Poslednja šansa

Crkva je počela, iz nedelje u nedelju, da brlja. Prvo, uhapšen pop iz Požege kako sa veroučiteljem tranvestitom diluje drogu, a onda, evo, SPC obnaroduje da, posle toliko vekova, menja ime firme; uz SPC dopisaće Pećka patrijaršija. Pritom, patrijarh Irinej namerava da i dalje stoluje u srcu Beograda, preko puta Saborne crkve te će Pećka patrijaršija biti samo fiktivna adresa. A u Peć bi trebalo da se seli, ne samo crkva, već i država. Mislim, naravno, na mog Aleka sa Andrićevog venca. Srpska vlada bi, takođe, morala da se instalira na Kosovu. Dobro, ne mora Brnabićka, ali Vulin, Nebojša Stefanović i Dačić, svakako, pogotovu što se hvali da je rođen u Prizrenu. Jer, lako je udvostručiti kazne za nevezivanje pojasa u automobilu! Idi, brale, na Kosovo pa vezuj razularene Albance! Vraćam se iz pošte u Takovskoj te, kasno uveče, sednem, sam samcijat, u baštu „Poslednje šanse“ na Tašmajdanu. A osoblje zna šta treba da radi; stiže espreso i, istiha, mi puštaju Boba Dilana i kantri muziku iz šezdesetih. Ali, sa mislima nisam sa „decom cveća“ na Gangu, a ni sa dobrovoljcima za rat u Vijetnamu nego sam, moj Srbine, na Kosovu. I da sam pravoslavac, neopozivo bih pošao na Kosovo, makar bio baštovan u Pećkoj patrijaršiji. Mada je nama, starovercima i bogumilima, suđeno da se sklanjamo od Nemanjića, u planinske zabiti ne bi li, nekako, preživeli. Udišem vazduh tašmajdanskih četinara punim plućima i pitam se; zašto toliko volim „Poslednju šansu“? Nije, valjda, zato što je, baš, na tom mestu spaljen Sava Nemanjić, a ne na Vračaru. Ah, Sava, spaljeni Sava! Ali, nije li on potpalio onolike bogumilske lomače? Nije li sa Nemanjom palio čitava sela u kojima se, uporno, slavila stara vera, a da o tome u Nemanjićima nećemo videti nijednu epizodu? K. G. Jung, moj guru iz Švice, umotan u ćebence, srčući espreso, kaže: „Mani se Kosova i Pećke patrijaršije! U Beogradu ti se sprema zakon o registru DNK! Primera radi, opališ šamarčinu nekom metiljavom pozorišnom kritičaru koji ti je, iza leđa, dobacivao u pozorištu, a što je, jelda, krivično delo. Uzmu ti, kao dokaz, tvoj DNK koji ostane u policiji. I, šta se, potom, dešava? Analizom tvog DNK utvrdi se da si potomak Đorđije, suvoplaninskog harambaše koji je Turke vrteo na ražnju kao ovnove, i Erdogan zatraži tvoju ekstradiciju. Ili, pokaže se da ti je neki tvoj kurajber bio vođa tračke konjice koji je, lično, ubio persijskog cara Darija, a evo, avioni iranske kompanije počeli da sleću u Beograd, pa te onda isporuče Teheranu. Ali, ima nešto i mnogo gore! Šta ako se ustanovi da ti je engleska kraljica rođaka, a utvrđeno je, evo, da vodi poreklo od Nemanjića!“ Sve ovo me, baš, zabrine. Napustim „Poslednju šansu“. Klomparam uz Bulevar kralja Aleksandra, i, tamo, kod Vukovog spomenika prođe mi kroz glavu da mogu da nadrljam i ako se otkrije moje vinčansko poreklo! I šta ako ustanove da je moj arijevski gen R1A1 star 12.000 godina. Svratim u parkić, u Vidovdansku, bacim se u ponoć na suva vesla da odagnam crne misli. Kad, Bilja zabrinuto zove na morbidni: „Gde si, pobogu!?“ Kažem joj da se vraćam iz Hiperboreje i da ću kući, za par minuta. Ulazim u Gročansku, a moja Crna me, kraj kontejnera, čeka: „Aman, gde se slunjaš u gluvo doba!? Vidiš li da patrijarh ne sme da se seli u Peć, a ti veslaš, čak, do Severnog mora! I, razmisli malo; ovi Nebojšini mogu tvoj DNK da uzmu i sa vesala gde ostavljaš tragove vlažnih dlanova! I, nemoj više da talambasaš kako je Sava Nemanjić spaljen na Tašmajdanu! Hoćeš li da direktora Ratomira nateraju da pored firme ’Poslednja šansa’ dopiše Sveti Sava!?“