Vraćanje u nenormalu

Još se mastilo na duplim biračkim spiskovima nije ni o’ladilo, na ostavkama opozicionih lidera još manje, a naša svakodnevna mala ludila nastavila su da se nižu, razigrano i lepršavo, poput laži u režimskim tabloidima. Ministar policije Nebojša Stefanović izjavio je da su se građani na izborima izjasnili šta misle o rušenju u Savamali time što su većinski glasali za Srpsku naprednu stranku. Da ponovimo, ministar policije. Čovek na čelu službe koja bi trebalo da štiti živote i imovinu svih građana i koji bi trebalo da se zalaže da se svi zločini, pa i rušenje u Hercegovačkoj ulici, procesuiraju institucionalno i kazne po zakonu. Ali koga briga za sud i institucije. Što bi se reklo, pustimo ih da rade svoj posao, da se malo našalimo, a građani na izborima neka se izjasne da li žele da možda i njima sutradan na vrata zakuca neki maskirani građevinac jer je čuo da se baš tu nakotilo zmija, pacova i narkomana, pa eto, da malo raščisti. Zajedno sa kućama i ljudima. Nejasno je takođe zašto je Stefanović uopšte rušenje u Savamali na bilo koji način povezao sa glasanjem za Srpsku naprednu stranku, pošto, jelte, i dalje nije utvrđeno ko je rušio i da li ti izvođači radova, osim neimarskoj struci, možda pripadaju i nekoj stranci. Ali dobro, ipak je čovek ministar policije. Možda zna nešto što mi ne znamo. I to je u redu. Nebojšin kolega po stranci Siniša Mali ponovo je pričao o novogodišnjoj rasveti. Ako vam je čudno što se o tome i dalje govori iako je već polovina marta, ne brinite, to je samo znak da je sa vama sve u redu. Još uvek. Gradske službe počele su ovih dana da skidaju novogodišnje ukrase, a Siniša je na pitanje zašto oni stoje širom grada od septembra do marta odgovorio pitanjem: „A zašto da ne“? I još je odgovor obrazložio starom pričom o privlačenju turista, skokom prihoda od turizma i tome slično. U praksi, međutim, niti videsmo konkretne cifre o toj zaradi, niti analizu koliko je tačno od tog novca došlo od fanova novogodišnje rasvete iz celog sveta, naročito iz Bugarske. Nadajmo se da će bar Siniša Mali svoje, za sada ipak samo smele hipoteze o uticaju svetlucavih ukrasa na podsticanje potrošnje, a posredno i BDP-a, uobličiti u neki novi doktorat i dokazati da rasveta ne treba da stoji po prestonici samo šest meseci, već i čitavu godinu. Da u postizbornoj učmalosti ponovo uhvatimo zalet, pomogli su nam i uvek agilni socijalisti, koji su ovog puta intenzivirali priču o ideji da Slobodan Milošević dobije spomenik i ulicu u Beogradu. Ukoliko bi Milošević dobio ulicu, bilo bi dobro da u njoj bude postavljena i neka prigodna umetnička instalacija. Dobro je, naime, poznato da je on bio veliki ljubitelj umetnosti, naročito radova sa krečom. Tako bi u toj Slobinoj ulici mogao biti postavljen jedan red ljudi koji čekaju za hleb i mleko kojih nema, zatim jedan red onih koji čekaju da ulože sve što imaju u piramidalnu štedionicu i na kraju jedan red onih koji čekaju ispred ambasada za vize kako bi pobegli. Spomenik bi takođe mogao da bude konceptualan i da odslikava Miloševićev doprinos unapređenju života na ovim prostorima. Rešenje koje se samo nameće je – da prosto bude nevidljiv.