Glasovi mladih

Dragocena prilika da na jednom mestu proverite talenat čak četiri nova (ženska) glasa domaće dramaturgije, pa čak i u ovakvom vrlo svedenom obliku, zaista je retka i na neki način ekskluzivna, te najpre treba dati bezrezervnu podršku producentima i ustanovi koji su se odvažili na ovakav projekat. U toj pohvali odmah treba dodati i još jednu dimenziju više, jer je ovo u stvari angažovan projekat, sa aktivističkim ako ne i političkim konotacijama. Četiri priče u „...ostalima“ zapravo se bave marginalcima i odnosom njihove najbliže okoline prema njima, od LGBT populacije, preko svakodnevnog rasizma prema Romima, mentalnih problema, nasilja u porodici pa do „ejdžizma“ i rekonvalesencije. Na jednostavnoj sceni, sa tri strane okruženoj publikom, sa svedenom, ali pokazaće se vrlo funkcionalnom scenografijom, četiri očigledno vrlo nadahnutih glumaca (Anđela Jovanović, Bojana Zečević, Željko Maksimović, Nikola Šurbanović) s lakoćom prelaze iz uloge u ulogu u ovim režijski jednostavno postavljenim, potentnim segmentima koji direktno idu na reakciju gledaoca i računaju na izazivanje ako već ne njegove empatije, onda bar na gledaočevo sagledavanje i razumevanja konteksta određenog problema. Režija Stevana Bodrože je poletna i značenjski razgovetna, postavke su jednostavne ali efektne i dobro vizuelno transponuju i podvlače osnovne teze teksta. Kao na primer u drugoj priči gde je čitava scena postavljena na izuzetnoj kosini, na kojoj glumci imaju problem da se održe, a sve to tokom pokušaja učiteljice da naizgled razumnim (a u stvari duboko rasističkim) argumentima objasni majci romskog dečaka (i samoj sebi), zahtev drugih roditelja da se dečak izbaci iz škole. Naravno, ovako postavljena predstava ima problem svoje didaktičnosti i četiri dramaturškinje su se sa različitim uspehom izborile sa opasnošću da ono dramsko ne postane pamfletsko. Verovatno najzaokruženiji, psihološki najdelikatniji je treći segment (autorka Neda Gojković) gde je jedna porodična drama zaista sagledana iz nekoliko perspektiva. Politički je najprecizniji drugi segment (napisala: Galina Maksimović), koji se bavi već pomenutim svakodnevnim rasizmom koji smo zaboravili i da primećujemo. Prvi segment koji se bavi LGBT populacijom (napisala Mina Ćirić) je najstilizovaniji, dok je četvrti (napisala Maša Radić) sa korpusom tema koje zahvata sigurno najambiciozniji. Treba imati u vidu da su ovo zaista mladi glasovi, tako da tekstovi imaju ponekad početničkih problema - nagomilavanje motiva, pribegavanje opštim mestima, fokusiranost na detalje, ali sve u svemu, predstava „...I ostali“ nam predstavlja četiri nova i reklo bi se značajna autora sa već dostignutim profesionalnim zanatskim umećem i ono što je najvažnije, sa pričama koje su njima važne i koje one iskreno i duboko osećaju. Predstava je na neki način generacijska, i po temi i po njenim autorima, te je zaista bilo divno videti do suza dirnute mlade ljude u publici koji su spontano i sa strašću reagovali na probleme koji su im predstavljeni na sceni. Treba nam više ovakvih predstava. Pozoriše: Ustanova kulture „Vuk Stefanović Karadžić“ Predstava: „...I ostali“ Mine Ćirić, Galine Maksimović, Nede Gojković, Maše Radić Režija: Stevan Bodroža