Mi i SNS smo dva nespojiva sistema

Svega dvojici opozicionih kandidata za gradonačelnika Beograda na izborima 4. marta istraživanja daju više od sigurnog cenzusa. Dragan Đilas, po prognozama stoji bolje nego kada je pre tri godine smenjen sa pozicije za koju se sada kandiduje. Bivšeg visokog funkcionera DS-a podržavaju Pokret slobodnih građana, Narodna stranka, Levica Srbije, a u politiku se još jednom vraća iz biznisa koji je, u finišu kampanje pod lupom. Đilas, u intervjuu za NIN, tvrdi, međutim, da nema ničeg spornog u tome što je i zgradu koju je izdavao Dajrekt mediji, firmi koju je prodao 2014, baš sad prodao zakupcu. Pregledom zvanične dokumentacije, Đilas je vlasnik jedino 25 odsto akcija Multikom grupe, koja je u većinskom vlasništvu (74 odsto) firme sa istim imenom i istog matičnog broja. Ko je, dakle, vlasnik Multikoma? „To je uobičajena praksa u svetu. Multikom je bila krovna kompanija, vlasnik i svih Dajrekta na prostoru bivše Jugoslavije. Partner i ja smo odlučili da prodamo Dajrekt mediju, a porez na kapitalnu dobit je bio veći od dva miliona evra i to je jedan od najvećih poreza koji su ikada plaćeni u Srbiji. Moj partner Dragoslav Ilić je izašao iz vlasništva 2014, ostao sam samo ja. Dajrekt medija nastavila je da rentira prostor Multikoma, koji je vlasnik zgrade. LJudi su odlučili da otkupe i zgradu i to je cela priča“, odgovara Đilas. A Dajrekt medija kupuje 10 odsto vlasništva Pinka, koliko sada ima, dok ste vi još uvek u firmi? Bilo bi to nemoguće. Šta je radila Dajrekt medija posle, u to ne ulazim. Sasvim sigurno, Dragan Đilas nikada ne bi prihvatio da ima bilo kakav odnos sa Pinkom. Dajrekt medija, dok sam ja bio vlasnik, nije bila vlasnik niti jednog medija, niti je ulazila u slične akvizicije. Tačna vam je računica da je vladajuća koalicija u Beogradu izgubila 60.000 glasova od prethodnih izbora, kao i podatak da izlaznost u glavnom gradu raste. I dalje, ipak, imaju više od vas. Zašto računate i na to da će se svi ostali ujediniti da sruše vlast? To je dokaz da oni ne mogu da pobede. Uz svu ovu kampanju, sva poniženja kojima su građani Beograda izloženi. Jer kad nekome ko je siromašan date kutiju sa uljem, šećerom, brašnom, on to uzme i glasa, jer mu i to malo znači, ali vi te ljude ponižavate. Mesecima sam na naslovnim stranicama određenih medija i pored svega toga, oni ne mogu da dobiju izbore ukoliko na njih izađe 850.000 ljudi. Pošto vladajuće stranke ne mogu uzeti više od 380.000 šta god radile, to znači da su 450.000 i jedan glas dovoljni za pobedu. Važno je samo da Beograđani shvate da možda baš njihov glas može biti taj. Čiju pobedu? Pobedu opozicije. Pobedu svih koji misle da se Beograd vodi loše poslednjih četiri godine. Da je besmisleno što se nisu gradila obdaništa nego šoping centri, što su ukinuti besplatni udžbenici, da ne treba da se privatizuje PKB, da prva linija metroa treba da bude tamo gde su stručnjaci već desetinama godina crtali, da je Beograd na vodi pljačka, jer je arapskoj firmi dato skoro 70 odsto vlasništva, a oni jedan evro svoj nisu uložili. Nas koji smatramo da ne treba da se sruši most, jer su mostovi simboli spajanja. Mi koji na taj način razmišljamo, mi smo većina. Ponoviću, potrebno je da formirate vlast da biste bili većina? Jeste, ali je prvo potrebno da imamo jedan glas više. Svi sa ove strane su, verujem, demokrate po ubeđenju i znaju da je sloboda izbora sveta. Bitno je da li će sve stranke koje imaju šanse preći cenzus. Mnogi ljudi u Srbiji, intelektualci, mnogi koji se bave politikom, aktivno ili ne, objašnjavali su da je