Ugroženi čovek neće postati pobunjenik

Nisam razgovarala sa Egonom Savinom nijednom otkako sam se „ispisala“ iz pozorišta i počela da se bavim ovim poslom. Nikada nije bio gost u mojoj emisiji i nikada nismo radili intervju. Radili smo zajedno jednu predstavu pre više od trideset godina. Ne sećam se da smo u vreme dok smo se družili pričali o bilo čemu osim o pozorištu. (Ni o čemu, osim o svemu.) Tako je ispalo da smo se od početka devedesetih do danas samo dva puta slučajno sreli u očigledno velikom Beogradu. Pričali smo po manje od dva minuta, ali nijednom ni dve sekunde o politici. Kada sam nedavno na repertoaru Narodnog pozorišta videla najavu premijere predstave pod naslovom Devedesete u njegovoj režiji, to mi se učinilo kao idealna prilika da prvi put čujem šta Egon misli o politici. Pouzdano znam da je samo slučaj hteo da ovaj razgovor izlazi u nedelji kada se obeležava 27 godina od 9. marta, 15 godina od ubistva Zorana Đinđića i 12 godina od smrti Slobodana Miloševića. Ali ne znam da li je samo slučaj da je premijera komada Devedesete zakazana baš u ovom mesecu. Egone, da li je datum za postavljanje ovog komada biran s namerom? Devedesete su za naše društvo velika i važna tema. O tom periodu će istoričari i sociolozi tek misliti i pisati. Pozorište traga za umetničkom istinom i nema ništa sa datumima. Atentati, prevrati, ratovi… samo su okolnosti krize, jedna od karakteristika dramske radnje. Kažeš da pozorište nema ništa sa datumima i da traga za umetničkom istinom. Da li se plašiš one publike koja je vezana za datume, kojoj se čini da se to vreme vraća i koja dolazi u pozorište po svoju istinu? U pozorištu je potrebno verodostojno prikazati borbu običnog čoveka da opstane u negostoljubivom, zaraćenom svetu, ali i njegovo nastojanje da objasni sebi uzroke nedaća koje su ga zadesile. Pošto prozre društvene odnose i karakter vlasti dramski junak se pobuni. U pozorištu je uglavnom tako. A izvan pozorišta? Savremeni ugroženi čovek neće postati pobunjeni čovek. Savremeni ogorčeni čovek je spreman da prihvati zlo. Spreman je da se adaptira na najstrašniju manifestaciju sile. Čini mi se da je naziv Devedesete jedan od onih naslova za koje svako misli da može da pogodi o čemu se radi. Ipak te pitam, šta je tema vaše predstave? Drama Devedesete Gorana Milenkovića je subjektivna slika Beograda sa kraja veka. Preterana, morbidna, crnohumorna. Kako i priliči našem gradu. A kakva je tvoja slika tih devedesetih godina ? Gledano iz mog ugla, taj period je fenomen raspirivanja najmračnijih strasti u narodu, a zatim kontrola i manipulacija masom u političke svrhe. Bilo je to vreme raspada države i porodice, vrednosti i ukusa. Beograd je uvek bio drčan, bahat i poročan grad, ali se devedesetih godina pretvorio u turističku destinaciju zvanu Sodoma i Gomora. Da bih dočarao duh te epohe bavim se popularizacijom mržnje i ratničkih strasti, ekspanzijom kiča, jednoumljem i otporom. Da li su te godine uporedive s ovim koje živimo danas? Devedesetih je bilo uzbudljivo i strašno, bilo je neumerenosti, kontaminacije zemlje, vode i vazduha, ali je bilo i otpora i vere u promene. Ako tvoj umetnički motiv nije da ovom predstavom upozoriš na povratak devedesetih, šta je pozorišni razlog da se 2018. baviš tom epohom? Turbofolk, droge, obračuni, pljeskavice, javne kuće, trubači, dobrovoljci, etničko čišćenje, Sloba, kiosci, šverc, hladnjače, buvljaci na trotoarima, devize, kožne