Rusiji se ne bi svidela Srbija u EU

To što je politikolog Oleg Bondarenko, direktor moskovske Fondacije za progresivnu politiku, trusta mozgova čiji je rad pod budnim okom ruskog predsednika, ne otkriva ni stidljivi delić njegove polemičke sposobnosti koju koristi za krojenje mnjenja o Putinu i njegovoj spoljnoj politici. To što je, priča se, desna ruka prvog potpredsednika vlade Aleksandra Babakova, koji je pak i sam Putinov čovek od poverenja, možda i može da nagovesti i s koliko saznanja o funkcionisanju Kremlja raspolaže. Nedavno je na poziv Instituta za evropske studije u Beogradu održao predavanje „Rusija i nova evropska desnica“, a u razgovoru za NIN otkrio je kako Moskva gleda na srpsku politiku sedenja na dve stolice i kakva očekivanja ima od predstojećih predsedničkih izbora u Rusiji, a dotakao se i eventualnih paralela između Krima i Kosova. Jedan od ideologa Alternative za Nemačku Mark Jongen rekao je da je Vladimir Putin postao neka vrsta „sveca-zaštitnika“ svih evropskih političara na desnoj strani ideološkog spektra zbog svog antiestablišmentskog držanja. Može li se pričati o Putinu u tom ključu budući da je od 1999. na vlasti na različitim funkcijama? Putin je postao simbol evropskog antiestablišmenta uprkos svojoj želji. Ne verujem da je to želeo, kao uostalom nijedan drugi evropski političar. Valjda mu je u interesu da bude deo establišmenta i da bude ravnopravan partner. Zapad je taj koji ne želi saradnju, a Putina predstavljaju kao nekakvog diktatora. Ekonomski gledano, Putin je liberal. Državnički gledano, Putin je liberalni autokrata. Najveća sloboda u istoriji Rusije zavladala je baš u Putinovo doba“, kaže Bondarenko za NIN. Ispada da je sve što se Putinu prigovara posledica evropske zlonamernosti? Da, i hvala Evropi što je tako. Ona ne razume da su Medvedev i Putin najjači prozapadni političari u Rusiji koji potiču iz najevropskijeg ruskog grada, Sankt Peterburga. Kako je onda Putin antievropski orijentisan? Pritom, malo ko razume šta se desilo u Rusiji krajem devedesetih. Čudo je što se nije raspala. Sam je Boris Jeljcin govorio: „Uzmite suvereniteta koliko hoćete!“ Eduard Rosel, tadašnji gubernator Sverdlovske oblasti, štampao je uralske franke i zahtevao više autonomije, a Tatarstan je pravio svoje pasoše. Ono što se događalo u Čečeniji bilo je samo najozbiljnije ispoljavanje secesionizma koji je u klicama postojao širom Rusije. Dakle, ime Putinove stranke, Jedinstvena Rusija, ima bukvalno značenje. Isti taj Rosel danas je član JR. Smatrate li da je makar deo prigovora o represiji i kršenju ljudskih prava u Rusiji osnovan? Putin je i politički gledano veliki liberal, kao i pola njegovog kabineta. Međutim, Rusiji treba jak vlastodržac. Još ima mnogo nezavisnih tajkuna koji su živeli na Zapadu i koji imaju svoje interese. Danas i sama vrhuška vlasti ne letuje na Azurnoj obali i dvorce ne gradi po Londonu u Parizu. Sve to čine u Rusiji. Nacionalizovana je i elita, što je veoma dobro po Rusiju. Nakon izvesne pobede na predstojećim predsedničkim izborima, Putin će zaokružiti četvrt veka na vlasti. S druge strane, ne naročito važan politički akter, Aleksej Navaljni, proglašavan je „izborom SAD“ i zabranjena mu je kandidatura. Ima li tu elemenata diktature? Navaljnog znam odlično od pre 15 godina. Nije on nikakav opozicioni političar, već je glasnik određenih delova vladajućih grupa koji usluge odlično naplaćuje. I, kad krene borba za prevlast unutar vlasti, neko mu dođe s novcem i da mu nalog da, recimo, napravi film o Dmitriju Medvedevu. Sutradan već radi za nekoga drugog. On je deo vlasti. Danas ima podršku studenata i školaraca, a