Ukrupnjavanje pobednika

Reprezentativnu funkciju deputata na minulim lokalnim izborima u Beogradu nije diskreditovala pobeda Srpske napredne stranke dva i po puta većim brojem glasova od prvog sledećeg. Jer je 45 odsto građana glasalo za listu SNS. Reprezentativnost je u pitanje dovela raspodela odborničkih mandata kojom je relativni pobednik dobio skupštinska mesta do apsolutne većine. Nakon što je D`ontovim sistemom najvećeg količnika izborna pobeda uvećana za 13 procentnih poena u odnosu na broj osvojenih glasova, osnovano je pitati se da li će, zbog istog metoda računanja, na mogućim vanrednim republičkim izborima na jesen, kojima bi se sačuvao polugodišnji ritam izvođenja građana na birališta - SNS, možda i samostalno, imati dvotrećinsku većinu dovoljnu i za promenu Ustava? I da li zbog toga proporcionalni izborni sistem, čija osnovna prednost je najveća moguća predstavljenost različitih opcija, gubi svoj smisao kada jedna stranka osvoji natpolovičnu većinu? U najmanju ruku rezultat netipičan za proporcionalni, a karakterističan za većinski sistem, čini ova pitanja od suštinske važnosti za demokratski proces i negovanje svih demokratskih procedura tokom i između izbora, osnovanijim danas više nego pre. I tim pre zato što se matematički sistem raspodele mandata, u apsolutnoj dominaciji jedne opcije pretvara u svoju suprotnost. Belgijanac Viktor D`Ont osmislio je formulu najvećeg količnika (ukupan broj glasova koji je dobila svaka lista se u pravilnom nizu deli brojevima od broja 1 do konačnog 250, koliko u Srbiji ima poslaničkih mesta, pa 250 najvećih količnika dobija mandate) da ispravi greške većinskog sistema, koji je brojne glasove ostavljao nepredstavljenim u organima vlasti krajem 19. veka. Predstavničke demokratije širom Evrope usvojile su ovaj metod, koji se i danas smatra jednim od najpoštenijih. Srbija ga je prvi put primenila na parlamentarnim izborima 1992, kada je od dvokružnog većinskog prešla na proporcionalni sistem, sa devet izbornih jedinica. Na lokalnom nivou ova metoda se primenjuje od 2008. godine, kada je i lokalni izborni sistem postao proporcionalni, a izborni prag sa tri povećan na pet odsto. Danas je cela Srbija jedna jedinica i cenzus iznosi pet odsto glasova izašlih birača na republičkom i lokalnom nivou. Profesor Fakulteta političkih nauka Milan Jovanović objašnjava da ovdašnji sistem odgovara jednoj stranci kada ona ima veliku nadmoć i naročito kada ona na izborima napravi veliku razliku u odnosu na rezultat drugoplasirane. „Ako bi se htela puna proporcionalnost morala bi da postoji jedna izborna jedinica bez izbornog praga. Međutim, mnoge zemlje su to pokušale i veoma brzo od toga odustale. Na početku transformacije društva Poljska je, takođe, pokušala da uvede takav izborni sistem, ali se onda dogodilo da su za sedam meseci četiri mandatara odustala od sastavljanja vlade. Takvu koaliciju ne bi bilo moguće održati. Više energije bi se trošilo na održavanje koalicije nego na samo vladanje. Naš model jeste najstandardniji za proporcionalne sisteme u svetu, ali kad je udeo u raspodeli mandata 13 odsto veći od broja osvojenih glasova imamo iskrivljivanje proporcionalnosti u korist jedne stranke, to jest SNS-a. To se dogodilo i 2014. godine, kada mnoge partije nisu prešle izborni prag, pa su 2016. prešle i SNS je dobio manje mandata.