Sad je vreme da Srbija prihvati kosovsku realnost

Čini se da se EU, Srbija i Kosovo nakon osmogodišnjih pregovora Beograda i Prištine pripremaju za iznalaženje sveobuhvatne nagodbe. Ovo su dobre vesti, jer niti Srbija može da uđe u EU bez rešenih susedskih odnosa, niti Kosovo može da napreduje ka EU bez sporazuma koji bi ujedno utro put ka tome da ga priznaju i zemlje EU koje to nisu učinile. Briselski pregovori su izgubili početnu dinamiku i u tom smislu rast ambicije je pohvalan, iako dolazi u rizičnom trenutku. Ulozi su viši, a rizici od tenzija i nesaglasnosti rastu. Na Kosovu će opozicija snažno osporavati svaki pa i najmanji kompromis sa Beogradom. Prednjačiće pokret Samoopredeljenje. U Srbiji je opozicija isuviše slaba da bi predstavljala izazov; potencijalna opasnost preti od dela vlade koji se nada da će moći da tvrdi pazar i time isposluje „dobar dil“ s Kosovom. Dok predsednik Vučić nagoveštava kako će normalizacija podrazumevati niz dobrobiti za Srbiju, njegov koalicioni partner Ivica Dačić godinama sugeriše da bi najbolje rešenje bilo promena granica. Takav potez bi bio opasan i neodgovoran, jer je zamisliv samo kao posledica konsenzusa Srbije i Kosova. Jednostrana promena granica bi bila neprihvatljiva i zatvorila bi vrata evropskim integracijama i drugim oblicima partnerstva. Međutim, čak bi i sporazumno menjanje granica bilo izvor daljih problema. Teško je zamisliti da bi Kosovo na njega pristalo bez kompenzacije koja uključuje npr. Preševo. I u Srbiji bi iscrtavanje novih granica bilo kamen spoticanja. Siguran sam da većina preševskih Srba ne želi da se pridruži Kosovu. Protivljenje ovakvom kompromisu bez kompenzacije bi u Kosovu bilo snažno i imalo bi negativne posledice. Glavnina Srba na Kosovu bi i dalje živela na Kosovu, jer živi južno od Ibra, kako god nove granice bile zamišljene. Ti Srbi se uglavnom užasavaju menjanja granica jer bi u tom slučaju ostali malobrojna manjina i bili bi još ranjiviji. Kosovska vlada je pristala na dalekosežno zastupanje manjinskih prava, jer je mogla da proglasi nezavisnost. Taj nivo manjinskih prava bi bio teško održiv, jer bi se srpska manjina smanjila za više od trećine. Srbija bi menjanjem granica zapravo žrtvovala podršku svojoj manjini u zamenu za teritoriju. Tako podeljeno Kosovo bi bilo plodno tle za zagovaranje ujedinjenja s Albanijom. Iako to sjedinjenje trenutno deluje teško zamislivo, menjanje granica bi olakšalo odustajanje od ustavne garancije Kosova da se neće pridruživati Albaniji. Ne treba posebno napominjati da bi tada srpska manjina u Gračanici, Štrpcu i drugim gradovima i selima u centralnom Kosovu bila potpuno marginalizovana. Ispostavlja se da bi promena granica pogodovala Srbima na severu Kosova, ali ne i većini Srba na Kosovu. Osim toga, na nekoliko novih kvadratnih kilometara Srbije bi živelo još nekoliko hiljada Srba, ali bi Srbija ugrozila mogućnost da bude konstruktivni partner za druge države u okruženju. Na nju bi gledale kao na siledžiju koji nastoji da komšiju ubedi da pristane na prepuštanje dela svoje teritorije. EU i vlade članica su odbacile ovu opciju i zbog širih regionalnih posledica. Čak bi i sporazumno menjanje granica podstaklo druge države na slične ideje, što bi destabilisalo region od Makedonije do Bosne. Ideja Milorada Dodika da bi