Mi smo pogan narod, mi jedemo svoju decu

„Neće ti ovaj intervju biti kao onaj koji si napravila sa Duletom Vujoševićem“, kaže mi na rastanku nasmejani stanar Kuće slavnih. I u pravu je. Ali ni razgovor sa Vanjom Grbićem neće biti kao razgovor sa nekim velikim trećim. Kaže mi da čovek u trenutku dok priča s nekim ne može da zna kakav će uticaj ostvariti taj susret na njega i koje će mu se reči vraćati u pamet. Dok pišem ovaj uvodnik razmišljam o tome da je Vanja svojim odbijanjem da govori o politici možda dao mnogo političkiji iskaz od onih koji se toj temi ne opiru. Kada smo se čuli telefonom, pitao si me da li sam sigurna da ću smeti da objavim razgovor s tobom, odakle ti ta bojazan? U poslednje dve godine sam vrlo malo u medijima, novinari me se iz nekog razloga boje, ja ne znam zašto. Šta sad radiš? Kao i uvek, idem putem kojim se ređe ide. Upisao sam doktorske studije na državnom fakultetu. Istraživanje koje sam radio protekle četiri godine je objavljeno u stranom časopisu, tako da sam stekao uslove da za dva meseca doktoriram. Pomerio sam još jednu lestvicu, biću jedan od retkih olimpijskih šampiona koji je doktor. Kakve su šanse da se jednog dana otkrije da si prepisao dve trećine doktorata? To nema teorije! Nudili su mi da mi srede za „DŽ“ diplome tri fakulteta. Mom pokojnom ocu su nudili diplomu DIF-a. Rekao je: „Hvala, doviđenja!“ Ja sam isti kao on, još sam „luđi“, moj odgovor je: „Dvojka! Ćao!“ Ne interesuje me ništa što ne mogu da napravim sa ovih svojih deset prstiju. Pa kako bih drugačije mogao sebe da pogledam u ogledalo!? Ja nemam potrebu da se kitim nečim što suštinski nisam zaslužio, to nije šampionski i nije olimpijski. Za mene je sport oduvek bio viteštvo, nadmetanje sa drugima svojim sposobnostima i svojim umećem. Decu sa kojom danas radim učim tim principima koji važe jednako i za život van sporta. A zašto ti je bilo važno da svojim medaljama dodaš doktorsku disertaciju? Dok nismo osvojili zlato dve hiljadite, mogao sam da se poredim sa nekim drugim, kao kad u trci dva konja želiš da vidiš da li je ovaj drugi ispred ili iza tebe. Ali posle toga više nisam imao s kim da se takmičim osim sa samim sobom. Morao sam da opravdam očekivanje koja sam ispostavio sebi da ne padnem sa vrha na koji sam se prethodno popeo. Jedini način da se na toj visini zadržim je bio da nađem način da nastavim da se penjem. Da li imaš strah da učiš decu gradivu iz „zastarelih udžbenika“ i da su tvoje lekcije neupotrebljive u ovom naopakom sistemu? Mi živimo u vremenu u kome je površnost na najvišoj ceni, laž osnovno sredstvo komunikacije, a prevara način života. Ali sve će ovo proći i maske će pasti. Da bismo taj dan dočekali spremni, sve što je bitno jeste da ne dozvolimo da nam se pomuti jasna slika o tome ko smo mi sami. Meni se u Srbiji desilo sve i svašta, izvaran sam, izmaltretiran, izdan, toliko da sam u jednom momentu pomislio da odem napolje. Ali sam onda rekao - ne, borio sam se ceo život i boriću se ceo život, mene odavde ne može da otera niko, jer ja znam ko sam. A znam i ko su oni. Da li dve godine kasnije znaš šta je bio pravi razlog da „pukneš“ na izboru za predsednika OSS-a? Kada posmatram to sa ove distance, ne bih rekao da sam pukao. Osam godina sam bio potpredsednik OSS-a, punih 14 godina sam u Svetskoj odbojkaškoj federaciji, 12 godina kao član komisije za razvoj i jednu godinu kao sekretar sportske komisije. Moja uloga i status koji imam u svetskoj odbojci su mnogo, mnogo viši od onih koje imam ovde, ali o tome nećeš videti ništa u našim novinama. I to je O. K. Kako je O. K. i zašto to neću videti u novinama? Zato što se ljudi plaše da objave bilo šta što ja radim. Da li si ti državni neprijatelj? Poslednjih šest godina sam radio na razvoju odbojke na pesku, postigli smo dva velika uspeha, osvojili smo bronzanu medalju na EP odbojke, radio sam sa preko 12.000 klinaca po celoj Srbiji. Nijedan olimpijski šampion koji je ušao u Kuću slavnih nije radio sa decom na taj način. Sad sam krenuo da radim svoju