Nije gotovo dok ne bude gotovo

Uz mnogo optimizma, moglo bi se to tretirati kao prilika za revanš opozicije posle teškog poraza na beogradskim izborima: predstavnici vlasti, počev od ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, preko poslanika SNS-a, koristili su ovih dana sednicu Skupštine Srbije za pozivanje na raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora. I sve to tvrdeći da je reč o izlasku u susret opoziciji u čijim su kritikama zbog enormnog broja amandmana poslanika SNS-a na predlog Vlade, prepoznali poziv na nove izbore. „Trebaće nam manje vremena da te smenimo sa vlasti, nego što je tebi trebalo mene da smeniš“, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću je, uostalom, još u izbornoj večeri poručio drugoplasirani Dragan Đilas, najavljujući svoj ostanak u politici i spremnost da se bori na širem planu od gradskog, koji su mnogi videli kao „prirodnu sredinu“ za nekadašnjeg gradonačelnika Beograda. Da nije reč o sasvim praznoj pretnji trebalo bi da pokaže činjenica da su u opozicionim redovima uočeni prvi koraci u pravcu oporavka od beogradskih izbora i pripreme za dalje akcije: nove poteze već su najavili izborni „dobitnici“ (Dragan Đilas i Aleksandar Šapić), dok su na strani potpunih gubitnika pale ostavke kao znak preuzimanja odgovornosti i stvaranja uslova za povratak u život (Demokratska stranka, Dosta je bilo). Situacija je, međutim, vrlo složena, između ostalog i zbog poklapanja interesa opozicionih aktera. Za oporavak je, zato, osim brzine u delovanju, potrebno i mnogo mudrosti, a možda čak i - sreće. Oči su, prvenstveno, uperene ka Đilasu, povratniku u politiku koji je, osvojenim drugim mestom na beogradskim izborima (18,93 odsto glasova), dobio (nezvanični) status lidera opozicije. Nekadašnji predsednik DS-a za sada je rekao samo da još ne zna da li će praviti sopstvenu partiju ili će naći neki drugi model za političko delovanje. „Grupacija koja je napravila taj (beogradski) rezultat treba da se održi na nivou Srbije i naš stav je da ostale političke stranke koje su protiv aktuelne vlasti treba da participiraju u svemu tome“, rekao je Đilas uz „pouku“ da sujete treba skloniti u stranu i zaboraviti na priču o liderstvu, „jer nas je to koštalo“. Ali, nije to baš lako. Đilasovi partneri sa beogradskih izbora – Saša Janković i Vuk Jeremić, vrlo jasno su izrazili spremnost za nastavak zajedničke borbe, ali su otkrili i da ne odustaju od traženja sopstvenog političkog puta – o tome ne govore samo najave formiranja zasebnih odborničkih klubova u Skupštini Beograda, već i nastavak rada na jačanju identiteta sopstvenih mladih partija. Naravno da su medijske pesnice vlasti tu informaciju već pokušale da prikažu kao znak raspada i naravno da to nije tačno – naročito ako se ima u vidu kako su se, za srpske uslove, Đilas, Jeremić i Janković lako dogovorili o savezu za beogradske izbore – što Đorđe Vukadinović, poslanik u Skupštini i urednik Nove srpske političke misli, dovodi u vezu sa Đilasovim (tadašnjim) pristupom, koga vidi negde „između racionalnosti, širokogrudosti i mazohizma“. To, ipak, ne znači da komplikacija na daljem putu neće biti. „Mislim da je Đilas lično najskloniji ideji da bude objedinjujući faktor širokog opozicionog fronta, koji bi obuhvatao dosadašnje, ali i nove partnere, što je želeo, ali samo delimično uspeo u Beogradu. Hteo bi jedinstveni savez, ali partneri to vide drugačije i skloniji su fleksibilnijoj formi opozicionog ujedinjavanja“, kaže Vukadinović. Ako, dakle, krene u formiranje nove partije, ekipa je, takoreći, spremna: „Ne bi imao problema da okupi solidnu reprezentaciju, s obzirom na stanje rasula na opozicionoj sceni, gde je u toku rastakanje DS, SDS, DJB, pa čak i Dveri“, veruje ovaj sagovornik. A kad je reč o političkom profilisanju potencijalnog novog partijskog igrača, bilo bi to, pretpostavlja, „negde između Jankovića i Jeremića, neki centar“. Zvuči kao najava formiranja najdirektnijeg mogućeg konkurenta polumrtvoj DS, koja, posle