Sad ću ja da odsviram solo taj

Krajem 90-ih i u prvoj deceniji novog milenijuma, u amfiteatar Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u okviru nastavnog predmeta Masovna komunikacija, pozivani su gosti iz profesionalne produkcije štampe, filma, radija, televizije i digitalnih medija: Gostujuća predavanja su bila realizovana kao improvizovane ispovesti i neformalni intervju, u okviru otvaranja istine s one strane medija; a sve u cilju kultivisanja kritičke distance i rafinovanja estetskog pristupa fenomenu duha medijskog vremena. Za one koji podučavaju buduće ljude-od-kriterijuma... Ovo su autorizovane beleške sa takvog susreta studenata i Nebojše Glogovca koje je NIN-u ustupila profesorka Svetlana Bezdanov Gostimir. SA ASPEKTA GLUMCA Ma, to je spoj svega. Dobar film mora da ima sve. Kadrovi moraju biti umetničke slike, svaki mora da ima određeni kontekst, odnosno određenu postavku tela u prostoru, linija koje su kose, ovakve ili onakve, starih ili novih predmeta, dizajn, mora takođe da postoji scenografija u službi te slike, a okvir kamere će da urami tu sliku, mi ćemo da damo iz sebe dušu i emociju, i šta treba, gde već idemo, nije važno, reditelj koji će, kao dirigent, sve to da ukomponuje. Stalno mi se javlja ta veza sa muzikom, skoro mi je bukvalna: sve je potpuno povezano – ritmovi, ritmovi govora, smenjivanje intenziteta, upotrebljeni tonovi za bes, ili za tihi bes, ili za razulareni bes... ili da li će ljubavna scena da bude strasna i kidanje svega, ili nežna, plivajuća... pa onda sve to u odnosu na prethodni kadar, na prethodnu priču... pa kuda vodi taj kadar, ako ćeš da staviš taj, da li će on da odvede u ono šta želiš, ili će da povuče ljude na neku desetu stranu. Tu je odgovornost! Mislim, mora sve tu da bude, nema prioritet tekst nad slikom, eventualno postoje stvari koje su kamerne, u kojima se slikaju ljudi kako samo sede i pričaju, i gde se sve dešava tu za stolom, ili u hotelskoj sobi. Tu su stvari svedenije na nešto što je mikro. A isto je vredno kao i makro! DUŠA FILMA Draž svega je što u tom trenutku niko to ne zna, mislim, u trenutku snimanja. Zašto Kusturica radi po godinu dana? Zato što mu treba gomila materijala, raznih segmenata, na razne načine. Kad sedne na miru u montažu, kad u mraku gleda sve te kadrove, tek tada doživljava svaki posebno... za svaki mu treba nova koncentracija, ponovo isto jaka... Kako će da ih ukomponuje, koji će da uzme, baš da bi se sličice ređale kako treba, da bi gradile pravu priču? Samo glup čovek može da izabere glumca zato što mu se likovno uklapa, u scenografiju ili već njegovu ideju. Mada, s druge strane, svi mi ličimo na ono što nosimo, to treba jako nežno i pažljivo gledati, ne na prvu, nego moraš ući u čoveka, videti kakvo mu je to pakovanje, to telo, i iz toga se dosta vidi... vidi se na oku, na ustima, vidi se kakve su ruke, kakva je koža, mislim, sve je to on! Skidam kapu ljudima koji, na osnovu fotografije, umeju maltene magijski da uđu, da uplivaju u sliku čoveka i iz nje sve izvuku, da shvate da je taj čovek pravi, i da se posle pokaže da je on stvarno pravi. A, praviti, kao, postere – to je idiotski! Evo, na primer, snimali smo Bure baruta (pre, koliko je prošlo? desetak dana). Scena u kojoj sam ja taksista, koji je nekad davno dobio batine od jednog policajca, koji ga je tukao pendrekom među noge iz čista mira, zatekao ga je sa ribom u kolima, izvukao ga napolje i ubogaljio za ceo život, ne može dece da ima, e, onda je taj isti, taj moj lik, sreo tog pandura posle nekog vremena i prebio ga je čekićem od osam kila i pajserom i šipkom ga je tukao, sve dok ga nije, takođe, ubogaljio za ceo život, on je spakovan, kragnu nosi, polomljeno mu je 32 koske, ubogaljen čovek potpuno... I sad ga sreće posle nekog vremena na ulici i vidi kako ulazi u kafanu. Uđe za njim u kafanu, i pita: „Kako si, pa šta ti je bilo?