Čudo neviđeno

Skoro dve i po decenije vlastima u Srbiji nisu bile dovoljne da završe Koridor 10, ali nas aktuelna uverava da će ona završiti taj posao. Ne znam kako smo došli ovde gde smo sada, ali je sigurno svaka vlast, a najviše aktuelna, asfaltirala bar deo tog puta kojim je Srbija stigla do Nedođije. Kako smo dogurali do toga da su mnogi bar na tren pomislili da je neka naročita hrabrost bila potrebna da prihvatim poziv i odem kao gost u TV emisiju da bih predsednika države pitao samo ono što bi ga i oni pitali, samo kada bi imali priliku za to? I zašto su možda još brojniji oni koji smatraju da sam pred čovekom koji vedri i oblači izgledao kao još jedan fikus u njegovoj bašti ili đačić prvačić, koji je shvatio da je na čas najstrožeg učitelja došao a da nije naučio poslednju lekciju? Na trećoj strani su oni koji mi zameraju što sam uopšte učestvovao u toj farsi. Kako god, biće da tu nešto debelo nije u redu. Jer da je sve normalno, zar bi Vreme pravilo intervju sa urednikom konkurentskog NIN-a? Da nije sve otišlo dođavola bar neko u NIN-u bi mi savetovao da razmislim pre nego što prihvatim Žaretovu ponudu. Ne, niko se nije dvoumio. Ni u Vremenu, ni u NIN-u. I koliko me to obradovalo, toliko me i rastužilo. U normalnim okolnostima tako nešto ne bi moglo da se desi. Što znači da vremena nisu normalna. Znao sam to, doduše, i bez toga. Jer teško da može biti spokoja u zemlji u kojoj su bandere u Ulici cara Dušana na Dorćolu oblepljene oglasima: „Kupujemo flaše alkoholnih pića – ako nisu otvorene“. U državi u kojoj svaki domaćin koji iole drži do sebe goste dočekuje dobrom kapljicom, neko pravi biznis tako što prazni tuđe zalihe i kupuje zaostale viskije i konjake, koji se ko zna koliko čuvaju dok deca i unuci ne napune 18 godina ili stasaju za svadbu i veridbu, pa da se to onda zalije. Dok nas zvaničnici ubeđuju da nam baš dobro ide i da će već sutra biti još bolje – pa prosečne plate će, obećava predsednik, do kraja ove godine biti 490 evra – neko sa preduzetničkim duhom je namirisao da pojedini sugrađani više ne mogu da priušte luksuz da sa rođacima i prijateljima popiju piće koje su sami od sebe godinama skrivali i čuvali za svečane prilike. A da to nije usamljen slučaj svedoči i poslednja rečenica u tom famoznom oglasu: „Plaćamo više od drugih!“ Ni konkurencija, dakle, ne spava. A čim postoji tražnja, znači da ima i ponude. U takvom okruženju skoro da mi se čini besmislenom rasprava sa predsednikom o tome da li će do kraja godine prosečne plate biti 490 evra, kao što je prošle nedelje obećao u Ćirilici, ili 500 evra, kao što je u aprilu 2016. najavio pred kamerama ružičaste televizije, čije se ime piše latinicom, ili možda neće preći ni 450 evra, što izgleda kao realniji scenario. Tim pre što je za čitavu prošlu godinu prosek bio 396 evra. Delom i zato što je dinar najjača valuta na svetu – za poslednjih 12 meseci evro je prema srpskoj valuti oslabio za više od pet odsto, švajcarski franak za 13, a američki dolar za čak 22 odsto. Eh, na kakve je savetnike spala vlast. Kao neko koga je predsednik optužio da manipuliše brojkama, pitam se kako nekom ko mnogo više i češće manipuliše i brojkama i ljudima nije palo na pamet da se prosečna plata u Srbiji do daljeg mora iskazivati u dolarima. I vlast bi mogla odmah da se pohvali da je prosečna zarada – i to pod uslovom da je u dinarima ostala apsolutno ista – od 2016. do danas porasla sa 414 na 482 dolara. Rast od 16 odsto bez dinara povišice! Ekonomski perpetum mobile. Bilo bi dovoljno samo prećutati da je danas srednji kurs dolara 95,7 dinara, a za celu 2016. je bio 111,1 dinar. Iako Vučić tvrdi da ne čita NIN, neko će mu valjda javiti da nije bio u pravu kada se Milomiru Mariću žalio da nijedan medij nije preneo njegovo upozorenje da će se pojačati pritisci na Srbiju da ranije nego što se očekivalo uskladi spoljnu politiku sa EU. Još u emisiji sam mu rekao da je NIN to preneo, ali nije verovao. Zato ću citirati deo teksta Do Himalaja na leđima naroda, iz tri nedelje starog NIN-a, u kome se navode Vučićeve reči da se „očekuje ubrzanje usaglašavanja sa spoljnopolitičkim odlukama EU, uključujući restriktivne mere“, da je „ovaj stav u suprotnosti sa pregovaračkim okvirom koji smo imali“ i da je „reč, naravno, o dodatnom političkom pritisku na Srbiju zbog odnosa sa Ruskom Federacijom“. Ah, da, NIN je objavio i da nijedan medij pod njegovom kontrolom te njegove reči nije preneo. Čudno, zar ne? Ako išta u ovoj zemlji više može biti čudno.