako usko poimanje sveta. To je ono mikro i makro. (Jao, davao sam jedan intervju nekoj, ne znam kako se zove žena, rekao sam da imam jako pružene antene i da tako skupljam informacije iz spoljnog sveta, i da se to negde u meni prerađuje, itd.. Pročitam intervju, piše kako imam jako sužene teme, dobro je čula...) Jako je važno to poimanje sveta kao materijala i energija, kao spoja stvari koje funkcionišu po nekom duhovnom principu, pri čemu postoji i taj materijalni, koji ih dovodi u koliziju s nekim duhovnim principom. Mislim, to je jako uopšteno rečeno, ali korenita je stvar da tu nastaju sve drame i svi problemi. Negde sam pročitao, i slažem se s tim, da kada bi čovek imao apsolutnu ljubav, znači potpuni spoj sa drugim polom (apsolutno, znači nemoguće!), onda ne bi imao potrebu ničim da se bavi, ništa da radi. Onda je to potpunost i kao kraj, i kao trajanje. Važno je to sve zbog toga što u svom poslu moram da opravdam svakog onog koga prihvatim da igram: moram da znam i da svakog od njih shvatim kao čoveka u, ne znam, raljama sudbine... i najokorelijeg ubicu – on je jadan zbog nečega (što ga je otac tukao?), zbog nečega je besan, zbog nečega je, u stvari, tužan. Da bi sve to opravdao, prosto da bi mogao da igraš, a da nemaš gađenje, da nemaš otklon (postoji i gluma s otklonom, ali to je već neka druga priča), neophodno je da shvatiš svakoga. A to možeš samo ako pogledaš kako ide svet, i pogledaš malo u istoriju unazad, pa da pročitaš malo poezije, pa onda malo proze, pa onda malo pogledaš novine, pa se onda zaljubiš - svi ti segmenti čine obrok života. Tako nekako. PRIJATNO I JAVNO To je kao jazz, iz toga crpeš. Sama sloboda stvaranja dramske situacije, lika koji treba da igraš... Nikad to nije bukvalno ono što piše, nego mi sednemo, pa pričamo kako ćemo, hoćemo li „Dobar dan“ sa ’Pizda ti materina!’ ili „Dobar dan“ sa ’Gde si, čoveče, dosad?’ Dogovorimo se sa kojom težnjom idemo ka tome. Kod slabo napisanih tekstova je tolika sloboda da prosto više ne znaš šta bi, a kod jako dobro napisanih tekstova - ogroman je broj značenja koja idu i koja su dosta precizno usmerena ka nazoviporuci celog teksta. Postoji sloboda stvaranja, a lični kontekst (kako se baš danas osećam) upravo može biti iskorišćen da iz njega stvaraš. Neko to može da protumači kao lukavstvo, ali ja tako, prosto, ne bih mogao da igram nijednu ulogu. Predstava nikad nije ista: drugi je dan, drugo je vreme, stariji smo za dva meseca ili mesec dana, sve je drugačije. Ne može da bude isto. I onda to stvarno ima sličnosti za jazz-om, sa osećanjem trenutka, iz koga se rađa gomila stvari. Čak su i greške – kad se dese – jako dragocene na sceni. I u filmu postoje kadrovi sa greškom – neko je pogrešno rekao tekst, ušao je mikrofon (ona pecaljka) u kadar odozgo – ali nije važno, nešto se super desilo i taj trenutak je istinit i živ, i kao takav treba da se saučva. Greške su mi jako zanimljive, baš zbog tih ličnih stanja i svega što se iz njih rađa. STRAH DA ĆETE BITI ISTI Ne, vidite, truba je ista, isto je naštimovana, ali su tonovi drugačiji, drugačije se svira - ako je hladno napolju, tela se na hladnoći skupljaju, samim tim i trube, pa malo drugačiji, to se zove oberton, takozvani gornji ton, znate, imate G na gitari i G na trubi, pa ono što mu daje kvalitet to je oberton, to je lična priča koju on nosi. I tako (ha-ha!). Nastavak u sledećem broju Pismo Žarka Lauševića Dragi Glogi, sreda, 14. februar 2018. Čitam tvoju poruku od pre neki dan: „Znam da će biti dobro… Pričaćemo... Samo malo da prođe ovo ludilo… Što kažu Srbi pamte do četvrtka tako da čujemo se za vikend a do tada evo ti par viceva…“ Jesenas smo, čekajući prevoz na aerodromu u Bostonu, pravili planove da nešto radimo zajedno. Rekao si „radićemo sigurno, ili ovde ili tamo“. Onda ti je stigla poruka i poskočio si kao malo dete: „Dobio sam nagradu u Londonu!“ Bila je to nagrada za najboljeg glumca prestižnog evropskog festivala! Svi smo poneti tim osećajem velikog ponosa odigrali poslednje izvođenje „Hadersfilda“. I te noći sam te, kao i na celoj kanadsko-američkoj turneji gledao na sceni, sa strane, nem od sreće što prisustvujem jednom čudesnom predavanju i davanju sebe glumi kakvo nikad ranije nisam video. Moja najstarija ćerka je godinama imala svog omiljenog i najboljeg glumca. Onda mi je jednog dana bojažljivo izjavila: „Tata, ti više nisi moj najbolji glumac!“ „Ah, ko je taj što je čedu mome pomutio razum?“ - promucah nekog patetičnog Šekspira iz sećanja. „Nebojša Glogovac…“ - skrušeno mi priznade. Zagrlih je. „Pa, on je i za mene najbolji glumac“ - priznah i ja njoj. Laknulo joj je. I zbog tebe je otputovala iz Čikaga s nama za Boston da ponovo odgleda predstavu. Glogi, od kad sam čuo za tvoju boljku krenuo sam nešto da pišem za nas. Pa da odigramo… ili ovde ili tamo. I čekam da se čujemo… za vikend. Tvoj Žarko