“ Pravi se lud. „Šta ti je bilo, ko te tukao?“ I tako dalje, dok mu na kraju ne kaže: „Znaš ko te tukao? Ja sam te tukao.“ I ispriča mu celu priču: „Zašto, čika Dimitrije, zašto si mi ono uradio? Gle na šta sad ličimo“ i sve to. Ja mogu da nađem veliko prisustvo instinkta, prosto zamisliš, jako zamisliš da ti je neko nešto tako uradio, i da si ti njemu uradio, i da ga sad srećeš. Jako možeš da ga mrziš u tom trenutku. To je stvar dogovora. Hoću li ja njega da mrzim sad kad uđem u tu kafanu, i kad počnem da pričam s njim, ili će ta mržnja vremenom da napravi salto, pa da se pretvori u neku perverznu nežnost, u neku apsurdnu nežnost, u stvari. Nas dvojica obogaljenih, i šta ćemo sad, i zašto, šta nam je ovo trebalo? Ili ćemo da idemo na to: m’rš, govno jedno, samo da znaš, ja sam ti to uradio, i mnogo mi je drago. I da izađem napolje. Zanimljivije je, naravno, da se napravi taj salto. Prosto, kao što je salto zanimljiv u cirkusu, tako je zanimljiv i salto emocija. Moj lični udeo u tome, ja ga mogu izvući iz osećanja da sam, iz sećanja, u stvari, iz emotivnog pamćenja da sam nekad bio na neki način povređen, pa da sam to tom nekom vratio. Kao što se desilo, ne znam, tukao sam čoveka koji je napao moju sestru na ulici. Šta drugo da radim tom čoveku? Da mu držim predavanja - glupo je. Sećam se tog događaja, jer takvi događaji u životu nisu česti, prosto, to su kapljice esencije, neke vrste zadovoljstva. U tom trenutku, kad sam ja nju, na neki način, spasao od daljeg napadanja, i kada sam tog čoveka sreo, i kad sam ga pitao šta je radio, i kad se on pravio da se ne seća, i kad sam ga podsetio - iz tog nekog osećanja se rađa ovo. Opet jazz, improvizacija je u pitanju, kad čuješ na klaviru, odjednom čuješ G7, pa ne možeš da misliš o tome: „E, čekaj, ovo je G7, na to se nadovezuje, sad ću ja da odsviram solo taj i taj...“ nego postoji doza automatizma, odnosno uvežbanosti ruke, koja je srođena sa instrumentom, i ovaj G7 izvuče poriv koji će da vozi dalje. Ne znam, jako je sve simbolično, ne mogu o tome da pričam potpuno konkretno. INSTINKT NEŽNOSTI Jedan deo određenosti je taj da si ti čovek koji se svetio, da si ti čovek koji je sada obogaljen, i da si ti čovek koji vozi taksi po gradu i pljuje sve živo što vidi, besan na sve. Dolazimo u trenutak njegovog života kada rešava svoju traumu. Nije je rešio kada ga je prebio, on rešava sada, kada mu priznaje da ga je prebio, i kada njih dvojica razmene to nešto - ništa, neki prazan prostor koji nose, vakuum. Mogu da utičem jedino svojom sugestivnošću, dobrom glumom u kadru, jedino time ako uspem da ubedim čoveka koji će kasnije ostati sam sa tom trakom u montaži, da kad gleda taj kadar kaže: „Ne, ovo mora. Ovo je super.“ Jedino tako. Inače, čupanje za rukav i nešto kao: „Molim te, stavi ovo“, to je bezveze. Pre svega je važ no poverenje. Nastavak u narednoj broju