bolje da budu tri liste. Sad smo došli do pet opozicionih lista i da samo lista koju ja vodim i koju vodi Aleksandar Šapić sigurno prelaze cenzus. Postoji opasnost da će Vučiću po D`Ontu pripasti najveći deo od 15 do 20 odsto glasova ljudi koji - u po noći da ih probudite - ne bi glasali za ovu vlast. Srbija je često pred izborom da ako ne glasa za nekog ko se sam proglasio opozicijom, ispada da glasa za Vučića. Uskraćuje nam se pravo izbora, a ni opozicija ne zagovara izmenu tog sistema, jer se nada dolasku na vlast. Beogradski izbori imaju loš sistem i zato što se gradonačelnik ne bira neposredno. Tražio sam način da se to promeni, ali moja stranka to nije htela da podrži. Zato mi danas ne znamo ko je kandidat za gradonačelnika liste koja je na vlasti. D`Ontov sistem postaje nepravedan kad neki ljudi neće da se ujedine. Da smo se ujedinili, oduvali bismo Vučića na ovim izborima. Taj sistem bi radio i za nas a ne samo za njih. Onda kad budemo dobili demokratske izbore i mogućnost da nas ima u medijima, da nema pretnji po firmama i kapilarnih glasova, onda ćemo moći građanima da kažemo šta svako od nas predlaže i da oni, izaberu i glasaju. Naša koalicija, kad prođu ovi izbori, dalje treba da se širi. Da li ste i sami finansirali Dveri 2012, kao lažnu opoziciju patriotskog bloka? Pravo da vam kažem ja sam se 2012. bavio samo Beogradom, ako su Dveri tada imale listu za Beograd i nisu prešle cenzus. DSS jeste i ja sam tada ponudio koaliciju, dogovorio se, ali je Vojislav Koštunica na predsedništvu stavio veto na to. Nikada nisam nikoga finansirao. Da li je moguć dogovor i sa koalicijom na vlasti? Ne. Zato što je ovaj sistem suprotan svemu u šta ja verujem. Bio sam gradonačelnik, pa jesu li bili ti spiskovi po preduzećima, da li su im nametani sigurni glasovi, je li primano 3.000 ljudi u stalni radni odnos mesec dana pred izbore… Neću da kažem da je sve bilo sjajno, ali takve stvari ja da sam čuo neko bi „leteo“. Da je nekome palo na pamet da opkoli štand opozicije, taj više ne bi mogao da mi priđe a ne da bude u mom timu. A danas svi na to žmure, kao da nema pritisaka. Ne verujem u sistem u kome će predsednik države da kaže da su oni koji misle drugačije jadnici, bednici, izdajnici i kriminalci. Ne možete vi da izgovorite da je žena jednog opozicionog kandidata šef narko-mafije i da posle nastavite da se bavite politikom. I da šef njegove stranke kaže da se malo zaneo. Pa neka se zanese do ustanove neke koja je za takve slučajeve. E zato ne može sa SNS. Jer su to dva sistema nespojiva. Vaš ekonomski program nema mnogo razloga da se ne dopada građanima. Ali oni, za početak, ne veruju onima koji bi trebalo takav model da primene. Neće korupciju da iskoreni to što direktor ima veliku platu, ali će to smanjiti njegov potencijal koruptivnosti. Ako i radnici imaju bonuse od dobiti i oni će bolje da rade. Verujem u državni kapitalizam. Jedna od prvih mera, o kojoj sam raspravljao sa Tadićem za mesto premijera bila je da predsednik ima pet, premijer četiri a ministri 3,5 hiljade evra platu. I dam im kola i vozača, ali koga uhvatim da je proćerdao, ne bio mu u koži. Ne možeš ti kao predsednik imati platu od hiljadu evra. Onda ovaj ministar kupi kuću na Bežanijskoj kosi od petsto hiljada evra sa platom od 800 evra. A ispada da sam problem ja koji sam svoju firmu napravio šest godina pre nego što sam ušao u politiku. Radnicima bonuse? Kako se nadoknađuje to „rasipništvo? Sve je neviđeno jednostavno. Što je bilo investicija, otišlo je u druge zemlje pre 20 godina. Tamo se potrošili, ovamo će ih malo