Istorijski nemir

Političko pozorište ima usud da se prvenstveno čita u kontekstu politike, a tek onda u domenu teatra. Uz politiku idu i preferencije i animoziteti, sa njima i očekivanja, pa je publika u Gračanici (Domu kulture) gde je prošle nedelje premijerno izvedena predstava Lift – Slobodan šou Narodnog pozorišta Priština o bračnom paru Milošević – Marković, pomalo bila i zbunjena jer (mahom) nije dobila ono čemu se nadala. Umesto presude „balkanskom krvniku“ ili „oslobodiocu“, izostale i u zvaničnim okvirima, komad je otvorio niz ličnih pitanja, sa posve intimnim odgovorima, oličenim i u suzama gledalaca. Možda je nešto bilo i preglumljeno, prekarikirano, ili „gola sprdnja“, kako su se prekritički i prepolitički izrazili pojedini, ali je pogađalo u samu srž emocija. Bile one mržnja, osećaj beznađa, potiskivanje ili negiranje realnosti – a sve je od ovog imalo svoj scenski izraz – pomaljalo se iz zaborava ili zatrovanosti potonjim političkim događajima. „Još ima mnogo fašizama i fašizmića, što u potpunosti opravdava otvaranje poglavlja devedesetih na ovim prostorima, makar u pozorištu“, kako bi rekao reditelj Nenad Todorović. „Ili, svako zato ima svoje zašto, i obrnuto“, što bi dodala Jelena Bogavac, dramaturškinja i autorka teksta, a zapravo prepeva „restlova“ biografija bračnog para koji je u svoje vreme žario i palio Srbijom. Po tom dramskom receptu preispitivanja kauzalnosti, vidimo zašto je Mira bila modus vivendi duhovnog sunovrata. Rođena od majke partizanke koju su izdali ideološki bližnji, ali i sam otac deteta, nije mogla ni biti ništa drugo no tiranin. Miru prvi put vidimo kao ljudsko biće, iako brutalno u svojoj „naivnosti“, i kroz pripovedanje o svoja četiri stana, znamenje avanzovanja, ali sva njena afektiranja doživljavamo u prethodnom diskursu „očovečavanja“. Smejemo se koketiranju sa nazivima stilova enterijera („zelena avangarda“, „minimalistička svedenost“, pobuna kiča“) prožetim šuškanjem, ali i ne možemo da zaustavimo suze, objašnjive samo pokrenutim podsvesnim mehanizmima. I Slobu gledamo kao muža i oca, doduše u iščašenim razgovorima sa potomcima. Oni, Marija i Marko, oca zovu prisno „tajko“ i kad traže njegove revanšističke poteze, i kad raspravljaju o temperaturi vode u džakuziju. Sve pršti od šljokica na kostimima u vidu brodvejskih trenerki (autor Aleksandar Kovačević), od šarenila posmrtnih venaca, simbola kvazipijeteta, scena vrvi od pokreta, ali publika nema ugođaj mjuzikla. Ona je duboko dirnuta sopstvenim mentalnim stanjima. Čiviluci sa praznim kukama, osovina scenografije (autor Vuk Dautović), preteći podseća na predvorje pakla. Kraj je emotivno još nabijeniji: protagonisti ispovedaju kroz šta su prolazili u tom periodu. I svako iz auditorijuma može da nađe nešto zajedničko, bilo sa otporom, bilo sa finansijskim jadom i jadom praznih rafova tokom sankcija, ili sa strahom od projektila NATO-a, ali i mržnjom ili njenim nedostatkom, kao osnovom političkog određivanja. Premijerno poprište postdramskog komada o devedesetim u Srbiji takođe je nosilo izvestan rizik. Slobu je na Kosovu većina Srba slavila, dok je za Albance on predstavljao oličenje poglavara hada (ne Haga!). U tom rasponu su bile i reakcije gledalaca i medija, čiji je disparitet bio očigledan: prosečna poseta običnih ljudi, a broj kamera kao u Narodnoj skupštini, ili na nekom još cenjenijem skupu. Sve se živo sjatilo u Gračanicu, što se imalo definisati prema Miloševiću. Ali, sad već istorijski nemir izgubio je bitku sa intimnim, iako mnogi ne uspevaju da tapšu po završetku, zatečeni onim što su u sebi otkrili, a iniciralo ga je pozorište. Komad Lift - Slobodan šou imaće uskoro još jedan važan ispit (18. marta, na sceni „Raša Plaović“), pred beogradskom publikom. NJoj je bliži postdramski pristup teatru, ali su emocije još zakukuljenije.