Suština rada u pozorištu

U uvodnom delu teksta Kraljica herc u zemlji čuda, autor Ivan Medenica nas upoznaje sa svojom željom da odgleda predstave sa repertoara beogradskih pozorišta 15. i 16. februara ove godine. Saznajemo da svoju nameru nije mogao sprovesti u delo zato što predstave nisu igrane u velikoj većini beogradskih pozorišta zbog državnog praznika. Potom, zamera i opominje Ivan Medenica uprave pozorišta zbog njihove, navodno, loše procene da predstave ne bi bile posećene tokom praznika i da bi pozorišta bila na finansijskom gubitku (!). Iznosi, dalje, autor u formi pitanja i mogućnost da su uprave donele takvu odluku zbog glumaca i konstatuje da veliki broj njih danima i nedeljama nemaju ni probe ni predstave... Bilo bi za očekivati da univerzitetski profesor Ivan Medenica, trenutno umetnički direktor festivala Bitef, poznaje uslove i pravne okvire u kojima su ustanove kulture obavezne da deluju. U ovom slučaju u pitanju su osnovne odredbe Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora. Ivan Medenica prati pozorište kao teoretičar, pasionirani gledalac i kritičar. Nažalost, do danas, ne kao i učesnik procesa stvaranja predstava ili svedok funkcionisanja pozorišta. Na sceni se vide glumci, što je svima lako uočljiva činjenica od nastanka pozorišta, a što i Ivan Medenica logično primećuje. Međutim, postoji nevidljivi svet za gledaoca koji je autoru ovog teksta nepoznat ili maglovit. Svako veče kada se izvodi predstava, u pozorištu su angažovani stolari, dekorateri, rasvetljivači, tonci, šminkeri, vlasuljari, garderoberi, razvodnice, inspicijent, sufler, biletar, obezbeđenje, spremačice... – i glumci! Na sve njih se primenjuje Zakon o radu. Odredba ovog zakona koja uređuje rad u javnom sektoru za vreme državnih praznika, ostavlja mogućnost poslodavcu da radi, uz obavezno uvećanje osnovne zarade, što u postojećim finansijskim okolnostima predstavlja nemoguć izdatak za pozorišta. Pored činjenice da Zakon o radu mora biti primenjen, ima još razloga koje uprave pozorišta imaju u vidu kada donose odluke o mesečnom repertoaru. Jedan od razloga je veliki pritisak na pomenute službe usled nedovoljnog broja zaposlenih koji se kontinuirano smanjuje od 2005. godine. Razume se da bi bilo dobro da pozorišta mogu da rade tokom praznika bez ograničenja i uslova koji propisuje Zakon o radu, što sam više puta javno iznosila. Za izmene brojnih zakona i njihovo usklađivanje zalažem se od trenutka kada sam došla na mesto direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Deo iz autorskog teksta pod maštovitim naslovom Kraljica herc u zemlji čuda govori o nepotpunom poznavanju načina funkcionisanja pozorišta u postojećim okolnostima. Ne mogu da ne primetim da je autoru teksta bilo dovoljno da pozivom na jedan ili dva broja iz svog telefonskog imenika i bez analize komplikovanih formulacija iz zakona, sazna razloge zbog kojih se predstave 15. i 16. februara ne izvode u beogradskim pozorištima, a pre nego što paušalno napadne i optuži njihove uprave, iako u formi pitanja, ostavljajući utisak objektivnog posmatrača. Nadajmo se, a i za očekivati je, da Ivan Medenica nesebično iskoristi svoj autoritet koji ima kao univerzitetski profesor, umetnički direktor Bitef festivala i pozorišni kritičar, za uticaj na nadležna ministarstva da se otpočne proces usklađivanja brojnih zakona sa suštinom rada u pozorištu…