doći. Poljoprivreda i energetika su dve stvari koje imamo. Kad povećamo sirovinski kapacitet u poljoprivredi dobićemo industrijalizaciju. U energetici - prvo, pitanje je samo ko vodi firmu. Kolika je plata generalnog direktora kod Kostića, Miškovića i Matijevića, podeli sa tri, povećaj 15 posto i zovi ga. Doći će. Dajmo građanima akcionarstvo bez prava glasa, pa će oni da prate poslovanje. Vlasnik 38 odsto Frankfurtskog aerodroma je region Esen, a 100 odsto DHL-a država. Ariva, čiji autobusi voze u Beogradu, vlasništvo je Dojče bana, nemačkih železnica. Šta je problem za poljoprivredu? Seljak sada mora odmah da proda proizvod, onaj ga ucenjuje za otkupnu cenu, stavi mu velike troškove čuvanja. Problem je između hladnjače i proizvođača takav da seljak ne može da čeka najbolje uslove. Sistem hladnjača, u koji bi ušla država i privatni sektor, omogućio bi mu da proda kad mu najaviše odgovara, a da s novcem iz banke ima od čega da živi do tad. Da bude vlasnik svog proizvoda od početka do kraja. Da li tako planirate i Beograd na vodi da „vratite Beograđanima“? Planiram da raskinem ugovor. Gospodo, Beograd na vodi je jedan kroz jedan štetan za nas. Žutu banku niste uneli. Dali smo zemljište, zgrade, autobuske stanice, železničku. A šta kad stigne 2019, a u ugovoru piše da do kraja te godine mora biti obezbeđena sva infrastruktura na toj lokaciji, gotova prva linija metroa? Od 2020. počinje da radi taksimetar za penale koje ćemo mi plaćati, jer će neko da tuži za propuštenu dobit. Reagujemo li brže, manje ćemo para da izgubimo. I da onda pitamo arhitekte kolika spratnost tu može, međunarodni konkurs za rešenje. Koliko bude para, toliko da gradimo. Koliko smo imali za Most na Adi, o čijoj se svrsishodnosti, estetici i ceni takođe polemisalo? Koštao je 161 milion evra, po nalazu državnog revizora. Bez pristupnih saobraćajnica... Ali nikad se posao sa saobraćajnicama ne završava. Konkurs za idejno rešenje je bio po mnogo čemu sporan počev od toga da je pobednik učestvovao u kreiranju konkursnih uslova, i poslovno sarađivao sa predsednikom žirija. Na konkursu za izvođača uslovima EBRD-a su diskriminisane domaće firme uslovljene konzorcijumima sa stranim. Sve zajedno, preskupo. Zašto taj projekat nije zaustavljen? Mostogradnja je bila sa Štrabagom i dala 100.000 evra višu cenu i zbog toga izgubila posao od drugog konzorcijuma. Pričamo o nečemu što je bilo pre mene, ali moram da vam kažem da meni objašnjenje akademika Hajdina pije vodu. Cena mosta se gleda po ceni kvadrata. To je oko 3.500 evra po kvadratu, a cena kvadrata mosta Borča - Zemun je veća. Ako nećeš stubove u vodi, a to više niko ne radi, pilon i kablovi su najjeftiniji. Kablovi koje je tada u ovaj deo Evrope uvozio samo njegov sin. A most je radi pilona izmešten iz decenijskog plana - postao duži i skuplji. On kaže da njegov sin radi na fakultetu i nema veze s tim. A ja bih ga izmestio na sredinu Ade, jer je to bila idealna pozicija. Sad je gotovo. Problem u tome je bio 2008. kada budžet grada pada sa 900 na 600 miliona evra, a mi imamo kredite samo za most, jer je Nenad Bogdanović planirao da iz sopstvenih sredstava finansira pristupne saobraćajnice. I ja moram i za njih da uzmem kredite. Kako planirate da podelite besplatne udžbenike? Tu država mora da se umeša. Da se kaže koji su to udžbenici ispunili stroge standarde i da se barem na nivou škole odluči koji se udžbenici u njoj koriste. To su tehnički problemi, a svi samo pitaju odakle pare. Legitimno pitanje. Odakle pare? Besplatni udžbenici, školski policajac i zdravstveni radnik u svakoj