Zakasneli jezički inženjering

Da se svi ustalasani duhovi ogledani u strujama u SPC nisu smirili, govori najava promene njenog naziva, ali i mesta i načina biranja patrijarha, što su najvažnije stavke u okviru predloga revidiranja Ustava Crkve. Da li će biti „brendirana“ kao Srpska pravoslavna crkva – Pećka patrijaršija, i da li će izbor prvog među jednakima biti (spolja) demokratičniji, zavisi od odluke Sabora na majskom zasedanju čija će glavna tema ipak biti Kosovo i Metohija. Vanredne sednice izgleda neće biti, uprkos unutrašnjim pritiscima iniciranim hitnošću potrebe da se (bar) vladike usaglase po kosovskom pitanju. Do tada ćemo licitirati ko je sve to pokrenuo, i – zašto baš sada, u jeku zatezanja na briselskim pregovorima. A mnogo nakon pokušaja Kosova da uđe u Unesko i tako posredno „prisvoji“ srpske crkve i manastire i njihove posede. I, ne manje važno, ko se još nada da će sesti na tron SPC? Kao i zašto Crkva u nečem ide (naizgled) unapred, dok u drugom retrogradira? Vrhovni crkveni akt, na čijoj poslednjoj izmeni od 2012. radi Komisija za reviziju Ustava na čelu sa mitropolitom Amfilohijem, menja se u zavisnosti od konteksta i potrebe za unutrašnjim promenama, objašnjava religiolog Miroslav Keveždi. Kontekst je uvek drastičan, kao što je bilo osamostaljenje Srbije od turske vlasti, nakon sultanovog hatišerifa, kada i Crkva (1836) dobija autonomiju. Ili proglašenje Kraljevine SHS koje pod srpske državne skute stavlja i „podružnice“ Crkve sa teritorija do tada drugih država (1919). Ustavne odredbe Crkve menjao je i dolazak komunizma, kao „posledica rata“ (1947), ali je raspad SFRJ – SPC zatekao nespremnu da reši pitanje ponovo otuđenih „ispostava“. Na to Crkva reaguje 2012, formiranjem pomenute Komisije. Ustav Crkve, dakle, uvek prati političke promene, sa manjim ili većim zakašnjenjem, bilo da u odlukama učestvuje narod, kao što je bivalo, ili ne. „Država se tu redovno pojavljivala kao ’jači partner’ koji ima primedbe i odbija nacrte, pogotovo u Kraljevini SHS“, kaže Keveždi. Državni vrh se, znači, pitao i o izboru patrijarha, što se podozreva i u kontekstu najnovijih tendencija. Zbog čega promene više ne deluju kao demokratske, već kao primena reciprociteta mešanja u tuđ posao, Crkve u državni, i obrnuto. Naime, predlog izmena podrazumeva ukidanje apostolskog žreba (kako su birani German i Pavle). Apostolski žreb je smanjivao mogućnost političke odluke ovim povodom, na tri koverte sa imenima vladika, ali nije štitio od preliminarnog mešetarenja. Lobiranje se sprečavalo u finalu, dok će po novom Ustavu Crkve, ono biti moguće do kraja utakmice, izbacivanjem opcije nasumičnog izbora prvog među trojice jednakih. Što se tiče aneksa u nazivu (nalik Štark areni, prim. nov), i on je vezan za politiku, ali i za jubileje, 800 godina od osnivanja Pećke arhiepiskopije (1219), i 100 od obnove. Laika može da zbuni to što su se poslednja obnova i ujedinjenje Pećke patrijaršije zgodili u Sremskim Karlovcima. Po sličnom principu bi trebalo da stoluje i patrijarh, iz Beograda, bar ako se on sam pita. Jer, patrijarh Irinej kaže da jeste za promenu naziva, ali nije za svoju selidbu. Kad je njegova titula u fokusu, ona sve pokriva, od arhiepiskopa pećkog, preko mitropolita beogradsko-karlovačkog do patrijarha srpskog. Ali, i ona će se menjati i glasiti ambicioznije – „arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpskih i pomorskih zemalja“. Šta iz ovog treba da čitamo? Da je promena naziva same SPC ponajviše stvar (zakasnele) kozmetike, govori i fakat da je svojatanje crkvene imovine od strane kosovskih Albanaca prvenstveno pravno pitanje, kako Keveždi ističe. Tu je ime manje važno od priznavanja kontinuiteta vlasnika, baš kao što se ne zna ko u Srbiji nasleđuje