jakne, repovanje, JUL, maskirne uniforme, zločini, TV dnevnik, Dafina, zemunski klan… Ali i protesti, mitinzi, demonstracije, obračuni s milicijom, studenti, bubnjevi, pištaljke, kordoni… Kada svemu dodamo bombardovanje, sirene, skloništa, lokatore, mete na leđima, onda slobodno možemo reći da su devedesete u Srbiji jedan izuzetno teatralan sociopsihološki fenomen. Da li smo i mi koji smo sve to preživeli i koji verujemo da smo ostali normalni, vrsta nekog sličnog fenomena? Ko god je mogao da pobegne iz Srbije tad je otišao. Mi koji smo ostali, svi smo stradali. Najviše deca. Oni su prvi bili zaraženi opijatima i kriminalom. Penzioneri su bili generatori rasne mržnje,… A mi? A mi sredovečni uglavnom smo pustili sve niz vodu, da ide svojim nakaradnim tokom. Bili smo ogorčeni gledaoci televizijskih dnevnika, psovači života I bezmudi kritičari ludačke politike. Da li ti izvan pozorišta pada na pamet da nije lako razumeti da smo „pustili“ da Beograd danas liči na onaj pre svih protesta i demonstracija koje si pominjao? Ja moram reći da sam i taj košmarni Beograd na neki način voleo. Kao da se grad svakog jutra ponovo rađao. Vitalan, naivan i drčan rugao se neprijateljima koji su se navodno ujedinili protiv nas. A zapravo mi smo se bili ujedinili protiv sebe samih! I tek kada je izašlo sto hiljada ljudi da traži ostavku od omiljenog predsednika, narod je konačno pružio otpor stradanju. Pošto sam pročitala komad, imam utisak da postoji bojazan da bi neki klinci koji ne znaju ništa o devedesetim mogli da se zbune i pomisle da se radnja događa ovih godina o kojima svedoče. Da li ti je to padalo na pamet? Nije lako oblikovati devedesete u pozorištu. Nije lako prikazati građanina u anksioznom šoku okruženog grotesknom ratnom stvarnošću. U jednom času mi se sve čini malo i nedovoljno, a onda opet preterano, karikaturalno i neuverljivo. Mogu da zamislim da će se publika puno smejati nekim dijalozima, da li se plašiš da bi predstava mogla da bude shvaćena kao komedija? Da li umeš da nađeš ugao iz kojeg bi te godine posmatrao s humorom? Tada sam mislio da je životna greška živeti u Beogradu, jer sam mogao otići drugde, bilo je raznih prilika. Danas znam da je bilo opasno, burno i tragično. Čovek zaboravlja lepe trenutke a strašne pamti i svakodnevno ih priziva iz sećanja. U komadu Gorana Milenkovića ima prostodušne humorne tragike koju nisam osetio u našoj dramskoj književnosti još od Aleksandra Popovića. U dramskom tekstu Devedesete ne postoji nijedan „pozitivni junak“. Nema normalnih odnosa između likova. Svi se mrze - ćerka mrzi majku i oca, majka mrzi i ćerku i muža… Jedina opstala ljubav je ona koju gaje majke prema sinovima kriminalcima. Kakav je to fenomen? Da li ima neke nepravde da se ženama dodeli uloga glavnih „zalivačica“ i „negovateljica“ zla? Ponosne majke su tvorci i inspiratori patrijarhalnosti i ratničkog mentaliteta svojih sinova. Majčinska ljubav je slepa. One ne znaju da su dželati svojim sinovima. Kako je ispalo da u drami koja opisuje epohu koju je unesrećila muška „pamet“ nema muškaraca? U ovom komadu žene su preuzele ulogu muškaraca jer muški svet kao da je nestao. O njima se stalno priča iako ih nigde nema. Oni su na ratištu, na poslu, u teretani, na pecanju u kafani… Ne donose novac, ne prave decu, ne dolaze na ručak, sve ređe se javljaju na telefon. Supruge ih ne pominju izuzev u psovkama. Devedesete godine se u raznim analizama