Од губљења грађанских и радничких права једино је погубније самовољно одрицање од њих, које се суштински може поистоветити с пристанком на безвлашће маскирано у апсолутну власт. И, док се у Србији новим законима и предстојећим уставним променама доношење одлука централизује у рукама неколицине, грађани Румуније се од прошле године до данас на улицама боре за повлачење закона који би отежао борбу против корупције. У два наврата су веровали да су успели, али нису посустали и тренутно захтевају смену председника. Грађани Француске су били довољно далековиди да на председничким изборима прво подрже технократу Емануела Макрона, како победу не би однела профашистички опредељена Марин ле Пен, а потом да уз кошкања с полицијом марширају против његових реформи Закона о раду. Поређења ради, синдикални протести против Закона о раду и Закона о запосленима у јавним службама 2014. и 2017. у Србији су окупили по 4.000 демонстраната који су се разишли до поподнева. Грађани Грчке се годинама уназад налазе у ретко дубоком чабру, али тамошње радништво и даље смогне снаге да, кад затреба, по секторима ступи у серију штрајкова. Изостаје ли у Србији артикулисана побуна због апатије, страха, недостатка свести о грађанским и радничким правима или нечег другог?