čak i tako ima manje od pet odsto podrške. Ipak, u neravnopravnoj borbi je 2013. bio drugi u trci za gradonačelnika Moskve sa 27 odsto glasova. Na vašim predsedničkim izborima, LJubiša Preletačević Beli je s devet odsto bio treći, ispred Vojislava Šešelja i bivšeg genseka UN Vuka Jeremića. Na beogradskim izborima nije ni prešao cenzus. On je glumac. Kad igraš u pozorištu, moraš da znaš da ne igraš isti spektakl na svim scenama. Izbor za gradsku skupštinu je drugačiji od izbora za predsednika, radilo se o Beogradu ili Moskvi, Srbiji ili Rusiji. Tu se odlučuje o konkretnim životnim pitanjima i tu vica nema. Zato je i Navaljni tada izgubio. Ko je, po vašem mišljenju, najveća opasnost po Putinovu vlast na predstojećim izborima? Pavel Grudinin iz Komunističke partije. Podrška mu raste. Razloga je nekoliko. Prvo, nastavljač je sovjetske tradicije, a u Rusiji je nostalgija snažnija nego u državama bivše Jugoslavije. Tada su svi živeli makar pristojno i ta će nostalgija trajati nezavisno od rezultata izbora. Drugo, on je vrlo uspešan biznismen koji je na svom posedu koji se zove „Lenjinovo državno poljoprivredno imanje“ napravio uspešnu socijalističku utopiju. Tamo zaposleni u proseku primaju oko 1.200 evra mesečno. Poređenja radi, prosečna plata u Moskvi, prestonici pete najjače ekonomije sveta i jednom od najskupljih gradova za život na svetu, iznosi oko 750 evra. NJegovi argumenti su primamljivi. Krajem februara je u Ukrajini usvojen Zakon o reintegraciji Donbasa. Kako tumačite ovaj potez, da li je moguć novi sukob s Ukrajinom? Porošenko hoće novi rat. Minski protokol ga ne interesuje. Ne interesuje ga dijalog s Moskvom i ove godine očekujem agresiju na Donbas. SAD snabdeva Ukrajinu oružjem, pitanje je trenutka izbijanja sukoba. Hladni rat će ponovo postati realan. Rusija je spremna za ovu mogućnost i ratovaće u Donbasu, u Siriji, gde bude trebalo. Ako se ne varam, istočna Guta je prvo mesto od rata u Avganistanu osamdesetih gde su američki i ruski vojnici zapucali jedni na druge. I upravo je tamo za svega mesec dana stradalo više od 1.000 ljudi, delom i zbog neselektivnog bombardovanja. Asada, kojeg Rusija podržava, optužuju i za korišćenje hemijskog oružja... Bašar el Asad je jedina legalna i legitimna vlast u Siriji, a Rusija se u tamošnji sukob uključila upravo na Asadov poziv. Ko je zvao američke snage? Amerika brani svoje interese, isto radi i Rusija. A što se hemijskog oružja tiče – SAD su tvrdile i da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje, pa se ispostavilo da to nije bilo tačno. S jedne strane se u Vašingtonu istražuje mogući uticaj Rusije na predsedničke izbore, s druge se čini da Amerika i Rusija od pada Berlinskog zida nisu bile u lošijim odnosima. Kako objašnjavate ovaj raskorak? Živimo u 21. veku i valjda je normalno da danas bez ograničenja mogu da se sastanem s novinarima u Srbiji, sutra s ekspertima u Izraelu, prekosutra s političarima u Turskoj, i tako dalje. I dalje nema konkretnih dokaza o ruskim uticajima na izbor Trampa. Zašto bi Rusija gurala Trampa ako on danas prodaje oružje Ukrajini i ako nam i dalje nije skinuo sankcije? Nema logike. Specijalni tužilac Robert Muler je podigao optužnicu protiv 13 građana Rusije i tri firme zbog pomaganja Trampovoj kampanji. Kakve to veze ima s Kremljom? Ima li dokaza da je bilo šta rađeno po nalogu Kremlja? U Rusiji živi mnogo etniciteta i veroispovesti, mnogo je i političkih opredeljenja, a danas nije problem ni imati više državljanstava. Uostalom, šta su oni tačno radili? Uticali na brojanje glasova ili na volju birača? Ma, hajte molim vas. Američki konsultanti su mnogo puta uticali