“ Profesor Jovanović koji, inače, ocenjuje da je pobedom SNS-a na izborima u Beogradu zaokružena homogenizacija, koncentracija i hegemonizacija vlasti, koje su izazov demokratiji i zov autoratizmu i uveren je da opozicija zbog ovog poraza mora da se pripremi na višegodišnje apstiniranje od vlasti, ipak, teško može da zamisli dvotrećinsku većinu jedne partije u društvu razuđenom po nacionalnim, verskim, obrazovnim, ideološkim i brojnim drugim osnovama. Pravnici su stanovišta da greška nastaje zbog visokog cenzusa koji eliminiše autsajdere i ima smisla na lokalnom nivou, ali ne i na državnom. Jer je meren u broju glasova prag za republički parlament previsok. Pa opet bez eliminacije autsajdera koalicije bi bile slabe, a država u stalnoj političkoj nestabilnosti, tvrde politikolozi. Apsurd je kada je zemlja u nestabilnosti čak i sa cenzusom krojenim po meri stabilnosti. A drugačije se ne može nazvati situacija u kojoj jedna ista vlast za šest godina izvodi građane dva puta (i opet će) na vanredne izbore, uz jedne redovne i jednu rekonstrukciju Vlade izazvanu činjenicom da se premijer kandidovao i pobedio na predsedničkim izborima. Oba puta vanredni izbori su održani uprkos većini u skupštini i stabilnoj Vladi. Predsednik Vlade uz to se sa ustavno jačeg preselio na ustavno slabije mesto, kao i Slobodan Milošević koji je sa mesta predsednika Srbije prešao na mesto predsednika SRJ, ali je bio još veći diktator nego pre, podseća Slobodan Samardžić, još jedan profesor Fakulteta političkih nauka. „Taj pregled izbora sam po sebi govori o generalnoj manipulaciji izborima od strane današnje srpske hegemone stranke i njenog vođe. A kada se jedini smisao izbora svede na puko sredstvo vođenja i održavanja vlasti, onda je neregularan izborni tok samo posledica takve upotrebe ovog ključnog mehanizma demokratije. Dakle, nijedni od ovih izbora nisu protekli regularno. Od prepadničkih najava novih izbora i datuma njihovog održavanja, preko još uvek nesređenih biračkih spiskova u eri srpske digitalizacije, privatnog i javnog medijskog monopola hegemone stranke, a posebno u vreme izborne kampanje, sve do kršenja izbornih pravila od osnovnog biračkog mesta do Republičke izborne komisije – ovi izbori uvek su bili deo politike permanentne masovne mobilizacije stanovništva karakteristične za režime plebiscitarne diktature“, smatra Samardžić. U mandate izabrane liste u Beogradu 2018. nije pretvoreno 180.000 glasova, odnosno 22,5 odsto svih. Čak 20 lista nije doseglo izborni praga od 40.700 glasova u konkretnom slučaju. Tako se broj mandata i preostale tri liste koje su prešle cenzus uvećavao u odnosu na osvojene glasove. U tridesetak neraspoređenih mandata (gradska skupština ima ukupno 110 odbornika) lista Dragana Đilasa učestvovaće sa pet odsto više nego što joj pripada, Aleksandar Šapić sa dva, a SPS-JS sa jedan odsto više. U odnosu na prvoplasiranog to je, naravno, učešće u ostatku srazmerno osvojenoj snazi. Srazmera koja je u ovom slučaju takva da povećava nesrazmeru, međutim, mogla bi da distribuiše svu političku moć ka jednoj partiji. I na mesto proporcionalnog višepartijskog sistema u kome D`Ontov količnik ima funkciju pravedne raspodele, a cenzus eliminisanja diverzanata, dođe u proporcionalni višepartijski sistem sa jednom partijom za čiji interes rade i D`Ontova genijalnost i zacrtani cenzus. A sve uz pomoć izbornih diverzanata. U tu grupu, međutim, ne mogu se svrstati svi koji ne pređu izborni prag, pa čak ni svi koji osvoje manje glasova nego što su prikupili potpisa za kandidaturu - jer je i slobodno nominovanje jednako važan preduslov demokratije. Brojnim listama sa malim šansama na minulim je izborima prvi put dodeljena jedna od glavnih uloga. Ako pretpostavimo da se oni mogu uzeti kao pokazna vežba za sledeći krug biranja poslanika, računica je jasna. Na poslednjim