povezuju sa pojmom mržnje, najviše se govori o međuetničkoj mržnji i potrebi za suočavanjem i pomirenjem na tom nivou. Da li imaš utisak da je mržnja unutar porodice jednako razarajuća za društvo u kojem živimo? Otrovno seme nacionalizma je zametnuto na Balkanu osamdesetih godina, a proklijalo je devedesetih. Objektivna slika o drugim narodima zamenjena je bolesnim prividom. Mržnja je reklamirana na televiziji, u novinama, u kafanama, javnim ustanovama, školama… Svako je primio virus, samo su neki bili manje, a neki više otporni. Stotine hiljada, milioni ljudi su bili indoktrinirani strasnim obožavanjem svojih vođa. Ne samo politika, već i kultura, zabava, moda, porodični, prijateljski, profesionalni odnosi… Sve je bilo opijeno predrasudama. Da li koristiš prošlo vreme zato što veruješ da je sve što nabrajaš „bilo“? Da li je danas mnogo drugačije? Da li smo preležali virus i stekli imunitet? Da li devedesete još traju? Kuda idemo? Pozorište ne ume da odgovori na ova pitanja, ali nadam se da ume da ih postavi. Da li ti imaš odgovor kakav je Beograd 2018? Prošle sezone sam uradio dve predstave koje se bave Beogradom na aktuelan način. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu sam radio komad zaboravljenog autora sa početka dvadesetog veka Dragoslava Nenadića - Pod žrvnjem. To je socijalna drama koja prikazuje siromašne Beograđane sa periferije. Šta ti se tu učinilo aktuelnim? Može li se preživeti bez krađe? Može li se preživeti bez prostitucije? Može li se preživeti bez korupcije? To su pitanja koja sebi postavlja većina Beograđana i danas kao i tada. Na početku si rekao da je Beograd devedesetih bio turistička destinacija pod nazivom Sodoma i Gomora. Danas nam se predstavlja kao druga vrsta izazova za turiste, da li primećuješ taj napredak? Malo je poznata činjenica, a svi izvori se slažu da je Beogradu sve do Drugog svetskog rata sedamdeset do osamdeset posto stanovništva živelo ispod granice siromaštva. Danas se u našoj javnosti gaji idealizovana slika međuratnog Beograda kao metropole velikog uspona, burnog kulturnog života i zabave, bogate birokratije i boemskog duha. Arhivski podaci govore i drugo. Fotografije, pisani dokumenti… sve pokazuje da je Beograd bio sumorni sirotinjski grad avlijskih kućeraka, čatrlja i ćumeza građenih bez ikakvog plana. I danas, kao i nekad, sirotinjska naselja su postojala u samom centru grada. Kao i nekad, i danas je siromaštvo najveće breme. Ali danas za to „breme“ ima bager. Kako ti razumeš fantomsko rušenje „straćara“ u Savamali, za koje niko nije odgovarao, a koje vlast tretira kao konačni trijumf „lepog“ nad „ružnim“? Kod nas, a na Zapadu naročito, sve ljudske nastranosti su postale društveno prihvatljive. Samo su siromašni neprihvatljivi. Pred njima svi zatvaramo oči i izbegavamo ih kao da su kužni. Slično Dikensu. Ako bismo trenutak u kome razgovaramo opisali nekim od naslova predstava koje si radio ovih godina, šta bi bilo najtačnije: Bunar, Pod žrvnjem, Iza božjih leđa, Potpuno rasulo, Devedesete…? Pre izvesnog vremena sam u Zvezdara teatru, pozorištu koje je steklo veliku popularnost igrajući isključivo beogradske pisce, uradio komediju Nebojše Romčevića Pasivno pušenje. To je oštra politička farsa o kolektivnoj mantri zvanoj „skorašnji ulazak u Evropsku uniju“. „Pasivno pušenje“ je najindikativniji naslov koji na satiričan način sve govori o ovom političkom trenutku. Mi obični građani smo