Ponavljačeva verzija

Da, najverovatnije je ispravnije baviti se nečim, ili bilo čim drugim ali RTS narod, poput žitelja Sodome i Gomore, svojim kontinuiranim pogrešnim ponašanjem sam priziva biblijsku pošast na svoju naseobinu. Poslednji u nizu izazivanja sudbine je konferencija za novinare povodom emitovanja serije Nemanjići – rađanje kraljevine u konačnom obliku na kojoj su izrečene teze da je mnoštvo kritika zapravo dobra stvar koja pokazuje da serija ima funkciju pokretača društvene rasprave. Uz to, da se radi o hrabrom iskoraku, hvatanju ukoštac sa jednim istorijskim periodom koje otvara put drugim autorima da to urade još drskije i bolje u godinama koje dolaze. Oba pravca mišljenja su pogrešna. Da je serija zamišljena i izvedena pre svega dramski pismeno (a sve greške u detaljima, dijaloška „pričvrljivanja“, „hapšenja“ i „blokiranja“ dolaze kasnije, kao prirodan nastavak bezumnog početka), ili barem umereno nepismeno dobila bi pažnju tek malo veću nego što je običaj, zahvaljujući neumerenim najavama da se snima nešto do sada neviđeno, pri tome i od nacionalnog značaja. Što se iskoraka tiče, on zapravo hrani budući strah obrazovanijih i inteligentnijih autora koji su bili svedoci kako izgleda kada sve Srbije – i Druga, i tradicionalistička, i ekspertska – počnu da vas ponižavaju etimološki ispitujući svaki dijalog i zagledajući svako hladno oružje isukano iz korica. Nemanjići bi bez ikakve ironije ili malicioznosti, mogli biti odlično upotrebljeni kao nastavno sredstvo na studijama dramaturgije, režije i montaže. Naime, mnogo se više nauči od nečeg lošeg nego od dobrog, a u slučaju Nemanjića imamo redak primer greške i beznadežnog pokušaja popravke. Recimo, osnovni problem prve epizode u novogodišnjoj verziji bio je odsustvo sukoba izgrađenih na osnovu odnosa između likova (htenja i ometanja). Stoga, greška nije u kvantitetu scena već u kvalitetu sadržaja scena. Kada je ukupni kvalitet loš, uklanjanje nekoliko besmislenih scena one koje ostanu neće učiniti manje besmislenim. Takvim štrihovanjem se samo dogodi da, uz „krst časni“, nestane i pet sekundi pominjanja bogumila oko čije istorijske uloge bi pametan scenarista izgradio celu sezonu serije. Jer, tu je dobra priča, u razlikama između ljudi i onoga u šta veruju, u politici koja upotrebljava ili dolazi kao posledica tih razlika. Koliko je samo u Velikoj Britaniji napisano dramskih dela koja eksploatišu Henrija VIII i progone rimokatolika tokom XVI veka? Dalje, neka vrsta priče jeste postojala, iako na nivou prepisivanja istorije za niže razrede osnovne škole, te se dodavanjem naratora (naročito ako on nije čovek iz naroda već kralj) dobija samo dodatno ometanje gledaočeve identifikacije sa likovima i idejno i dramski poguban pokušaj stvaranja utiska o prisustvovanju nečem strašno važnom. Sad, DŽon Milijus i ostali autori serije Rim svakako su se bavili nečim strašno važnim i upravo zato su kao prva vrata ka „zar i ti, sine Brute“ svetu odabrali obične ljude: tiho nezadovoljnog centuriona, njegovu ženu – belu udovicu, legionara antijunaka koji je svima, i pored Julija Cezara, Marka Antonija, Kleopatre i ostalih degenerisanih Ptolomeja, bio omiljeni lik. To, a ne oklopi iz Igre tronova, trebalo je da bude uzor i vodilja. Kako je bilo živeti, obavljati nuždu, padati u ropstvo zbog dugova? Tu se krije odgovor na pitanje „ko smo mi?“, a ne u bitkama čije su ishode ionako zapisivali pobednici. Ili je možda samo pitanje suvišno, jer „mi“ smo ljudi koji žive na teritoriji na kojoj su pre jednog milenijuma živeli neki drugi ljudi, za „nas“ ljudski vredni kao i svaki drugi stanovnik planete, a dramski vredni onoliko koliko pisac scenarija uspe da ih takvima načini. Serija: Nemanjići – rađanje kraljevine Režija: Marko Marinković Scenario: Gordan Mihić