Drhtaji duž kičme

Petnaesti beogradski festival igre počeo je predstavom Veliki krotitelj grčkog reditelja i koreografa Dimitrisa Papajoanua. Grk je svetsku slavu stekao režiravši otvaranje Olimpijskih igara u Atini 2004, a ovdašnju hvalu i festivalsku nagradu „Jovan Ćirilov – za korak dalje“, koja mu je uručena u ponedeljak, dobio je prošlogodišnjom predstavom Nigde. Sam Beogradski festival igre neće, naravno, napraviti korak dalje „u nigde“, već nastavlja stazom koju je utabao tokom više od tri stotine dosadašnjih izvođenja. Među petnaest ansambala koji će u Beogradu i Novom Sadu igrati do 4. aprila nalaze se stoga i stari znanci poput njujorškog baleta Trokadero, jedinog svetskog dokaza da i muškarci mogu da igraju na vrhovima prstiju bez kasnijeg odlaska na ortopediju, koji je ovde već izazvao oduševljenje 2015. Komična i genijalna družina vrhunskih plesača izvešće između ostalog i drugi čin Labudovog jezera, kao i fragment baleta Rajmonda, koji reklamiraju kao „tradicionalno konfuzan“, a kada pominjemo stare goste, festivalu će koreografijama za predstave londonske Kompanije Akaša Odedre doprinos ponovo dati i Akram Kan, Rasel Malifant i Sidi Larbi Šerkaui. Od noviteta vredi izdvojiti montrealsku Kompaniju Mari Šuinar, koja će pokušati da otpleše jedan od najkompleksnijih slikarskih radova svih vremena – Vrt zemaljskih uživanja Hijeronimusa Boša, kao i prva gostovanja Baleta Hongkonga – uz ulične performanse u Beogradu i Novom Sadu – i Sidnejske kompanije igre. Što se tiče ostalog, „nesvakidašnja fizikalnost definitivno protiv aktuelnih trendova“, „suštinski prikaz toka društvenog života, od najmanje ćelije do kolektiva“, „smeh do suza, udari tuge i saosećanja koji buše srce, i poslednje slike koje šalju drhtaje duž kičme“, tek su uzorak svetskih kritičkih osvrta na predstave koje nisu pomenute u ovom tekstu.