pasivni pušači tuđeg dima. Dima kojeg proizvode i izduvavaju oni na vlasti uz pomoć tzv. opozicije. Podsetiću te na tvoju izjavu kada si radio Nušićev komad Iza božjih leđa: „Uprkos medijskom nasilju, ja politiku ne doživljavam personalno. Mene ne zanima ko je na vlasti. Zanimaju me političke ideje, koncepti, strategije razvoja. Svakodnevno se govori o izlazu iz ekonomske krize kao da je kriza samo ekonomska… Kriza je, pre svega, moralna, kulturna i kolektivno psihološka. Površno je i neodgovorno misliti da će se nešto bitno promeniti kada eventualno budemo imali nekoliko hiljada dinara veće plate i penzije. Bez prosvećenosti, bez preporoda nauke, umetnosti, obrazovanja, kulture nema suštinskog napretka, nemoguće je da ga bude.“ Da li tri godine kasnije možeš ovo da ponoviš? Kako se formuliše politička ideja vladajuće stranke? Oni puše a mi udišemo otrove njihovih naslovnih strana i televizijskih emisija. Politika je postala rijaliti program. Kada si radio predstavu Bunar (2011) , na pitanje novinara o situaciji u kulturi si odgovorio: „Gore je nego kada smo prošli put razgovarali, a tada smo uz nekoliko slikovitih podataka govorili o tome koliko je zbilja loše i koliko je to „loše“ rezultat nečijih, u najmanju ruku, nerazumnih odluka. Sada možemo reći da, eto, uvek ima gore. Krajnja konsekvenca je ukidanje kulture. „Pre tri godine je tvoj odgovor na slično pitanje bio: `Osetim gnev kad govorimo o situaciji u kulturi, gnev, gnev prema onima koji su za kulturu u političkom smislu odgovorni`“. Šta je odgovor ove 2018. godine? Politika zaista zaslužuje samo da joj se podsmevamo. Ograđujem se, govorim samo o nama iz beogradskih pozorišta koja odavno vegetiraju ispod granice siromaštva. Pasivno pušenje je veoma oštra, duhovita i lekovita predstava, preporučujem! Ko je po tvom utisku pobedio na izborima u nedelju? Romčević, glumci i ja smo u predstavi koju sam vam preporučio zdušno iskazali sav svoj prezir prema politici. Kroz duele vlasti i opozicije, a zanimljivo je da su i jedni i drugi imućni ljudi, građanima se podmeće gomila laži o „slavnoj prošlosti“ i „svetloj budućnosti“. Čak nas i uveravaju da „sadašnjost“ nije onakva kakva jeste nego onakva kakvom je oni vide. Kada si radio Pirandelov tekst Čovek, zver i vrlina (2016) rekao si: „Naslov govori sve. Čovek je zver pod maskom vrline, a ja sam u godinama kad mi je dosadilo da lažem. Da bi čovek ostao zdrav, mora da govori istinu“. Koliko poznaješ zdravih ljudi? Preporučujem redakciji NIN-a da prestane da se bavi politikom. Zašto im pravite toliku reklamu? Politika je precenjena, prevaziđena i dosadna oblast. Nije sve u novcu! Okrenite se ekskluzivnim umetničkim sadržajima, biće vam zahvalni malobrojni građani. Život nema reprizu! (Na kraju ovog intervjua, u dubokom uverenju da čovek može ostati koliko- toliko zdrav samo pod uslovom da govori istinu, priznajem da trećeg susreta između Egona Savina i mene nije bilo. Iz moje ljubavi prema pozorištu i razumevanja okolnosti da mu je sva koncentracija usmerena na poslednje probe pred premijeru, prihvatila sam da mu umesto živog razgovora pošaljem pitanja. Odgovorio je u formatu autorskog teksta. Razgovor koji ste pročitali je rezultat moje dramaturgije uklapanja pitanja koja sam postavila sa odgovorima koje sam dobila. Nadam se da sam pogodila. Malobrojni će ceniti ovo ekskluzivno novinarsko priznanje. Naravno, Egon Savin je konačni intervju autorizovao.)