Hermelin je znao…

Dok će, ove nedelje, i u Briselu da se raspravlja o ubistvu Olivera Ivanovića, sa severnog Kosova kreće novi talasić seoba tako da nam, uskoro, Zajednica srpskih opština možda neće biti ni potrebna. Ispada da su od kosovskih Srba ugroženiji samo – hermelini. Polako, polako! Usporedba nije ni neumesna, a nije ni slučajna. Hermelin je simbol „čistote i skromnosti“. On živi u umerenom, podarktičkom pojasu Evrope, tamo gde su živeli i naši Hiperborejci. Elem, hermelin je najlepši zimi kada mu krzno postaje potpuno belo, inače mu je svetlosmeđe boje. E, sad, iako je, naoko, veoma dopadljiva životinjica, hermelin je opasan mesožder i može da pojede životinju nekoliko puta veću od sebe (!?) a što je svojstveno Srbima. Hermelin lovi noću, ali njega lovci, obično, love danju i to zbog njegovog skupocenog krzna za kojim luduju sve žene od kada je sveta i veka. I tu je hermelin sličan Srbinu. Verovatno znate za Leonardovu sliku Dama sa hermelinom. Na slici je, je l` da, petnaestogodišnja Sesilija Galerani, inače, ljubavnica mnogo starijeg Ludovika Sforce iz Milana koji je, neko vreme, bio i mecena Leonarda da Vinčija. Ova slika je, meni, mnogo zagonetnija od Đokonde. Jer, pazite, maloletna Sesilija drži u naručju živog – hermelina!? To je, samo po sebi, nezamislivo, jer hermelin se, čak ni ljupkim maloletnicama ne prepušta, tek tako, u ruke, a kamoli da u naručju mlade dame satima pozira slikaru, pa makar se taj zvao i Leonardo. U stanju sam da satima buljim u Damu sa hermelinom, i, sve sam ubeđeniji da je hermelin u naručju Sesilije, u stvari, moj Leo, mislim, Leonardo! Kažu da je bio zaljubljen u Sesiliju, ali tu nije smeo da petlja zbog njenog ljubavnika Ludovika. I dok Sesilija pozira, ona gleda, negde sa strane, možda, baš, u Ludovika Sforcu, ali hermelin gleda pravo u mene! I, samo što mi ne kaže: „Šta zevaš u mene, budalo!? Zar ne vidiš da sam prerušeni Leonardo!?“ Na sve ove muke u ruke mi stiže zbirka novela Hermelin je znao Branka Dragaša koji nam se otkriva kao sjajan pisac hladnog oporog kamijevskog stila. Novela Hermelin je znao je britka, „hirurška“ autopsija Francuske revolucije iz 1789. godine koja se, je l` da, završava ubistvom njenog vođe Robespjera. Zaverenici, obavljena posla, predvođeni Jozefom Fušeom idu van Pariza u lov na – hermelina. Ali, hermelin izmiče lovačkim psima. I, kada je, već bio nedostižan poteri, odjednom, na proplanku ispod samog vrha planine, hermelin staje i okreće se goničima kao da ih priziva. Kada mu je Jozef Fuše prišao, hermelin ga je suznih očiju pogledao, ali ovaj ga je hladno, iz lovačke puške, odstrelio. Ali, tada je Fuše shvatio zašto je hermelin stao; pred njim je bila prljava bara i on nije hteo da uprlja svoje belo krzno. To je Fušea toliko razgnevilo da je hermelina šutnuo u baru, prezrivo rekavši: „Čistunac!“ Ne bi li mi isterala hermelina iz glave, Bilja me šalje na Đeram pijacu po sitan sir za pitu gužvaru, ali meni kao da je živ hermelin u praznom cegeru... Klomparam sa Đerma, a Dragaševa novela me, sve više, podseća na Olivera Ivanovića, mada je napisana oko Blagovesti 1997. godine. Ali, čuj naslov Hermelin je znao (!?). K. G. Jung, moj guru iz Švice mi, pak, kaže: „A šta ako je u Dragaševoj noveli Robespjer, u stvari, Milošević!? Ili, možda, Đinđić!? Ovo jeste malo nategnuto, ali u literaturi sve je dozvoljeno!“ Vraćam se sa Đerma, a u Gročanskoj, iz kontejnera, iskače moja Crna, sva musava: „Svejedno je da li su Olivera ubili Srbi ili Šiptari. Hermelini, svojom čistotom, izazivaju nečiste ljude, zlikovce pogotovo.“