priču sa decom ... Nisam sigurna da si mi odgovorio? Pre nekog vremena sam u Pjongčangu na demonstraciji odbojke na pesku sreo trenera koji nas je učio tehniku „bridžinga“, kako da kad dobiješ nezgodno pitanje zameniš temu i ne odgovoraš na ono što ne želiš. Zašto u novinama neću pročitati ništa o tvojim uspesima? Zato što nećeš. Zašto neću? Zato što to ne ide u prilog nikome. Šta te je učinilo nepodobnim? Osvojio sam olimpijsko zlato. Prvi sam dobitnik nagrade evropske konfederacije za životno delo. Prvi sam ušao u Kuću slavnih, Nikola i ja smo jedina dva brata u istoriji sporta koja su ušla u Kuću slavnih nekog sporta. Član sam Aleje velikana u Poljskoj. Globalni ambasador Specijalne olimpijade, fakultetski obrazovan i vrlo brzo doktor nauka sporta i fizičkog vaspitanja. Razmišljam svojom glavom, na mene ne može niko da utiče. Jesi razumela? Nisam. Ko je tebe oterao iz srpske odbojke? Nije mene niko oterao. Ja sam bio taj koji je rekao: „Ja sam završio sa srpskom odbojkom.“ Duška Vujoševića je, kako je govorio i na ovim stranicama, iz košarke oterao Aleksandar Vučić. Da li je isti čovek umešan i u tvoj slučaj? Ja ta saznanja nemam. Da li imaš saznanja da nije? Iskreno, ne znam. Ono što mogu da kažem je: odbojkaška Srbija je rešila da mi ne da poverenje. Da je bilo drugačije ne bih dobio priliku da sa ekipom profesora i doktora danas radim na razvoju zdravlja i prevencije bolesti kroz sport. Kada pričam sa suprugom Sarom, ona mi kaže: „Koju ti sreću imaš da imaš vremena da se igraš sa decom, da organizuješ svoj kamp, da radiš stvari koje hoćeš, to si ti.“ To sam ja. Znači učinili su ti? Jesu. Desilo se to što se desilo, nastavio sam dalje, jer sam borac. Ne predajem se nikada, predaja je jedini poraz. Kada se predaš, nemaš apsolutno nikakve šanse da pobediš. Ali dok god se boriš, makar minimalno, šansa za pobedu postoji. Tako je u sportu. Tako je i u životu. Da li u tom smislu opozicija ima šansu na izborima u Beogradu pod uslovima kojih nema? Ja se u politiku ne razumem. To nije moje polje i apsolutno ne želim da ulazim u njega. Da li je Pera bolji od Žike, ili Laza od Mike, to će pokazati vreme i rezultati, a ne njihove priče. Da li veruješ da postoje vremena kad je takav stav „ne zanima me politika“ u nekom smislu nepristojan? Daću ti politički odgovor - ne mora da znači da je svaka promena dobra. Ali svaka promena nosi sa sobom nešto novo. Promena može da bude i ako onaj koji je ponovo izabran promeni nešto. Sad sam ti rekao nešto što nisi razumela. A to mi je i bio cilj. LJudi su pre svega preumorni, preizmanipulisani, bez snage, bez volje, bez ičega. Bore se da prežive od danas do sutra, okrenuti su svom problemu i problemu svoje porodice i ne žele više da se nadmeću ni sa kim. U velikoj smo apatiji. Zašto misliš da sportisti i javne ličnosti ne treba da se politički angažuju? Zato što ulaze u polje koje ne poznaju. To bi bilo isto kao da ja uzmem da pravim skulpturu. Hoću da ti prodam skulpturu a veze nemam sa vajanjem. Ja znam od deteta da izvajam sportistu, odbojkaša, ali ne znam da izvajam skulpturu. Ako neko svoj lični kredibilitet uloži u borbu za prave diplome, umesto za lažne, zar to nije mešanje u politiku? Problem u Srbiji je što ljudi u politiku guraju sve, ali politika nije margarin. Kod nas ljudi jedu politiku svaki dan. Kod nas ljudi dišu politiku. Kod nas se svi bave politikom, od pijačnih prodavaca do profesora na univerzitetu. Da li onaj koji hoda na žici u cirkusu može u isto vreme da gleda zgodnu damu u prvom redu publike, ili onog što mu zviždi, a da ne padne? Ne može, pašće i razbiće se! Moj otac je 1975. osvojio prvu bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Beogradu. Ja sam od sedme godine oblačio njegov dres i sanjao o tome da budem olimpijski šampion. Ta želja je stalno ključala u meni, za to sam živeo. Voleo bih da svaki čovek u ovoj zemlji ima svoj san za koji će da živi, čovek često nije svestan za šta je sve sposoban. Da li si učestvovao u nekim od demonstracija devedesetih