osnovnoj i srednjoj školi su 1,5 odsto gradskog budžeta. Suština je da to nije socijalna pomoć nego briga države o svojim građanima. A pare? Evo. Da se prepolove gubici Srbijagasa. I dovoljno za sve moje mere - za školu, besplatne vrtiće, pomoć mladima u stanovanju i 13. penziju. Reč je o istom gradskom budžetu iz koga se trenutno roditeljima isplaćuju milioni, jer im je grad od 2010. do 2014. naplaćivao uslugu vrtića do nekoliko puta skuplje od neophodne? Postoji tumačenje Ministarstva prosvete da 20 odsto u proseku sme da se umanji cena. Odlučili smo da oni koji nemaju sredstva - neće plaćati ništa, oni koji imaju malo - plaćaće 500 do 1.000 dinara, a najviša cena biće 9.700 dinara. U proseku ispod 20 odsto od pune cene koja je 20.000 dinara. U državna obdaništa, ne računajući 12.000 predškolaca, išlo je 48.000 dece, od čega je 36.000 plaćalo manje od 5.000 dinara, a 12.000 je plaćalo više. Kako je onda jeftinije da sada svi plaćaju 5.000? Za one koji su plaćali hiljadu dinara to je uvećanje od pet puta. Mene je 2008. zateklo 10.000 dece na listi, a 2012. ih nije bilo. Bilo je liste, kažem vam iz ličnog iskustva. Kako? Zašto? Ja sam stalno tražio podatke. Ako su mene lagali i ja lažem vas. Napravili smo 45 obdaništa. Ali nama se istovremeno povećava broj dece. Pet hiljada dece više se rađa od 2009. kad smo počeli sa programom pune plate za trudnice. Prema izveštaju iz kampanje 2012, opozicija javnom servisu nije imala pristup. Državni posao se mešao sa kampanjom, kao i sad kad se žalite. Taj period obeležen je mešetarenjem sa vlasništvom u medijima. Nije li licemerno da se baš vi, kome se pripisuje da je razvio današnji model kontrole nad medijima, žalite na rad RTS-a? Prihvatam da nisam objektivan po tom pitanju. Nemojte mi zameriti. Ali stavio sam prst na čelo da razmislim o tome. Ja se nisam bavio tim stvarima. Nađite jednog koga sam ja zvao da pusti neku informaciju ili ne pusti… Znam više od jednog koga je zvao vaš šef kabineta... Ivan Nikolić? Dajte, pa taj ne može da zove nikog. Moja strategija je bila da radim malo više, pa da ima više pozitivnog, a manje negativnog da se piše. Ja odem na B92 koji sam osnovao i oni me dohvate, a ja ne znam da pogodim vrata posle emisije. Te emisije su postojale, a neki Dragan Đilas je u njima gostovao, prijalo mu to ili ne. Siguran sam da nije sve bilo kao u Danskoj i Švedskoj, da je DS odgovoran pre svega zato što nije shvatila značaj razvoja institucija. Bila je 2012. frka zbog nekog SNS-ovog spota, koji je Tadić tražio da se zabrani. Bio sam jedini koji je tada rekao da to ne treba da se radi. LJudi su izabrani u Savet RRA, ne smemo da rušimo tu instituciju, govorio sam. Tako smo ušli u sukobe unutar stranke. Odgovoran sam što sam se „zatvorio“ u Beograd jer nisam mogao da promenim neke stvari. Mogu da prihvatim da smo krivi što danas to tako izgleda. Ali u to vreme su postojale neke novine, malo više slobodnih nego danas, i neki B92… Na liniji vlasti. NIN je za svaku kritiku vlasti bio otpuživan da je deo antihaškog lobija, za kritiku zvanične ekonomije da je antievropski. Brojni ugledni novinari dobili su otkaze iz političkih razloga tad. To je moja najveća greška. Prihvatam deo te kolektivne odgovornosti, ali, opet vam kažem - mnoge stvari čovek uradi u životu misleći da to ima viši cilj, a posle mu bude krivo, jer shvati da je trebalo da ostane na svom principijelnom stavu. I vi danas mi postavljate pitanja koja nisu laka, ali ja hoću da pričam. I meni je drago da tako razgovaramo. Sad, da li ću ja vas da ubedim da sam u pravu, to je drugo.