Strah disciplinuje

Od gubljenja građanskih i radničkih prava jedino je pogubnije samovoljno odricanje od njih, koje se suštinski može poistovetiti s pristankom na bezvlašće maskirano u apsolutnu vlast. I, dok se u Srbiji novim zakonima i predstojećim ustavnim promenama donošenje odluka centralizuje u rukama nekolicine, građani Rumunije se od prošle godine do danas na ulicama bore za povlačenje zakona koji bi otežao borbu protiv korupcije. U dva navrata su verovali da su uspeli, ali nisu posustali i trenutno zahtevaju smenu predsednika. Građani Francuske su bili dovoljno dalekovidi da na predsedničkim izborima prvo podrže tehnokratu Emanuela Makrona, kako pobedu ne bi odnela profašistički opredeljena Marin le Pen, a potom da uz koškanja s policijom marširaju protiv njegovih reformi Zakona o radu. Poređenja radi, sindikalni protesti protiv Zakona o radu i Zakona o zaposlenima u javnim službama 2014. i 2017. u Srbiji su okupili po 4.000 demonstranata koji su se razišli do popodneva. Građani Grčke se godinama unazad nalaze u retko dubokom čabru, ali tamošnje radništvo i dalje smogne snage da, kad zatreba, po sektorima stupi u seriju štrajkova. Izostaje li u Srbiji artikulisana pobuna zbog apatije, straha, nedostatka svesti o građanskim i radničkim pravima ili nečeg drugog? Profesor na FPN-u i predsednik UGS „Nezavisnost“ Zoran Stojiljković smatra da je u osnovi odgovora na ovo pitanje drugo pitanje – zašto su glasači spremni da tolerišu neuspešnu vlast. Na njega je već odgovora i previše. „Višestruka razočaranost pređašnjim iskustvima dovela je do toga da, prema nekim istraživanjima, između sedam i devet od deset građana smatra da političari gledaju samo svoje interese i da su suštinski neodgovorni. Parafraziraću bugarskog sociologa Ivana Krasteva – sve stranke i koalicije u vreme izbora sa siromašnom većinom biračkog tela ulaze u strastvenu ljubavnu vezu, a po stupanju na vlast se ožene s međunarodnim organizacijama i multinacionalnim ulagačima“, kaže Stojiljković za NIN. S nepoverenjem pod ruku ide i posledična apatija. Izostanak alternative izrodio je uverenost u nemogućnost alternative, zbog čega, smatra naš sagovornik, sve manje ljudi misli da je Srbija poželjan okvir za bolju budućnost. Unutrašnja i spoljašnja migracija posledice su uverenja da se kao društvo ne krećemo u dobrom smeru i da izostaje kompetentno, demokratsko vođenje države. „Danas većina ne bi vezala egzistenciju svoje porodice za Srbiju kada bi mogla da bira. Vi možete imati svest o građanskim i radničkim pravima, ali se nažalost podrazumeva da imate i svest o tome da možete da izgubite platu, posao i sigurnost. Strah izvanredno disciplinuje. LJudi se teže bune, a nivo zahteva opada. Devedesetih su preduslovi protesta i promena bili svest o krivcu za postojeće stanje, vera građana u sopstvene sposobnosti i postojanje aktera koji će različita nezadovoljstva povezati i artikulisati. U susretu tih faktora nastaju solidarnost, kultura protesta i društveni dijalog. Plašim se da danas nijedan od pomenutih preduslova ne postoji“, kaže Stojiljković. Razloga za nezadovoljstvo ima napretek, ali isto važi i za razloge za strah. Prema podacima iz RZS-a za 2016. godinu, svaka četvrta osoba u Srbiji je u riziku od siromaštva, a čak 38,7 odsto stanovništva je u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti. Ispod linije apsolutnog siromaštva živi oko 500.000 naših sugrađana, među kojima je 100.000 dece. Sve je prisutnije i tzv. nevidljivo siromaštvo, kako se naziva lagano klizanje osiromašene srednje klase ka nižim slojevima. Zaposlenost jeste skočila, ali samo zato što se, od promene parametara unutar Ankete o radnoj snazi koju sprovodi RZS, među zaposlene ubrajaju i pomažući članovi u domaćinstvu, privremeno i povremeno zaposleni pojedinci i osobe koje imaju ugovor o delu. Prema istraživanju sociološkinje Maje Krek, polovina odraslog stanovništva Srbije je te iste 2016. imala prihode manje od 213 evra, a tri četvrtine su imale prihode manje od 312 evra. Tek svaka sedma osoba u Srbiji imala je prihode od 444 evra, koliko iznosi zvanična prosečna zarada, pokazatelj koji je obračunat na fingiranom uzorku i koji, ako ništa drugo, pokazuje da veoma mali procenat stanovništva ima neuporedivo veća primanja od ostatka. Isti taj ostatak – a zapravo većina građana Srbije – radije će ćutati i trpeti koliko može nego što će rizikovati i ono malo što ima pustiti niz reku tranzicije. Ono što Stojiljković zove ovdašnjom „verom u tutorsku ulogu države i vođe“, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i jedan od pokretača niškog Udruženja predsednika skupština stanara Đokica Jovanović povezuje takođe sa strahom kao konstantom