parlamentarnim izborima 2016. lista koju je predvodila SNS osvojila je 48,25 odsto glasova, a 52,40 odsto mandata - 131 od ukupno 250. Iako je tako većina obezbeđena, SNS je u koaliciji sa listom predvođenom SPS-JS već na osnivačkoj sednici imala 160 mandata. Dva kandidata, koja su pored koalicije na vlasti prešla cenzus u Beogradu, nemaju predstavnike u Narodnoj skupštini ako se ne računaju dva poslanika Narodne stranke, koja je podržala Đilasa. Od ukupno dvanaest lista koje su pre dve godine obezbedile mandate u republičkom parlamentu (od čega su četiri manjinske i za njih ne važi isti cenzus, nego takozvani prirodni prag), na beogradskim izborima cenzus nije prešlo još pet. Kao ni u Opštini Voždovac, koja se uvek uzimala kao reprezentativni uzorak za celu Srbiju. Struktura birača na toj beogradskoj opštini davala je rezultat izbora najpribližnije rezultatu na nivou cele Srbije. Uz sve ograde - da je reč o lokalnim izborima a ne o parlamentarnim, da je drugačija motivisanost birača, različiti akteri i drugo - vredno je pomenuti da je Voždovac ovog puta glasao i najpribližnije rezultatu na nivou celog Beograda. Što, hipotetički govoreći, rezultate u Beogradu, a četvrtine biračkog tela, čini relevantnijim za preslikavanje na celu Srbiju. Ako ne veću, sigurno ne ni manju podršku, pobednik beogradskih izbora uživa u ostatku zemlje. Potreba za ukrupnjavanjem političke scene, koja se često koristi kao razlog zbog koga izborni sistem treba da se menja, ostvarila se na užas zagovornika većinskog sistema - ukrupnjavanjem naprednjaka. Danas bi izmena u pravcu većinskog sistema značila aspolutnu i zasigurno dugovečnu vlast jednog centra moći. Na svim nivoima, u svim opštinama i regijama. Mlada institucionalna transformacija i rane varijacije „konsolidovanja demokratije“ dovodili su građane Srbije i u obrnute situacije. Da apsolutnu vlast ima manjina. Kao, na primer, Nenad Čanak u Vojvodini (sa mešovitim sistemom) do 2004. godine, kada je njegova struja osvojila svega deset odsto, i to samo u Novom Sadu. Ili, pak, preveliku vlast stranaka koje nemaju glasova ni za cenzus, poput DHSS-a tadašnjeg ministra pravde Vladana Batića koji je, na istim izborima, sa 11 mandata ostao bez ijednog poslanika u Narodnoj skupštini. Te godine je od 18 lista nekadašnjeg DOS-a u skupštini ostalo svega četiri, a do tada je i nerealno visoka predstavljenost bila generator krize i političke trgovine. Jovanović, inače i član istraživačkog tima Demostata, nedavno je sublimirao: za nepune tri decenije višepartizma imali smo 15 godina u kojima su građani izlazili na glasanje. Birali su 11 puta narodne poslanike, isto toliko računajući prvi i drugi krug i ponavljanje izbora za predsednika republike, devet puta odbornike opština i gradova, sedam puta poslanike AP Vojvodine, glasali na tri referenduma, četiri izbora za saveznu skupštinu. Pod uslovom da nisu apstinirali građani su u ovom periodu proveli 28 dana na biralištima. Cela Srbija postala je jedna izborna jedinica od 2000. godine, čime je, između ostalog, korigovana mogućnost održavanja na vlasti uz pomoć izbornog inženjeringa. Ali je, takođe, garantovan uspeh strankama kao jedinim akterima koji mogu da se upuste u toliki ring. Drugačija geometrija je danas svakako nemoguća zbog organizovanja izbora na Kosovu. D`Ontov metod raspodele mandata na snazi je na svim nivoima već deset godina. Sad, možda su sve te godine praktikovanja demokratije i nedovoljne za konsolidovanje demokratskih procedura, ali svakako nisu beznačajne da se podvuče njihov rezultat. Opozicija, međutim, nema interes