Mreža Aleksandra Dugina

Zamalo da pobedimo! Mislim, mi, apstinenti. Jer, naša Apstinentska stranka osvojila je 49,2 odsto „glasova“, a ovi što su izašli na izbore osvojili su 50,8 odsto! Sem, ako i tu nije bilo neke mućke. Bajdvej, zakleti sam neprijatelj demokratije, i to ne od 1991. godine, već od antičkih vremena, kada su u Atini, sasvim demokratskim putem, osudili na smrt Sokrata „zbog trovanja mladeži“ pošto je, pobogu, „hulio na bogove“! Neće, valjda, i mene, brale! Jer, kod Vanje Bulića u emisiji Posle ručka, govoreći o religioznim sektama, rekao sam da je i virtuelni Isus iz Nazareta počeo kao – sekta! I njih je bilo svega dvanaest, pritom, i oni su imali neke čudne rituale na Tajnoj večeri kada Isus apostolima nudi da piju njegovu krv i jedu od njegovog tela!? Znam, najlakše je reći da je to bila samo metafora. Ali, svakako, nije metafora da je Milan Jordović (41) sveštenik iz Požege uhapšen u Mrčajevcima sa 27 kilograma droge, a u pratnji sa požeškim veroučiteljem Zoranom Marinkovićem (43) koji je, pritom, bio obučen kao žensko! Eto, dokle nam je stiglo „slatko pravoslavlje“ i zašto srpska mladež beži iz crkve pravo u ruke neke sekte. Na brzinu, sručim u sebe Biljanine „bolonjeze“, pa sa vešću o popu iz Požege, žurno klomparam sa Crvenog krsta u Knez Mihailovu 33 na promociju knjige Mreža ratova Aleksandra Dugina. Pomno sam, iz prvog reda, slušao Dugina kako zagovara „Četvrtu političku teoriju“ kojom treba da se „stvore nove političke paradigme“ kojima svet treba da se suprotstavi sve agresivnijem neoliberalizmu i spreči ga da elektronskim mrežama premreži celu planetu. To bi, u drugoj fazi, vodilo stvaranju veštačke inteligencije i čovek bi tu, postao jedno sasvim „suvišno biće“. U „nove političke paradigme“, Dugin predlaže i vraćanje pravoslavlju, ali i Martinu Hajdegeru!? Dugin je, u jednom trenutku, slikovito objasnio šta je virtuelni svet. Recimo, na ekranu vidite leptira, ali to nije leptir, već samo njegova slika. Ili, drugi primer; televizija Al DŽazira pusti snimak egipatskih demonstracija kao da se dešavaju na nekom trgu u Siriji, i, građani tamo pohrle, a kada se napuni trg pusti se, jelda, prava slika iz Sirije, a egipatska se povuče. Tu nisam izdržao da ne pitam Dugina; da li je virtuelni svet počeo da se pravi još na – Nikejskom saboru?! Jer, tamo je „uslikan“ leptir, pardon, Isus iz Nazareta koji, uopšte, nije postojao! Tako da imamo samo slike, tojest, ikone Isusa, a da njega nikad nije ni bilo! Izraelski arheolozi su, čak, utvrdili da nikad nije bilo ni Nazareta, a ni svih onih novozavetnih ribarskih sela oko Galilejskog jezera. Najzad, nije li taj virtuelni Isus izvodio virtuelne radnje, kao što su, na primer, hodanje po vodi, pretvaranje vode u vino, hranjenje svetine sa pet riba i dva hleba? I zašto bi se Rusi i Srbi vraćali pravoslavlju kada i jedni i drugi imamo divnu staru arijevsku veru? Na ovo moje pitanje Dugin je zanemeo, a kada je došao sebi, nadmeno i imperijalno je odgovorio: „Ja sam pravoslavac!“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, prati me na putu za južni Vračar: „Jadni Dugin! On kao da ne zna da je Putin zadužio oko hiljadu akademika da počnu ozbiljno da izučavaju predhrišćansku istoriju Rusije! I kako samo misli da poveže Hajdegera sa pravoslavljem? Gde te samo nađe tamo gde si ’najtanji’, mislim, sa Hajdegerom!“ Pored kontejnera u Gročanskoj, dočekuje me moja Crna: „Trebalo je da pitaš Dugina; da li, po njegovoj Četvrtoj političkoj teoriji, pravoslavni sveštenici i veroučitelji transvestiti imaju pravo da diluju drogu i po manastirima?“