na izbore u Rusiji, počev od prvih predsedničkih izbora 1996. kada su radili za Jeljcina. Znaju kako se to radi, pa projektuju strah na druge. Postoje tvrdnje da ono što je Rusija uradila s aneksijom Krima prilično liči na ono što je učinjeno s Kosovom. Ne slažem se. Kao što je pomoćnik zamenika državnog sekretara SAD Danijel Frid rekao da zvanično ne može da pravi nikakvu paralelu između Kosova i drugih zemalja, tako i ja sada mogu da kažem za Krim. Za razliku od Albanije i Srbije, Ukrajina je nezavisnost stekla tek s raspadom SSSR-a. Nikita Hruščov je 1954. predao Krim Ukrajinskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici, iako je u najvećem krimskom gradu Sevastopolju bila velika morska baza ruske mornarice. Na Krimu je sproveden referendum o nezavisnosti koji je raspisala krimska skupština još u vreme pripadanja Ukrajini. Krimski narod je odabrao nezavisnost, ne Moskva. Pritom, Rusija nikad ne bi mogla vratiti Krim da na Krimu nije bilo Rusa. Na nesreću Srbije, Kosovo će biti nemoguće vratiti ako na njemu ne ostane Srba. Paralele, dakle, ne postoje. Znate, ja sam u vreme jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova radio u Kijevu i znam da je tadašnji ukrajinski ministar spoljnih poslova Vladimir Ogrizko bio spreman da potpiše priznanje nezavisnosti Kosova u zamenu za članstvo u NATO-u, protiv kojeg su bile Francuska i Nemačka. Imao je pravo na procenu interesa svoje zemlje, šta god ko o tome mislio. Iz Rusije stižu signali da bi se članstvo Srbije u EU gledalo bez osude. Da li bi isto važilo i za eventualno članstvo Srbije u NATO? Reakcija bi bila negativna, jer bi nas takva odluka začudila. Koliko znam, većina građana Srbije je protiv članstva u NATO. Da se ne lažemo, negativno bi se gledalo i na članstvo u EU. Prvo, Srbija nikad neće biti ravnopravna članica Unije, naročito u današnjim granicama. Drugo, taj plan o 2025. godini kao ishodištu je šargarepa kojom Brisel maše i zavarava. Lažu građane Srbije. Srbija neće biti primljena ni 2050. godine, ne samo zbog sebe, već zbog EU. Čini mi se da nad srpskom vladom lebdi ukrajinski scenario. Pritisak da se ohlade odnosi s Rusijom će biti sve jači. Ustupaka će s obe strane verovatno biti, ali će se na kraju naći zahtev koji nijedan srpski političar ne bi mogao da ispuni, jer bi usledio novi 5. oktobar. Reč je o priznavanju Kosova. Biće provokacija u Preševu, Bujanovcu, Sandžaku. Zašto ste tako sigurni? Nisam siguran, ali znam da se sve već desilo u Janukovičevoj Ukrajini. On je do poslednjeg dana bio spreman da potpiše sporazum s EU, ali kada to nije uradio, za nedelju dana se desio Evromajdan, a za nekoliko meseci i državni udar. Zapad nikad ne čeka. Ide kao tenk ka svojim ciljevima. NJega ne interesuje ko će u srpskoj vladi da prizna Kosovo. Koliko mislite da je održiva srpska politika na dve stolice i koliko je Srbija u mogućnosti da se prikloni Rusiji s obzirom na to da je okružena državama članicama i kandidatkinjama za članstvo u EU i NATO? To je lažna dilema. Nije to izbor između EU i Rusije, već izbor između Srbije kao „južnog Kalinjingrada“, države povezane s Rusijom u okruženju ne naročito prijateljski nastrojenih komšija, i Srbije kao „Kijeva na Dunavu“ gde će izbiti novi građanski sukob. Ako je mogao Tito da igra na više stolica, ne vidim zašto ne bi mogli i savremeni vladari. To je normalno stanje za zemlje istočne Evrope, mada Srbija zaista jeste specifična, jer sarađuje s obe strane. Ipak, mislim da Srbija treba skroz da se okrene Rusiji. U prodavnicama i po sto kilometara iza Moskve možete naći srpske jabuke, kajmak i pršut. Dve stolice su uvod u ukrajinski scenario.