imovinu Islamske zajednice. „Moguće je zamisliti po analogiji da neko na Kosovu napravi drugu srpsku pravoslavnu zajednicu, pa da se vlasništvo ne dodeli nijednoj dok se ne utvrdi pravni kontinuitet“, Keveždi ističe. Ili da se ono dodeli onoj pogodnijoj, dodaje, kada naziv nimalo ne utiče, već pravo, i opet - politika. U mnogim primerima ta „domoljubiva“, sklona korenima politika, isključivo je retorička, kao što je i pominjanje Kosova u preambuli Ustava iz 2006. Možda bi bilo adekvatnije da se Kosovo tada našlo i u preambuli crkvenog vrhovnog akta, odnosno, da su ga se sveti oci još tada setili. Možda bi sve bilo funkcionalnije, neprepušteno samovolji episkopa (Artemija), kasnije odrođenog, te raščinjenog i iz Crkve izlučenog. Ili je sve moralo biti baš tako, po božjoj promisli? Keveždi smatra da je izmena imena SPC možda imala smisla pre 100 godina, mnogo pre političkih i statusnih promena na Kosovu. Sada je „sufiks“ Pećka patrijaršija isključivo produkt „jezičkog inženjeringa, sa prilično neizvesnim ishodom“, kako navodi ovaj religiolog. Koliko u njega veruje patrijarh, kazuje ono rečeno, da želi da se drži „administrativne prestonice Srbije“. Lakše je lično, na kanabetu, nego telefonom, biće. Zakasnele promene treba rešiti po hitnom postupku. Ko, možemo da nagađamo. Neko od šestorice vladika, na čelu sa raško-prizrenskim Teodosijem koji su se za ovo zalagali od lane? Ili neko od trojice, koji su, po rečima patrijarha, nedavno poslali zahtev za vanredno zasedanje Sabora. Sumnje su uprte u mitropolita Amfilohija, „sive eminencije“ Crkve, kakvim ga mnogi drže, ali i potpisnika Apela za odbranu Kosova i Metohije koji je nedavno pokrenuo DSS. A uoči „predaje KiM u tuđe ruke“, sa sve dozvolom Srbije da Republika Kosovo uđe u međunarodne institucije. Na spisku pobornika „zamrznutog stanja“, kao na Kipru, jeste i penzionisani vladika Atanasije. Međutim, „pravila konkursa“ za patrijarha upućuju pažnju na stranu mlađih kolega, kao pokretača promena. Jer, više neće biti potrebno pet godina „radnog iskustva“ na mestu episkopa, već će poglavar Crkve moći da bude i neko bez dana takvog staža. Zvuči li vam i ovo poznato? Istovremeno sa pokušajima da se Crkva poveže sa svojom kolevkom, istorija se na naše oči menja. Horde turista obilaze srpske manastire na Kosovu, ubeđene da gledaju artefakte „najmlađe evropske zemlje“, jer dolaze preko kosovskih agencija. Inostrana javnost već je pripremljena ranijim tvrdnjama da su ove svetinje izgradili „srpski uzurpatori na temeljima ilirskih hramova“. Turisti škljocaju aparatima, privučeni na Kosovo i reklamom „posetite mesta koja bi zauvek mogla da nestanu“. Što zbog „prirodnih faktora“, „manjka novca za održavanje“, što zbog „političkih prevrata“, kako se u reklami navodi. Tu kao da se (naša) država baš ništa ne pita. Centralizacija Unutrašnje uređenje Crkve će „po novom“ biti centralizovano. Pravo raspolaganja crkvenom imovinom ubuduće će imati samo Patrijaršija i eparhije, kao jedine u statusu pravnog lica, dok će u pravnom prometu učestvovati i hramovi, crkvene opštine i prosvetne i dobrotvorne ustanove, ali samo na osnovu odluke nadležnih crkvenih organa. Da li je „keč“ u nepoverenju ili preslikavanju državnog aparata, nismo dobili odgovor od nadležnih. S druge strane, Ohridska episkopija će dobiti autonomiju, što znači da će se njom upravljati iz jednog centra (Beograd ili Peć). I ovo se dešava dobrano zakasnelo u odnosu na neuspele pregovore (2002) između SPC i „raskolničke“ Makedonske pravoslavne crkve. I nakon toga je bilo „suspenzija“ (vladika Jovan Vraniškovski) i sporenja oko naziva. Ohridskoj arhiepiskopiji SPC zabranjeno je da se registruje, jer je u međuvremenu osnovana Makedonska pravoslavna crkva – Ohridska arhiepiskopija.