u razvoju srpskog društva. „Naša radnička klasa je nastajala u istorijski kratkom periodu industrijalizacije posle Drugog svetskog rata. Čak i tad je bila ’polutanska klasa’, jednom je nogom stajala u fabrici, a drugom na njivi. Puni klasni identitet nikad nije nastao, jer većini ljudi egzistencija nikad nije zavisila samo od rada u nekom postrojenju ili od boravka u gradu. Bez jakog radništva nema ni jake građanske klase, a bez potonje nema ni potencijala za artikulisani zahtev za promenom. Seljaštvo je u biti inertno i protivno promenama – to treba shvatiti bez zgražanja i ne osuđivati iz pseudoelitističke pozicije – jer je imanje jedino što kao ljudi imaju. Izbegavaju rizike i slušaju autoritete. Recimo, još je Karađorđe bio zabranio prvom sekretaru Praviteljstvujuščeg sovjeta Božidaru Grujoviću da javno pročita prvi nacrt srpskog ustava Slovo o slobodi da se ne bi zamerio nekim svojim saborcima“, kaže Jovanović za NIN. Istini za volju, ni građanska klasa ni socijalna pravda kao pojmovi ne moraju da obujme, a kamoli označavaju potencijal za pobunu i socijalnu sigurnost. Jovanović podseća da, recimo, Ustav iz 1974, koji je, kaže, moguće kritikovati, nije sadržao sintagmu „socijalna pravda“. Možda je posredi nezgodna navika da lepe stvari imenujemo tek kada ih izgubimo. Država je tada još znala da je njen zadatak da se pre svega brine o što je moguće većem delu stanovništva, a ne o što je moguće užem krugu političko-preduzetničkih udruga. I, dok se u pojedinim evropskim državama raspravlja o uvođenju minimalnog dohotka, jer su vlasti svesne da je stabilna društvena situacija i njima u interesu, Srbija će, prema rečima Aleksandra Vulina, bivšeg ministra za rad, primaoce socijalne pomoći terati da socijalnu pomoć zarade, kao platu. Jednako je paradigmatičan i primer sve češćih deložacija. Zakonom o stanovanju, održavanju zgrada i socijalnom stanovanju iz 2016. je otvoren put ka oduzimanju krova nad glavom zbog i najmanjih dugovanja. Da je aktuelna vlast socijalno neodgovorna pokazuje to što je potonji zakon usvojen u okolnostima u kojima, podseća portal Mašina, prema podacima Eurostata, oko 17 odsto stanovništva Srbije obitava u ekstremno teškim uslovima stanovanja. Gotovo polovina stanovništva živi s prevelikim brojem ukućana, od čega dve trećine pripada najranjivijim društvenim grupama. Uz ovaj dokaz očitog odustajanja države od društva, valja pomenuti i da danas deložacije ne vrše sudski izvršitelji, već privatni izvršitelji. Čak je i prisilno iseljavanje, dakle, postalo privatni biznis. Međutim, ta logika je samo logična, morbidna posledica jednako izopačenog rezonovanja koje je dugo već prisutno. „S početkom tranzicije smo ušli iz jednog monoideološkog sistema u drugi. I, dok je u Savezu komunista, koji nesporno jeste bio birokratska tvorevina koja je centralizovala svu vlast, ipak bilo pluralizma – bilo je tu svačega, od staljinista do liberala, i svi su se borili za naklonost vrha partije – sistem u koji smo ušli tu vrstu diferencijacije i dijaloga ne nudi. Ovde su jedine dve stalne odrednice kapitalizam i nacionalizam. Birač ne mora da zna ovu činjenicu da bi osećao da nema alternativu, a samim tim ni volje ni snage da se buni. U sećanju mu preživljava da su sve partije od pada socijalizma manje ili više samo dodavale po jedan negativni sloj. Svi su zagovarali bezalternativnu privatizaciju kao pljačku društvene svojine i nikome u interesu nije bilo da razvije delatnu društvenu debatu. Današnje i buduće generacije će žnjati plodove“, kaže Jovanović. Makar ono što ih ostane u Srbiji, zemlji u kojoj je vertikalna staleška mobilnost kao jedna od ključnih odlika socijalno odgovorne države bezmalo nepostojeća, kako je pokazalo jedno istraživanje Instituta za sociološka istraživanja pre šest godina. Ostaje nada da će makar sindikati u međuvremenu postati moćniji pregovarač s vlastima i poslodavcima, premda njihovi članovi, veli Stojiljković, znaju da od artikulisanog organizovanja neće biti ništa, jer znaju i da je većina zaposlenih u javnom sektoru tamo zahvaljujući partijskoj knjižici. Odanost se makar zasad ovde ne zaslužuje solidarnošću, već uslugom. Solidarnost jeste na ulice iznela na desetine hiljada ljudi tokom protesta „Protiv diktature“, jeste iznedrila pokret Sedam zahteva, jeste dodatno profilisala inicijativu Ne da(vi)mo Beograd, ali je istrajnost izostala. Zato, smatra naš sagovornik, treba raskrstiti sa uvreženim gađenjem od politizacije budućih masovnih nezadovoljstava, jer politika upravo jeste uticaj na proces odlučivanja. U Srbiji ćemo, dakle, ili svi biti političari, ili u Srbiji nikog biti neće – pobeći će trbuhom za kruhom. Osim vlasti i njihovih poslušnika.