Pamtiti ga po idejama energiji i nadi

Vreme Nije bilo ni zadovoljstva pobedom, ni ushićenosti samim sobom, ni straha, ni mržnje. Izgledalo je kao da potpuno jasno vidi sve opcije i da je u stanju da fokusirano i precizno donosi odluke, uz svest o tome da je vreme najvažniji faktor koji nužno eliminiše neka elegantnija, a ponekad i efikasnija i pravednija rešenja. Svi smo bili svesni velikog zaostajanja Srbije i opterećivala nas je dugačka lista teških sveobuhvatnih promena koje su morale da se sprovedu što pre, istovremeno sa uvođenjem najobičnijeg reda u devastiranoj državi. Zoranu je značaj vremena bio još jasniji. Iz tadašnje perspektive izgledalo je da je naprosto svesniji da će ushićenost i entuzijazam brzo da splasnu, te da su prve godine odlučujuće za implementaciju nepopularnih reformi. Izgledalo je i da je potpuno pomiren sa perspektivom nepopularne vlade. Sećam se kako je jednom prilikom komentarisao savete da ne treba da preuzima premijersku funkciju u prvoj vladi, koja će nesumnjivo da povlači najteže i najnepopularnije poteze: Da li iko može i da zamisli da ja stojim po strani? Na kraju se ispostavilo da je vreme bilo najvažnije zato što je ubijen, nakon samo dve godine od stupanja na premijersku funkciju. Brzina Osećaj da vreme za ispunjenje nekog zadatka ističe, neminovno dovodi do ubrzanja, čak i kada neko tome nije posebno sklon. Moguće je da to spolja posmatrano nije bilo dovoljno uočljivo, ali je u zatečenim okolnostima brzina bila neophodan uslov da se odmakne od ruba i izađe iz živog peska. Sporo kretanje često prosto nije postojalo kao opcija, jer je značilo potpuno urušavanje. Najzad, i kapaciteti određuju brzinu – poneko prosto mora da se kreće sporo i ne može drugačije ni da ostvari rezultate, poneko može i u četvrtoj brzini da bude delotvoran. Iako mi je sve to bilo jasno, ipak me je pogađalo poređenje Zorana sa zecom, što je zapravo trebalo da oslika bezglavu užurbanost, brzopletost i srljanje, sa poraznim posledicama. Ali nije bilo ničeg bezglavog u njegovoj brzini i u uvažavanju značaja brzine. Ona je prosto, kao i vreme, bila elemenat na osnovu kojeg se procenjivala efikasnost pojedinih rešenja. Šala da je Zoran Đinđić saradnike birao prema tome koliko se brzo kreću i da li trče uz stepenice je bila samo to – šala. Iako se mora priznati da je poneke izabrao isuviše brzo (pokazaće se kakav je) i da su ga nervirale usporene reakcije ili beskrajno sporo obrazlaganje ideja. Ambicija i ekonomija Da nije bio ambiciozan i uveren u svoju superiornost, njegova biografija i život bi, naravno, izgledali sasvim drugačije. Verovao je da ciljevi moraju da se postave visoko i da se ide u susret problemima, odlučno, bez zastajkivanja i bez kukanja. Pa, ipak, ponekad bi se i uplašio i sopstvene i tuđe ambicije. Jednom prilikom, dok je u svom kabinetu strpljivo, ali nepažljivo, slušao moje nepotrebno ulaženje u neke tehničke detalje, zabrinuto se upitao da li mi, „eksperti“ imamo osećaj za meru ili prezrivo pogledamo međunarodne preporuke i konstatujemo da možemo i mnogo više i bolje od onoga što oni predlažu. Pošto je to još uvek bilo u ranoj fazi vlade, verujem da ga je manje brinuo rejting, a više moguća arogancija relativno mladih ministara (mahom ekonomista bez ikakvog političkog iskustva) i posledice njihove „neosetljivosti“ na narodne muke. Čvrsto je bio uveren da je ekonomija najvažnija za sveukupnu transformaciju Srbije, a previše ambiciozno je verovao da možemo brzo da je restauriramo. I trudio se da o ekonomiji nauči što više, da čuje različita mišljenja. Smetalo mu je što mora da se osloni na znanja drugih da bi donosio ili potvrđivao pojedine odluke, pa je noću pretraživao internet, a u knjižarama police sa ekonomskom literaturom. Ponekad bismo, naročito u početku, mi kao „ekonomski tim“, ostajali do duboko u noć kod njega u kabinetu raspravljajući o pojedinim temama. Imam utisak da mu je, posle deset godina bavljenja samo „čistom“ politikom, uključivanje u definisanje ekonomskog i socijalnog programa predstavljalo i izazov i zadovoljstvo. Radoznalost istraživača koju je i dalje posedovao, ali i odgovornost političara koji nije samo formalno na čelu vlade, svakako su tome doprinosili. Iz ove perspektive mi se čini da su bili u pravu oni koji su ga upozoravali da je više trebalo da se bavi „službama“. Pragmatičnost