Srbija trebalo da podrži njegovu borbu u zamenu za dogovor s Kosovom je još neverovatnija. Teritorijalni integritet BiH je zagarantovan Dejtonskim mirovnim sporazumom i jedini osnov postojanja Republike Srpske je upravo Dejton. Napuštanje tog sporazuma suštinski preispituje postojanje Republike Srpske. Menjanje granica u BiH bi uzrokovalo konflikt, a 200.000 Hrvata i Bošnjaka u Republici Srpskoj bi odbilo da napusti državu. Otuda je menjanje granica BiH recept za katastrofu. Valja podsetiti i da je distrikt Brčko zaseban entitet, priznat Ustavom (uz podršku Republike Srpske) i da je Republika Srpska zapravo podeljena na dva dela. U takvim okolnostima ne može da dođe do mirnog, legalnog menjanja granica. Stoga, svako prekrajanje granica na Balkanu je izuzetno rizično, a nosi i dodatni problem, jer nudi manje, a ne više stabilnosti za sve, pa i za Srbe. Samo bi se hazarderi poduzeli takvog zadatka. I, kakva je „kompenzacija“ moguća za Srbiju? Ideja da bi Srbiju trebalo nagraditi zbog normalizacije odnosa je po sebi manjkava premisa. Iako Srbija ne priznaje Kosovo već više od deset godina, dalekosežna autonomija i odbrana manjinskih prava Srba predviđene Ahtisarijevim planom su se u međuvremenu sprovodile. Potom je Briselskim sporazumom Srbija stekla dodatni uticaj na Kosovu, a Srbi su izdejstvovali dodatnu zaštitu. Srbi su, uprkos svojoj nepopustljivosti, dobili široka prava na Kosovu, naročito s obzirom na relativnu malobrojnost. Sad je vreme da Srbija prihvati kosovsku realnost. Kad bi Srbija i Kosovo bili dve prijateljske države u mirnom suživotu, koje nisu prisiljene da biraju kojem će se carstvu privoleti ili na koga će se kladiti, životi kosovskih Srba bi se naposletku ponajviše popravili. Ubistvo Olivera Ivanovića je pokazalo da je u interesu Srba na severu da bezakonje na severu zameni vladavina prava koja bi štitila građane od kriminalaca. To je moguće samo uz normalizaciju odnosa, koja podrazumeva da Srbija živi nezavisno od Kosova i da ne pokušava da spreči učlanjenje Kosova u međunarodne organizacije, usput sitničavo i prilično blesavo slaveći svaki put kada u tome donekle uspe. To je ujedno i najveća mana Briselskog dijaloga – uprkos dogovorima, nije došlo do zbližavanja – niti političkih elita, ali možda još i važnije nisu izgrađeni novi mostovi za saradnju privrede, za kulturnu razmenu ili bolju infrastrukturu. Naravno, odgovornost je na oba aktera, ali Srbija nimalo ne bi pogrešila kada bi prihvatila kosovsku nezavisnost kao neopozivu činjenicu i kada bi shvatila da je bogato, prosperitetno Kosovo u njenom najboljem interesu. Sporazumom je moguće postići formalizaciju glavnih dogovora iz prethodne decenije i uspostavljanje međudržavnih veza. Formalizovali bi se i prekogranični odnosi, kako je to učinjeno uvođenjem raznih administrativnih i savetodavnih tela između Severne Irske i Irske nakon potpisivanja Sporazuma na Veliki petak 1998, kada je Republika Irska iz Ustava izbacila teritorijalnu pretenziju u odnosu na celo irsko ostrvo. Jedini način da se dođe do normalizacije koja bi otvorila vrata EU je prevazilaženje „povuci-potegni“ odnosa u kojem se svaki diplomatski poraz Kosova tumači kao velika pobeda za Srbiju. Prostor za istinski dogovor postoji samo ako obe vlade počnu da sagledavaju budućnost u navedenim terminima.