Nacrtanim metroom u ružičastu budućnost

Kad na minus pet stepeni plane nekoliko spratova Beograda na vodi, posledice umeju da budu neočekivane: pokaže se, recimo, da od još jednog redovnog paketa uveravanja da će otvaranje pregovaračkog poglavlja 23 u procesu priključenja Evropskoj uniji imati pozitivan uticaj na slobodu medija, ostaje samo – pepeo. Jer, mediji koji stvarno rade u interesu javnosti, morali bi postaviti pitanja o bezbednosti gradnje objekata kojim se aktuelna vlast onoliko ponosi – naročito s obzirom na čudan način provođenja električnih instalacija kroz fasadu, koji je u komentatorima fotografija objavljenih na internetu, izazvao prilično zaprepašćenje. Ako i postoji uverljiva argumentacija u prilog odabranom načinu gradnje, jasno je da otvaranje još jedne teme vezane za projekat opterećen dugim nizom kontroverzi, nije ono što je aktuelnoj vlasti potrebno – naročito ne u danima uoči beogradskih izbora, za koje se i dalje tvrdi da su „prva neizvesna izborna bitka od 2012. do danas“. Zato i nije čudna tišina kojom je iz vladajućih stranaka odgovoreno na poziv NIN-a za predizborni intervju: umesto odgovora na ta ili razna druga nezgodna pitanja od interesa javnosti, vlast koja kontroliše televizije sa nacionalnom frekvencijom i većinu štampanih medija, radije nastavlja sa emitovanjem svoje verzije događaja. A ona, kao što smo videli na prošlonedeljnom „hit“ primeru - prodaji karata za nacrtani metro - više ne mora da ima ama baš nikakve veze sa realnošću. Umesto priče kandidata vladajućih naprednjaka i socijalista, zato, neka o predizbornoj poziciji vlasti govore njeni skoriji potezi, ali i pouke iz skorije prošlosti, naročito one iz domena izbornog inženjeringa svim sredstvima. Na umu, pride, valja imati i činjenicu da su socijalisti u potpunosti prihvatili igru po pravilima SNS, za šta, onako iskusni, svakako imaju valjane razloge. Imali smo, uostalom, od 2012. do danas brojne prilike da se uverimo u naprednjačku doslednost u izboru taktike „spržene zemlje“, koja podrazumeva da se nijedna enklava koja nije pod naprednjačkom kontrolom ne sme dopustiti - o čemu slikovito govori i činjenica da se ime Aleksandra Vučića, predsednika svih građana, nalazi čak i na stranačkom listiću za izbore za mesne zajednice u Leskovcu, zakazane takođe za 4. mart. Važan je još jedan podatak, jer on nalaže čak i dodatne napore u planiranju izbornog inženjeringa: na prošlogodišnjim predsedničkim izborima, od ukupno 915.231 glasa u Beogradu, Vučić lično uspeo je da pokupi „svega“ 403.019, odnosno 44,03 odsto. A taj rezultat bi, kad bi se ponovio i na glasanju u nedelju, bio nedovoljan za formiranje vlasti u prestonici (socijalisti nisu imali svog kandidata i bili su pozvani da glasaju za Vučića i nekako se veruje da su tu preporuku uglavnom poslušali). Dodatna nevolja je što je, bez obzira na Vučićevo „zaleganje“ u kampanji – što na terenu, što u TV nastupima – svima jasno da se najmoćniji čovek u Srbiji ipak ne kandiduje za rukovođenje Beogradom. I što je, bez obzira na ukrasno pakovanje naprednjačke liste, pune „novih“, „nestranačkih“ ljudi, moguće da će birači ipak uzeti u obzir minuli rad dosadašnjeg gradonačelnika Siniše Malog, čije je teško breme afera ove nedelje dopunjeno pričom o posedovanju čak 45 bankarskih računa. Ne bi to bilo nimalo nevažno kada bi postojali mediji dovoljno slobodni da se pozabave najnovijim otkrićem KRIK-a o njihovom omiljenom „junaku“: Mali se na izbornoj listi SNS-a sada nalazi na mestu broj tri, iza Zorana Radojičića, direktora Dečje bolnice u Tiršovoj i Aje Jung, koreografkinje, što nikako nije dovoljno za zaključak da je njegovo vreme isteklo, kada je reč o šansama za rukovođenje glavnim gradom u slučaju naprednjačke pobede. Uostalom, Vučić je sa prošlogodišnje najave o smeni Malog, vrlo brzo prešao na priču o „najboljem gradonačelniku u istoriji“ koju je bezbroj puta ponovio. I zato imamo to što imamo: standardne medijske zloupotrebe standardno dokazane od strane nezavisnih posmatrača, kontrolna tela koja se ne bave svojim poslom (REM, Agencija za borbu protiv korupcije), netransparentan rad Gradske izborne komisije i sav onaj cirkus sa izbornim listama - počev od „lažne“ liste Dosta je bilo (pljačke, korupcije i lopovluka, koju predvodi član SNS Milorad Radulović), do birokratskog podviga u vidu izdavanja lične karte sa imenom LJubiša Preletačević Beli, kako bi i lista odmetnutog Mladenovčanina bila proglašena. Sve ukupno, na ovogodišnjem izbornom „meniju“ u prestonici, nalaze se čak 24 liste, od kojih je mnogo onih za koje se osnovano sumnja da imaju ozbiljnu pomoć vlasti. Poređenja radi, na izborima 2014. učestvovala je samo jedna lista manje, a njih čak 19 nije uspelo da pređe izborni cenzus od pet odsto osvojenih glasova. Zahvaljujući tome, rasut je 155.851 glas, odnosno 19 odsto od ukupnog broja izašlih, pa je korist za vlast bila dvostruka – što zahvaljujući izbornom sistemu, jer najveći deo rasutih glasova prelazi upravo na njen konto, što