Meni se nije činilo da je preterano racionalan ili je to pitanje očekivanja. Kako bi neko neracionalan i nepragmatičan uopšte mogao da bude iole dobar vođa, političar, premijer, da vodi bilo koji kompleksan sistem? Naravno da se sasvim dobro sećam da sam i ja bila među onima u DS-u koji su mu pre 5. oktobra, javno, na sednicama Glavnog odbora štošta zamerali. I sada, posle toliko godina i svega što se izdešavalo, nisam sigurna da li sam ga procenjivala drugačije kao premijera zato što je upravo to bila funkcija u kojoj su svi njegovi kvaliteti mogli da dođu do izražaja ili smo ga, krajem 90-tih, u tom uskom krugu potcenjivali. Nismo mogli da prihvatimo stav „ja skačem sa 20. sprata, a ti mi ocenjuješ stil“, kako je, ne potpuno bez šarma, odbrusio jednoj bliskoj saradnici na njene ozbiljne, zabrinute, ali dobronamerne zamerke. U grotlu vlade to se mnogo bolje razumelo. Znam samo da je svoju pragmatičnost iskazao i prilikom izbora ministara. Počevši od mene. Uopšte mu nije smetalo što u stranci nisam spadala među njegove bezrezervne podržavaoce. Uklapala sam se u ideju koju je imao za ekspertski deo vlade. O mojim potencijalnim zamerkama nije brinuo, iako je mogao da bude siguran da neće da budu prećutane. Činilo mi se da je najiskrenije mislio da imamo priliku za velike pomake i da ozbiljnih razmimoilaženja ne može da bude. Superiornost Bio je, jednostavno, superioran. Retka je to kombinacija širine koju pruža filozofsko obrazovanje i političkog iskustva koje obezbeđuje neophodnu dozu pragmatičnosti. Sećam se pokušaja da ga pripremimo za prvu konferenciju o smanjenju siromaštva. Nije baš pažljivo slušao i nije mi bilo pravo, plašila sam se da neće biti na nivou zadatka. Znala sam, naravno, da se tokom vremena usavršio u govorništvu, da ne čita unapred pripremljene tekstove i da može da govori na različite teme, ali sam, ipak, smatrala da treba da mu damo bar neke podatke i inpute. Detalje više ne pamtim, ali znam da je održao govor bez fraza, opštih mesta, sa iznenađujućim suštinskim razumevanjem problema. Jasno mi je, naravno, da ljude na vlasti moć uzdiže daleko iznad običnih smrtnika i da im se mnogi dodvoravaju. U njegovom slučaju postojao je i prirodni autoritet koji nije proisticao (samo) iz funkcije. LJudi su prosto imali potrebu da se pred njim dokažu, čak i oni koji nisu ništa mogli time da dobiju. Naročito mi je bilo neobično da posmatram potrebu pojedinih ministara da njemu – ne svetu, ni stručnim autoritetima, ni javnosti – već njemu, dokažu validnost svojih predloga. Nije ga to uzdizalo u stratosferu, možda zato što su ga, sa druge strane, mnogi snažno opovrgavali. Možda ga je superiornost na kraju prevarila. Da može da pobedi sve, da može da smisli i sprovede i iz tri poteza dovede kriminalce u šah-mat poziciju. Insistiranje na kvalitetu Smatrao je da je njegova dužnost da dovede „elitu“ na vlast, da vrati kriterijume kvaliteta u državnu upravu i da umanji očekivanja onih koji su se nadali partijskim postavljenjima. Ministrima je jasno predočio da njihov izbor saradnika niko neće moći da dovede u pitanje, ukoliko se zasniva na kriterijumima kvaliteta. Tako je i bilo, iako smo imali obavezu da razgovaramo sa svim kandidatima i da na taj način uvažimo predloge brojnih političkih partija koje su činile vladu. Jedan od mojih predloga u kasnijoj fazi je, čak, podrazumevao postavljenje jednog funkcionera DSS. Nije imao ništa protiv, ali je izrazio sumnju da će druga strana to da dozvoli. Bio je u pravu – postavljenje se nije realizovalo. Ne sumnjam da je bilo i izuzetaka, ali u velikom broju ministarstava, pogotovo u onim ključnim i najvećim, na čijem čelu su bili eksperti, sve ili gotovo sve ključne pozicije popunjene su bez partijskih pritisaka. Kada razmišljam o tom najširem frontu, i sada mi je zapanjujuće koliko je profesora univerziteta, konsultanata i stručnjaka pristalo da se uključi u državnu administraciju. Mnogi bez ideje o ličnoj koristi i sa ogromnim entuzijazmom i poletom. Sećam se, naravno, i da je ovakav koncept morao da se brani i u okviru DS-a kada se postavljalo pitanje izneverenih očekivanja onih koji su se „žrtvovali za stranku i revoluciju“, a zatim ostali bez postavljenja. Odgovori su ponekad bili grubi, a ponekad i uvredljivi, ali je odbrana uvek, makar javno, bila nepokolebljiva. Optimizam Uopšte ne mislim