debakla na beogradskim izborima (2,25 odsto glasova), upravo traži način da se vrati na scenu. Ostavku je podneo najpre Balša Božović, predsednik beogradskog odbora, a potom, na sednici Glavnog odbora stranke, i Dragan Šutanovac, predsednik DS. Očekuje se da novo rukovodstvo bude izabrano do leta, a u javnosti se već spekuliše da najveće šanse za preuzimanje funkcije lidera stranke u njenom najtežem trenutku imaju Nataša Vučković i Zoran Lutovac. Rano je, međutim, za otkrivanje karata – Nataša Vučković kaže za NIN da još ne zna da li će se kandidovati, ali zvuči vrlo uvereno kad procenjuje da oporavak DS-a uopšte nije pod znakom pitanja: „Mislim da je DS potreban Srbiji. Najvažnije je da postoji deo društva koji u njoj vidi svoj reprezent, a on postoji i danas, kao što je postojao devedesetih. Da li je razočaran – delimično jeste. Da li postoji eskapizam – postoji, ali je moguće napraviti iskorak iz sadašnje situacije“, kaže aktuelna potpredsednica DS-a, koja veruje da o tome govori i činjenica da je u nedelju „200 ljudi sedelo u sali i satima razgovaralo o budućnosti DS-a“. A što se tiče poziva na udruživanje, sagovornica NIN-a podseća da je DS uvek bio otvoren za saradnju, ali kaže i da tehničko rukovodstvo svakako neće donositi nikakve strateške odluke. „Advokati odbrane“ DS-a vole da kažu da su na nedavnim izborima „karte“ te stranke bile naročito loše raspoređene – postojala je procena da je za budućnost partije previše rizično utapanje na zajedničku listu, a bilo je i previše konkurenata na sličnom političkom polju (Đilas, Aleksandar Šapić, Ne da(vi)mo Beograd...). Istraživanja NSPM pokazivala su da je DS imao veći rejting u celoj Srbiji (negde oko pet odsto) nego u Beogradu, potvrđuje Vukadinović, ali i dodaje da je to bilo pre izbornog poraza, suviše teškog da bi se moglo nastaviti kao da ništa nije bilo. „DS se samosahranio serijom loših poteza koja je uključivala nekoliko smena lidera, a konačni kolac sebi je zadao odlukom da samostalno ide na izbore i to sa Šutanovcem kao kandidatom za gradonačelnika. Bila je to strateški pogrešna odluka koja je dovela do gubitka ionako stešnjenog političkog prostora za DS“, veruje Vukadinović. Neku šansu za opstanak DS-a na političkoj sceni ovaj sagovornik vidi tamo gde bi to simpatizeri DS-a najmanje želeli. „Možda Vučiću odgovara da ostane neka senka DS-a koji ga, kao i DSS, ne može ugrožavati“. On veruje da se Vučić plašio „osovine DS-DSS, koja je nagoveštena tokom zajedničkog nastupa u drugom krugu parlamentarnih izbora 2016, što je moglo da se ostvari kroz saradnju Sande Rašković Ivić i Bojana Pajtića“, jer mu je to „budilo asocijacije na vreme Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice“. I zato je, nastavlja, učinio sve da te dve demokratske stranke, „kojima su prošli najbolji dani, ali su imale značajnu simboličku i političku težinu, pacifikuje, pocepa ili preuzme“. Sa DSS-om je to, veruje Vukadinović, uradio manje-više direktno još 2016, a sa DS-om indirektnije – recimo, podstrekom za samostalni izlazak na beogradske izbore, plasiranjem fingiranih istraživanja koja su demokratama „garantovala“ prelazak cenzusa, čak i pre koalicije sa Borisom Tadićem. Još jedan kandidat za kladionice mogao bi biti Aleksandar Šapić, predsednik opštine Novi Beograd, koji je, bez stranke, bez kampanje, gotovo ćuteći, na beogradskim izborima osvojio treće mesto (9,01 odsto glasova). Šapić je najavio da će u sledećih nekoliko meseci registrovati stranku ili pokret na teritoriji celog Beograda, „pa, ako se ukaže potreba“ razmisliće hoće li ići i na celu Srbiju. Ali nije uspeo da sakrije da je o tome već razmislio - „ako budemo išli na nacionalni nivo, biće to umerena nacionalna politika u kojoj će Srbija i srpski interes biti u prvom planu“, rekao je Šapić u postizbornom intervjuu Blicu, tačno u skladu sa nekim procenama da nekadašnji vaterpolo šampion bez mane i straha i bivši član DS-a ima ozbiljne političke ambicije. I nameru da ih ostvari takvim pozicioniranjem