Čizmom po glavi

Sve je uoči parlamentarnih izbora u Italiji ukazivalo da će oni, umesto da raščiste situaciju, samo dodatno zakomplikovati političke prilike u zemlji - i tačno tako je i ispalo. Glasanje za izbor poslanika u oba doma nacionalnog parlamenta je u celini gledano, uz tek poneko odstupanje, imalo epilog u skladu s očekivanjima: u skladu s generalnim trendom u zapadnom delu sveta, Italijani su okrenuli leđa mejnstrim partijama i većinski se opredelili za stranke i pokrete s demagoškim, radikalno desnim, te u manjoj ili većoj meri evroskeptičnim agendama. Populistički Pokret pet zvezda (M5S) je, pojedinačno posmatrano, osvojio ubedljivo najviše glasova, preko 32 odsto; dosad vladajući blok levog centra predvođen Demokratskom strankom (PD) uverljivo je poražen, osvojivši manje od 23 odsto (sama PD čak manje od 19); dok zbirni skor tri desničarske stranke - relativno umerene, mada takođe izvorno populističke Forca Italije (FI), ksenofobične Severne lige i profašističke Italijanske braće - od 37 procenata (kad se pridodaju i glasovi centrističke južnjačke partije demohrišćanskih korena i neobičnog imena, Mi smo s Italijom) tom bloku daje, makar na papiru, najveće izglede za formiranje vlade. Novi izborni zakon po kome su izbori održani po prvi put, međutim, kreirao je, sasvim u skladu sa namerom zakonodavca, situaciju u kojoj nijedna partija ni koalicija ni u donjem ni u gornjem domu nije dobacila do većine od 40 odsto koja bi joj omogućila samostalno formiranje vlade, pa je sada veliko pitanje ko će, s kim i kako sastaviti novi kabinet. Pogotovo nakon što je Mateo Salvini, lider Severne lige (za ovu priliku samo Lige, s ambicijom - sada dobrim delom i ostvarenom - da stranka izađe iz regionalnih okvira i konačno se etablira kao sveitalijanska), decidirano rekao da savezništvo s M5S ne dolazi u obzir; i što je mogućnost ulaska u koaliciju s ovim pokretom odbacio i PD, čiji je dosadašnji lider, bivši premijer i svojevremeno velika nada proevropske levice Mateo Renci, posle izbornog debakla promptno podneo ostavku na tu dužnost. Zašto su tvorci izbornog zakona namerno sistem ustrojili tako da se izbornom pobedniku otežava formiranje vlade? Zato što je, u vreme kada je zakon prošle godine pripreman, dosad vladajućem levom centru već bilo jasno da sve ide ka tome da ideološki heterogeni M5S - koji i dalje ima karakteristike antisistemskog pokreta, i čiji je manjak kompetencije u državnoj upravi rezultirao katastrofalnim vođenjem gradskih administracija u Rimu i Torinu - postane najjača politička organizacija u zemlji, pa su uvođenjem dvojakog načina izbora poslanika (nešto manje od dve trećine je birano po proporcionalnom, ostali po većinskom sistemu) stvari podešene tako da se to onemogući. Taj oportuni, kratkoročni cilj PD da se spreči da M5S zasedne na vlast na nacionalnom nivou je, dakle, ostvaren samo u onoj meri koja podrazumeva samostalnu vladavinu ovog pokreta. Do jesenašnjih kadrovskih promena u njegovom vrhu, to bi bilo dovoljno da se M5S zadrži van vlasti, budući da je pokret od svoje pojave na političkoj sceni krajem prošle decenije insistirao na tome da nipošto ne ulazi u koalicije s drugim političkim snagama. Ali otkako je mladi i ulickani Luiđi di Majo promovisan kao novo lice pokreta i kandidat za premijera, a dotad najistaknutija figura M5S, Bepe Grilo, otišao u drugi plan, stvari su počele da se menjaju i ulazak u savezništva s drugim partijama više nije tabu; to je neizbežno dovelo do trvenja unutar pokreta, ali očito nije naudilo njegovoj popularnosti. Kako, međutim, i Liga i PD isključuju mogućnost saradnje s M5S, neizvesno je da li će ta novootkrivena fleksibilnost pokretu išta doneti. Di Majo je - budući da govori u ime novog najjačeg parlamentarnog bloka, s punim pravom - sutradan po izborima zatražio da on bude taj kome će biti poveren mandat za sastavljanje vlade; ali ni on ni drugi iz M5S nisu nagovestili koga vide kao potencijalnog partnera u kabinetu koji bi oni sastavljali. Makar deo objašnjenja za tu uzdržanost leži, smatra se, i u tome što bi eventualni pakt s, recimo, desničarima iz Lige (u slučaju da se ovi predomisle) izazvao revolt u delu M5S - organizaciji čija su mnoga zalaganja nedvosmisleno levičarska, koliko god njeni zvaničnici beže od toga da pokret na bilo koji način ideološki definišu; drugima u pokretu smeta već i samo odustajanje od principa da se u koalicije ne stupa. Da li će Di Majo dobiti priliku da bude mandatar zavisi, pak, od faktora na koje on i njegov pokret nemaju nikakav uticaj. Budući da je, protivno predviđanjima, na desnici Liga osvojila skoro četiri odsto više glasova od FI, stranke bivšeg premijera Silvija Berluskonija - što je zapravo i jedino istinsko iznenađenje ovih izbora - to Salvinija, u skladu s predizbornim „džentlmenskim sporazumom“ njih dvojice, stavlja u dominantnu poziciju