da to čini uverena da će u svim manjkavostima sistema uživati kad jednom postane vlast. Protiv smanjenja cenzusa, podsećamo, bili su gotovo svi politički akteri kad god se u javnosti o tome povela polemika. Na birački spisak opozicija se žali uvek neposredno pred izbore ili nakon izbornog dana, iako punih šest godina postoji jedinstvena elektronska baza birača. Izborne procedure mogu se korigovati i bez promene proporcionalnog izbornog modela tako da se smanji sve veća nesrazmera koja „iz najbolje namere“ za srazmernom raspodelom vodi, po jednima u izvesnu jednopartijsku, a po drugima čak i u autoritarnu vlast. Opozicija na završenim beogradskim izborima, štaviše, nije iskoristila čak ni proceduralne mogućnosti da kontroliše izbore za koje je pre nego što su počeli tvrdila da su pokradeni. Većina stranaka, čak i onih za koje su izbori u prestonici bili sudbonosni ili makar doveli u pitanje legitimitet njihovih poslanika u Narodnoj skupštini, nisu imenovali svoje članove odbora ni kontrolore na biračkim mestima. Dok će drugom rešenju - profesionalnoj izbornoj administraciji - zamerati da je nemoguća u partokratiji i usled raširenog partijskog zapošljavanja. Za razliku od nesposobnosti - argumenta kojim se danas kolokvijalno najčešće objašnjava krah opozicije ne samo na beogradskim izborima, profesor Samardžić veruje da opozicija svaki put bačenu rukavicu prihvata optimistički i iznova kreće u unapred izgubljenu bitku, jer uviđa da je njena uloga svedena na žrtvenog jarca na putu Srbije ka Evropskoj uniji. „Posle bitke se ljuti i tuži da se protivnik tukao na kvarno, ali sve to brzo prođe, uzmu se zaslužene mrvice sa stola i nastavi u svetlu evropsku budućnost na čelu sa mrskim im vođom“. Uveren da se vanrednim izborima odlaže „egzekucija Kosova“ i da je zbog tog cilja Brisel spreman da toleriše unutrašnje neprilike, Samardžić kaže da i „opozicija zna da bez Vučića i ovakvog SNS-a nema puta u EU, jer su samo današnji nosioci vlasti spremni da priznaju Kosovo i sposobni, tako bar misle, da narod prevedu žednog preko vode. NJihovo vreme, i dalje misle, dolazi tek posle toga. Kao što je opozicija u Crnoj Gori očekivala da će Amerika pustiti niz vodu Đukanovića posle proglašenja nezavisnosti, a sada misli da će to učiniti posle ulaska u NATO. To se, naravno, nije dogodilo, kao što neće nešto slično ni u Srbiji. Zapad zna da projekat vazalne države na Balkanu ne može da uspe bez glavnog vazala i njegovih janičara i kada ih jednom projektuju, bez velikog razloga neće ih odbaciti“, zaključuje Samardžić. Tom osnovnom trendu rešavanja kosovskog problema, međutim, ionako nema mnogo konstruktivno suprotstavljenih na političkom spektru, a naročito ne u parlamentu. Zato i iz brojnih drugih „praktičnih“ razloga, koji se u politici odavno zamenili principijelne, šanse da se opozicija ubuduće bori da „sruši“ Vučića jednake su šansama da se međusobno bori za najboljeg Vučićevog partnera ili bar idealnog neprijatelja. Uprkos svim obrazlaganjima da beogradski rezultat nikada nije bio SPS-ov najbolji, tanak prolaz tog saradnika SNS-a u prestoničku skupštinu, objavljuje skori početak te trke. Demokratija kao oblik uređenja se na modernu Srbiju kalemila uporedo sa slobodnim tržištem kao vrhovnim oblikom demokratske slobode. Predsednik Vučić naročito i bez zadrške uživa u tim blagodetima kapitalizma. I to ne samo kad misli i govori o vrednim investitorima i lenjim Srbima. Nego je logikom tržišta i samo pitanje - da li je moje demokratsko pravo da zauzmem svu vlast kad su drugi nesposobni da mi je okrnje - učinio više nego suvišnim.