da bude prihvatljiv (i) onim biračima koji su do sada podržavali naprednjake – što je, doduše, pripisivano i Vuku Jeremiću, sada članu saveza oko najoštrije medijski satanizovanog Đilasa. To je, svakako, mudra procena predsednika najveće opštine u Srbiji – ozbiljnim posmatračima politike jasno je da promena ne može biti bez menjanja stava dela onih koji izlaze na glasanje i da je cela ona priča o apstinentima koje valja pokrenuti u dobroj meri mit. Nije loše, recimo, setiti se i da su u koaliciji DOS, koja je (napokon) uspela da „dohaka“ Slobodanu Miloševiću, bilo mesta i za nekadašnje pripadnike režima (Nebojša Čović, Momčilo Perišić)... A da li je Šapić taj koji ima šanse da odigra važnu ulogu snage koja privlači deo sadašnjeg naprednjačkog biračkog tela? Po aktuelnom tretmanu u provladinim medijima (dovođenje u vezu sa hapšenjem dvoje zaposlenih u Opštini koju vodi) reklo bi se da neki strah možda i postoji, ali pitanje je na kom nivou. Vukadinović ga, prvenstveno, vidi kao gradskog „igrača“ koji „teže može da iskoči na nacionalni plan, pogotovo ako nastavi trend konfrontacije sa SNS-om“. U suprotnom, ukoliko bi naprednjaci procenili da bi Šapić mogao da oslabi „radikalnu opoziciju“, mogli bi da mu pomognu, makar tako što bi ga malo pripustili u medije. Za razliku od Šapića, koji je u beogradskoj trci odlučio da se istakne ćutanjem i naglašenom pristojnošću – što mu se isplatilo – riskantan savez Dosta je bilo i Dveri, okrenutih različitim delovima biračkog tela – nije doneo očekivani rezultat (3,89 odsto osvojenih glasova nije bilo dovoljno za prelazak cenzusa). Zbog lošeg rezultata, celo predsedništvo DJB podnelo je ostavke, a novi unutarstranački izbori zakazani su za 60 dana. Iz Dveri je, s druge strane, stigla nezvanična informacija o mogućoj smeni Srđana Noga, predsednika beogradskog odbora stranke – i to prilično formalnoj, s obrazloženjem da Beograd ionako nije biračka baza za Čačanina Boška Obradovića i njegove istomišljenike. Sličnih ocena ima i u vezi sa DJB: isticanje rezultata sa izbora u Boru (8,17 odsto glasova) u saopštenju kojim je obelodanjena odluka o ostavkama rukovodstva pokreta, u delu javnosti tumači se kao stav da iz rezultata beogradskih izbora ne bi trebalo izvlačiti zaključak o snazi DJB u Srbiji. A to, dalje, nagoveštava mogućnost da nekih velikih promena u strategiji DJB možda i neće biti. Vukadinović čak ne isključuje mogućnost nastavka saradnje DJB i Dveri, a procenjuje da bi i Vučiću moglo odgovarati da oni opstanu „sa tom ekvidistancom prema vlasti i opoziciji, čime, suštinski, rade za vlast – iako nisu lažna opozicija“. Pojedinačno posmatrano, Vukadinović se „ne bi smeo kladiti“ u budućnost DJB, dok za Dveri kaže da je „malo manje politički mrtav deo tandema“. A da li ćemo zaista uskoro - već negde na jesen - dobiti priliku da proverimo koliko su opozicione strategije oporavka/rasta delotvorne? Prema nekim procenama, „ubistvom“ opozicije, Vučić je zakomplikovao sopstveni položaj, jer je, u odnosu prema stranim „potražiocima“ izgubio priliku da nečinjenje pravda unutrašnjim komplikacijama – što bi bio još jedan razlog za raspisivanje izbora koji bi (razlog) valjalo dodati očiglednom iskušenju da dotuče opoziciju. Ponosan što je, u prethodna dva navrata kada se govorilo o parlamentarnim izborima (sa predsedničkim prošle godine, i sada sa beogradskim), bio u pravu kada je kategorički tvrdio da izbora neće biti, Vukadinović sada kaže da se ne bi smeo kladiti da će se Vučić odupreti izbornom zovu. NJegov sadašnji odgovor na pitanje da li da se spremamo za novo glasanje je „više da, nego ne“, ali i dalje bez čvrstog uverenja u jedan od mogućih ishoda. Mnogo je tu faktora – teška kosovska tema stigla je na red, a s njom i novi američki izaslanik koji je odlučio da, u prvom dolasku u Beograd, razgovara sa opozicijom. Da ne govorimo o činjenici da bi izbori u parlament uveli i nove igrače – poput Đilasa, Jankovića i Jeremića, što možda i nije dobitna kombinacija za marljivog vođu.