zahvaljujući činjenici da su mnogi opoziciono orijentisani birači svoj glas praktično „prokockali“ poverovavši u iskrenost raznih marioneta vlasti. Sve se to, dakako, moglo predvideti, pa zato Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, insistira na oceni da opozicija nije ni smela da izlazi na izbore u takvim uslovima. „Na prvu je prihvatila mamac, pa se Vučić nije ni trudio da išta popravi“, kaže sagovornik NIN-a. Ipak, bez obzira na izborne uslove i sve pokušaje „kupovine glasova“ i bez obzira na procenu da su šanse na strani opozicije pre kampanje bile 70:30 posto, da bi danas pale ispod 50 posto, Milivojević veruje da se vlast ipak ne oseća sigurno uoči izbora. „Sve zavisi da li će socijalisti preći cenzus. Ako ne, SNS je u ozbiljnom problemu“, kaže Milivojević, svestan, naravno, da ipak nije reč o nerešivom problemu – o čemu govore brojni slučajevi „kupovine“ odbornika, pa čak i samog glavnog kandidata opozicije, kao što se desilo u Zaječaru prošlog aprila, kada je, nakon izborne pobede, „opozicionar“ Boško Ničić pretrčao u naprednjačko okrilje. Ne bi, takođe, trebalo sasvim odbaciti ni mogućnost da, uprkos dosadašnjim izbornim prognozama, cenzus pređu radikali, na čiju bi nesebičnu pomoć u formiranju vlasti Vučić svakako mogao da računa. U toku je, zato, rad na podizanju izbornih šansi prvenstveno socijalista, o čemu govori i činjenica da se zabrana „oštrih istupa“ funkcionerima SNS, pa čak i Aleksandru Vulinu, izrečena posle susreta Vučića i hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, ne odnosi na Ivicu Dačića. „Dačić obično srbuje pred izbore, pa ga posle nigde nema“ kaže Milivojević komentarišući činjenicu da lider socijalista ponovo „puca“ iz „patriotskog“ oružja. U istom kontekstu, sagovornik NIN-a čita i tvrdnje da bi, u slučaju pobede, naprednjaci mogli prepustiti poziciju gradonačelnika socijalisti Aleksandru Antiću. „Antić je ranjiv političar po pitanju kredibiliteta i biografije. Nisam siguran da bi se Vučić posle Malog igrao na takav način“, kaže Milivojević. A da li bi nastavio „igru“ s Malim ili je neki drugi naprednjački kandidat bliži funkciji u slučaju pobede? Sagovornik NIN-a veruje da su sve opcije moguće i da u ovom trenutku niko, sem Vučića samog, ne zna šta je u planu. Sve to, međutim, ne znači da opozicija nema čemu da se nada: i to ne samo zbog uvek mogućih iznenađujućih plasmana, ili, recimo, povećanog odziva birača, što bi, s obzirom na naprednjačke napore da „isteraju“ na birališta sve građane koje su uspeli da ubede da njima daju glas, moglo ojačati opozicione karte. Uostalom, o nesigurnosti vlasti govori i činjenica da se u u utorak, u ispitivanju javnog mnenja, koje sprovodi agencija bliska naprednjacima, našlo i pitanje o javnom prevozu prethodnog, snežnog dana. Milivojević veruje da je moguće postizborno osipanje i na strani SNS, na čijoj listi je i desetak stranaka i pokreta kojima je pripalo po jedno do dva mesta. Neke od tih partija učestvovale su u vlasti sa Demokratskom strankom i ne bi trebalo unapred sasvim odbaciti mogućnost da u slučaju nekog tesnog rezultata, bude i onih odbornika kojima se bi se moglo učiniti da bi Beogradu bilo bolje bez vladavine SNS. Staro pravilo „ko drži pogaču, taj i seče“, naravno, prednost ipak daje Vučiću, koji, osim „pogače“, drži i bezbednosne agencije, a time i širok dijapazon mogućnosti uticaja na ljude i njihove postupke. Veliki je to ulog, uostalom. Ne samo zbog činjenice da Beograd predstavlja „zlatnu koku“ u osiromašenoj Srbiji, već i zbog logične pretpostavke da bi gubitak vlasti u prestonici označio početak rušenja predimenzionirane SNS-kule sagrađene od raznovrsnog materijala čiju nekompatibilnost nadoknađuje čvrsti lepak vlasti. Milivojević podseća na poučan primer iz 2000, kada su, nakon pobede Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima, socijalisti pristali na prevremene republičke izbore, iako su imali stabilnu većinu u parlamentu Srbije i mogućnost da sa crnogorskim poslanicima formiraju i saveznu vlast. Zato jedan od naših sagovornika iz redova opozicije i tvrdi da se na nedeljnim beogradskim izborima ništa ne završava, već, naprotiv, prava igra tek tada počinje. Već se uveliko nagađa o mogućnosti raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora na jesen, što je - tada ili nešto kasnije, ali svakako u narednih godinu dana - prema proceni Milivojevića, sasvim logičan potez u slučaju naprednjačke pobede. Svestan da se manevarski prostor sužava, a rok trajanja priče o „dve stolice“ približava kraju, Vučić bi mogao pokušati da tako „zacementira“ vlast na još četiri godine. Već je, uostalom, najavio da će tražiti mišljenje građana o rešenju za Kosovo čije je obelodanjivanje najavio za proleće, a referendum deluje rizičnije od izbora koji podrazumevaju brojne „trgovinske“ opcije. Kampanja, uostalom, nikad nije ni prestajala, još od juna 2012, a spreman je i nacrtani metro da omađijane birače preveze direktno u budućnost sa slike ružičaste televizije.