godina? Ja sam od 1992 do 2009. živeo u inostranstvu. Ali i da sam bio ovde, sigurno ne bih išao na demonstracije. Stvarno? Da. Ja sam sportista. Pa šta? Sportista ne treba da učestvuje u politici. Da pitam ja tebe: šta misliš da li neko ko je osvojio olimpijsko zlato i nosi dres svoje zemlje može, sme i treba da se prikloni u politici ovome ili onome? Razumeš kakva je to degradacija integriteta? Zar se integritet ne čuva dizanjem glasa protiv onog ili ovog koji svojom politikom degradira tvoju zemlju i tvoj narod? Evo, ja ću ti ispričati jednu priču. Ušao sam u reprezentaciju 1991, 1996. smo otišli na Olimpijske igre. Osvojili smo medalju, vratili se u Beograd, dok smo se probijali do Skupštine gde nas je čekalo 500.000 ljudi, zaustavila me je jedna baka, mislim da je imala preko 80 godina: „Sine, hvala ti na svemu, sada mogu da umrem ponosna.“ Nikada nisam zaboravio tu rečenicu. Sportisti često nemaju ni osećaj ni svest koliko ljudima u ovoj zemlji znači da se preko naših pobeda osete da su živi i ponosni. Tako sam razumeo svoju misiju. Šta je danas tvoj cilj? Sada sam svom snagom posvećen ideji čiji je glavni smisao rad sa decom iz regiona da preko sporta dođu do međusobnog pomirenja. Moj cilj je da naša deca budu bolja nego što smo bili mi, njihovi prethodnici. Pravimo ogromni projekat za skoro 2.000 klinaca iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, gde će se raditi po mom programu. Naša jedina perspektiva je da se okrenemo jedni prema drugima, a to je i priroda odbojke. Ja sam igrao u šest zemalja na svetu, igrao sam sa crncima, belcima, žutima, budistima, katolicima, muslimanima, Jevrejima, pravoslavcima, sa svima, imao sam dobre i loše ljude, one sa kojima sam teže ili lakše sarađivao, ali sam uvek uspevao da nađem zajednički jezik i da napravim tim. Sve je uvek do nas. Da li ti je nekad neko ponudio da budeš ministar sporta? Ne. Da li bi prihvatio takvu ponudu? Ne. Zašto ne, ako bi ti to omogućilo da radiš....? Ne. Ne. Zašto, zašto? Prvo zato što ne bih nikada ušao u politiku, drugo zato što ti kao ministar ne radiš ono što ti misliš, već ono što ti se kaže. A zašto....? Vidi, mnogo pitaš. Da li čitaš novine? Da li gledaš televiziju? Umro je veliki umetnik Nebojša Glogovac, pisalo se o njemu tri dana i to je to. Zašto? Zato što je moralnim otpacima društva prepušteno da kreiraju kriterijume vrednosti u Srbiji. Ne, ne čitam novine, ne gledam televiziju, obožavam da pecam. LJudi sa kojima se ja družim su vrlo jednostavni, mi živimo izvan „farmi“, „zadruga“, politike i gluposti bilo koje prirode. Moja glava je mirna. Hoćeš da mi kažeš nešto što ne smem da objavim? Kad sam imao dvadeset godina bio sam uveren da sam najjači, da mi niko ništa ne može, da sam besmrtan... svaka nova medalja me je uzdizala na još viši i viši nivo takvog osećanja. Ideja o mojoj neuništivosti i besmrtnosti me je napustila kada sam dobio prvo dete, tek onda sam shvatio koliko smo ranjivi i koja je odgovornost na nama. Ja mislim da mi imamo obavezu da se čuvamo zbog svoje dece, da ih ne ostavljamo da rastu kao siročići ili sa jednim roditeljem. Dok si sam, ti možeš da radiš sa svojim životom šta hoćeš i kako hoćeš. Onog sekunda kada postaneš roditelj tvoj život više nije tvoj, od tog trenutka tvoj život je dečji. Sve što radiš moraš da radiš tako da ne zaboraviš na to. Moraš da vodiš računa o svom zdravlju, o svom ponašanju i o svojim izjavama. Da budeš dobar u bridžingu. Razumeš? Možda. Patrijarh Pavle je jednom prilikom rekao: „Da bi mi sudio moraš da uzmeš moj šešir, moj štap, moj kaput, moje cipele, da ideš mojim stopama, da prođeš moj put, i tek onda, ako još uvek budeš hteo, možeš da mi sudiš.“ Kod nas ljudi ne razmišljaju tako. Mi smo Srbi pogan narod, mi jedemo svoju decu, uništavamo najbolje, ne poštujemo najbolje, obožavamo ih i oplakujemo tek kada ih sahranimo. Što bi rekao vladika Nikolaj, nestrpljivi smo i to je naš najveći greh. Ali mi smo ti koji jesmo, ja sam taj koji jesam i ne mogu voleti nikog više nego nas.