pri odlučivanju o formiranju nove vlade. S obzirom na to da je pod sudskom zabranom kandidovanja za javne funkcije, Berluskoni, naravno, nije lično u mogućnosti da se vrati na čelo vlade, ali se očekivalo da će kao jači partner u ovom bloku moći presudno da utiče na izbor novog premijera; štaviše, unapred je obelodanio da će njegov kandidat za to mesto biti aktuelni predsednik Evropskog parlamenta Antonio Tajani. Sad kad je neočekivano Liga stekla primat nad FI, ključni čovek u tom bloku definitivno nije Berluskoni - posle Rencija najveći gubitnik ovih izbora - već Salvini, koji nastupa kao neko kome mesto predsednika vlade pripada uprkos činjenici da će Liga u novom sazivu parlamenta pojedinačno gledano biti tek treća najjača stranka. Možda mu dodatno samopouzdanje daje to što je, time što se Liga plasirala iznad FI, zadao udarac Berluskonijevoj sujeti: njih dvojica jesu politički partneri, ali se nikad nisu mirisali. No, ono što važi za M5S važi i za Salvinijev i Berluskonijev blok: bez podrške dodatnog broja poslanika ne mogu do većine u parlamentu. Zato će i jedni i drugi morati da krenu u političku trgovinu s malim strankama koje su preskočile cenzus. Koliko će takvih u parlamentu na kraju biti u vreme nastanka ovog teksta još nije bilo izvesno, jer je trebalo sačekati da se vidi kakva će biti tačna raspodela mandata dodeljivanih po većinskom sistemu. Ali s obzirom na fragmentarnost političke scene - i sklonost poslanika ka preletanju iz bloka u blok - sigurno je da će neke kupovine lojalnosti morati da bude, i to već pre konstitutivne sednice novog saziva, zakazane za 23. mart: to kako će biti podeljene čelne funkcije u oba parlamentarna doma trebalo bi da nagovesti i kako bi stvari mogle da se odvijaju kad je o sastavljanju vlade reč. Važnu ulogu tu će imati i predsednik Italije Serđo Matarela, na kome je da odluči kome će poveriti mandat za formiranje vlade. Ako kandidat koga bude izabrao u tome ne uspe, Matarela će prvo pokušati da ubedi druge političke blokove da se mandataru da šansa da formira kabinet. Ako to ne da rezultate, zemlja će se suočiti ili s ponavljanjem izbora, što je varijanta koju bi staloženi, rezervisani Sicilijanac svakako želeo da izbegne - između ostalog i zato što, kao ni drugi, ne veruje da bi se rezultati novog glasanja bitno razlikovali od ishoda upravo održanih izbora; ili s mogućnošću da, odlukom Matarele, bude formirana tehnokratska vlada - možda i dalje s aktuelnim premijerom Paolom Đentilonijem na čelu - koju bi podržala (ili pre tolerisala) sva tri glavna politička bloka u parlamentu. PD, koja se pomirila s prelaskom u opoziciju, ne bi imala ništa protiv takvog rešenja, posebno zato što bi takva vlada bila prepreka potencijalno destabilizujućim ekonomskim merama koje bi M5S ili Liga, ako je suditi po predizbornim obećanjima, mogle da povuku (obe stranke se zalažu za izdašna davanja koja bi već monumentalni italijanski javni dug od 130 odsto BDP-a uvećala za još desetine milijardi evra). Još bitnije, to bi bilo rešenje kome bi se, u iznudici, obradovali i u Evropskoj uniji, zabrinutoj da bi ekonomski neodgovorna vlada predvođena M5S ili Ligom - koje su se inače doskora zalagale za i istupanje zemlje iz evrozone, mada sada kažu da to trenutno nije tema za debatu - mogla italijansku privredu, a time i celu zonu jedinstvene valute, da gurnu preko ivice. Ili su samo u strahu velike oči? Kas Mude, holandski profesor međunarodnih odnosa i jedan od vodećih evropskih autoriteta za populizam, neposredno uoči izbora istupio je s tezom da percepcija Italije kao zemlje kojoj je politička nestabilnost gotovo inherentna i čiji nagomilani unutrašnji problemi konstantno predstavljaju faktor rizika po čitav evropski projekat, nije u skladu s realnošću. Predviđajući da će epilog izbora biti nestabilna i slaba vlada koja neće biti u stanju da značajnije popravi ekonomsku situaciju u zemlji, te prevaziđe ogromne razlike u razvijenosti njenih regiona, Mude insistira da, koliko god Italija i dalje bila slaba tačka EU, ona ne može da nehotice sruši i samu Uniju. „Dva su razloga za to. Prvi je to što su italijanski političari jači na rečima nego na delu. Bez obzira na sva javna flertovanja s evroskepticizmom i populizmom, italijanske vlade su Uniji stvarale manje problema nego Francuska ili Holandija, o Velikoj Britaniji da se i ne govori. (...) Drugi razlog, koji je i zanimljiviji, jeste da se EU prema Italiji odavno odnosi više kao prema mitu nego kao realnosti“, napisao je Mude u tekstu objavljenom u londonskom Gardijanu. „Da bi zaštitila evropski projekt, EU u Italiji vidi ono što želi da vidi i ignoriše ono što ne želi. (...) U tom smislu, italijanski izbori su“, zaključuje on, „u najmanju ruku priča o disfunkcionalnosti EU koliko i o disfunkcionalnosti Italije“. Drugim rečima: ako EU i propadne, to svakako neće biti zbog Italije.