da je bio optimista. Optimizam je samo video kao sredstvo da pokrene Srbiju i kao kontratežu „mrzovoljnom, tromom i otmenom pesimizmu“. Optimizam je prosto bio deo te njegove samonametnute uloge motivacionog trenera, deo paketa brzina-akcija-energija-odlučnost-nepredavanje. Sećam se kada nas je, u jednoj emisiji u kojoj smo zajedno učestvovali, na kraju intervjua novinarka pitala šta možemo da obećamo građanima Srbije. Ja sam tada već bila ministar u prelaznoj vladi, a nova vlada Srbije je bila izvesna i praktično već određena. U panici šta da odgovorim, užasnuta stanjem koje sam zatekla, a ne želeći da ispadnem totalni amater i da samo kažem da je sve strašno i da će biti užasno, ja sam najpre kao ogradu za svoju izjavu rekla kako za mene obično kažu da sam pesimista. Budući ministar finansija, koji je takođe učestvovao u emisiji, smatrao je da je zgodno da kaže kako je on optimista (što je zapravo stvarno i bio), a Zoran je svoj deo odgovora započeo konstatacijom da je on zapravo realista. I ja ga kao takvog i pamtim. Sujeta i odgovornost Nije bio sujetan. Možda se borio protiv sujete, možda je bio svestan da mora da je savlada ako želi da bude uspešan, a možda se ona, jednostavno, izgubila pred ogromnom odgovornošću koju svako iole pristojan mora da oseti kada se suoči sa zadatkom takve težine i značaja. Često je u različitim prilikama ponavljao da će za uspehe uvek neko drugi da bude zaslužan, a da će neuspeh uvek da bude naša odgovornost. Iako je to „mi“ ponekad podrazumevalo vladu, a ponekad Demokratsku stranku, nekako sam uvek mislila da to on samom sebi zapravo objašnjava da su ljudi takvi – za sve što je dobro nekog drugog će da hvale, sve što ne valja pripisaće njemu. A tako je nekako i bilo, sve dok nije ubijen. Onda je odjednom, makar nakratko, postao svetac. Sasvim sigurno nije spadao među premijere koji misle da svi ostali treba da se sklone sa političke scene da bi on zasijao, niti je imao potrebu da izgleda kao da su sve dobre ideje i projekti njegovi. Insistirao je da ministri budu prisutni u javnosti, da komuniciraju sa novinarima, sa nevladinim organizacijama, sa sindikatima... Nervirala ga je pomisao da neki od projekata neće biti prihvatljivi za javnost samo zbog toga što nisu obrazloženi kako valja – što govorimo jezikom koji niko živ sem nas ne razume. Prošlost i budućnost Nikada ga nisam čula da govori o prošlosti. Pa, čak, ni o onoj neposrednoj, pre ulaska u vladu, ili o stranačkim sukobima, o drugim političarima, osim u veoma retkim prilikama. Bio je potpuno posvećen sadašnjem trenutku i okrenut prema budućnosti. I za mnoge je bio simbol nade i bolje budućnosti. Znam ljude koji su otpakovali kofere kada je on došao na vlast i koji su ih ponovo spakovali kada je ubijen. Ne znam kako bi Srbija izgledala da je ostao živ. Ne znam ni kakvi bi bili sveukupni ishodi te vlade, ni da li bi se entuzijazam izgubio, a sukobi onemogućili bilo kakve značajnije pomake. Jedino što znam sa sigurnošću je da je početak bio sjajan, mnogo bolji nego što je moglo da se proceni spolja i da je Zoranu pripadao najveći deo zasluga za to. Na kraju Ne bih volela da ga pamte po tragičnoj sudbini, već po idejama, energiji i nadi koju je darivao Srbiji. Autorka je bila ministarka u vladi Zorana Đinđića Knjiga „Đinđić“ U martu je petnaest godina od ubistva Zorana Đinđića. Šta je njegova vizija značila za Srbiju? Kakva bi ova zemlja danas bila da je on uspeo da je ostvari? Čime je zadužio ovaj narod? Kakva je danas uspomena na njega? Petnaest godina posle njegovog ubistva, u knjizi „Đinđić“, izdavačke kuće „Vukotić medija“, satkanoj od tekstova petnaest uglednih autora, nalaze se, dobrim delom, odgovori na ova pitanja. Intelektualci, prijatelji i poznavaoci iznose svoja sećanja na Zorana Đinđića i njegovo vreme. Svako iz svog ugla. Svejedno da li su bili njegovi prijatelji i poznanici. Ili nijedno ni drugo. Ovo je jedan venac sećanja i uspomena na njega. Svojevrstan spomenar. Ali i ozbiljan prilog o njegovom i našem vremenu. U knjizi „Đinđić“ možete da pročitate ekskluzivno pisane tekstove akademika LJubomira Simovića i Dušana Kovačevića, Latinke Perović, Vide Ognjenović, Dragana Velikića, Gorana Markovića, Vesne Pešić, Zorana Živkovića, Branislava Lečića, Gordane Matković, Zorana Stojiljkovića, Bože Prelevića, Vesne Mališić, Manja Vukotića…