Na stolu ni mrvice

Poslednjih dana često (li)citirani Dobrica Ćosić u jednim od svojih dnevničkih zapisa, „U tuđem veku“, beleži da je januara 2003. bio veoma zadovoljan što je nakon 42 godine jedan političar uvažio njegove ideje za rešavanje kosovskog pitanja. Nesklone da veruju akademiku Zoran Đinđić razuverava u svojim poslednjim intervjuima, u kojima potvrđuje reči koje je Ćosić zabeležio kao delove njihovih razgovora i delove pisama koje je Đinđić poslao istaknutim predstavnicima međunarodne zajednice da bi ih uputio u svoj plan za KiM. Pet dana pred smrt Đinđić je za Novosti potvrdio da je zatražio da se pitanje Kosmeta rešava odmah, jer „Srbija ne može da zaokruži državnost dok ne zna koji je status KiM“ i da ne želi da čeka trenutak da mu se kaže da je kosmetska divlja gradnja postala toliko velika da ne možemo da je rešimo, pa ćemo morati da je legalizujemo... Svestan da teče lagani, ali često ekstremno upadljiv proces prenošenja nadležnosti države na prištinske institucije Đinđić je, kako je sam tvrdio, odlučio da alarmira vlasti ključnih evropskih zemalja, jer je smatrao da je najgori ishod, iz današnje perspektive proročanski jeziva mogućnost - „da Kosovo bude faktički nezavisno, a da nam ga onda, kao mlinski kamen, kao takvo albansko nezavisno Kosovo prikače na nogu i kažu: vi ste odgovorni za njega i dok ne harmonizujete odnose ne možete da idete dalje...“ Otpisavši tada Đinđiću, Mahmut Bakali ga je, podsećamo, nazvao „najopasnijim i najšovinističkijim srpskim nacionalistom“, jer odbacuje „suživot Srba i Albanaca u demokratskom društvu koje će kao nezavisno Kosovo ući u EU“. Bilo je to pre svega 15 godina. Kad se podvuče crta, Bakalijeva se ideja izvitopereno obistinila. Kosovo je samostalno u procesu evropskih integracija, mada bez suživota sa ono malo preostalih Srba i bez demokratije, o čemu dovoljno svedoče i dva aktuelna događaja - ubistvo Olivera Ivanovića i hapšenje Milorada Zajića, srpskog povratnika pod optužbama za ratne zločine, koje su u Klini sproveli pripadnici ministarstva policije iz vlade kojom upravlja Ramuš Haradinaj. O Đinđićevoj ili Ćosićevoj ideji se, međutim, za razliku od Bakalijeve, poslednjih dana intenzivno i izvitopereno šapuće. Pa se tako Srbijom širi bauk da se dva predsednika, Aleksandar Vučić i Hašim Tači sastaju tajno, da mimo svojih mentora ispregovaraju za obojicu lično najbolji ishod, a kao jedna od varijanti pominje se razmena teritorija - Raške za sever Kosova, a ne „parčanje“ Kosova. Po preporuci premijerke NIN je kontaktirao Predsedništvo da dobije odgovore na pitanja koja se odnose na Vučićevu iznenadnu posetu NJujorku i nije dobio odgovore. Kao ni od Vuka Jeremića, autora bauka, koji je nenamerno demonstrirao sav besmisao briselskog dijaloga. Pred novim predstavnikom Stejt departmenta za region Vučić je naime podvukao crtu - Srbija je ispunila sve obaveze iz sporazuma, a Priština nije ni onu jednu koju je imala, Zajednicu srpskih opština. Ne samo da je priznao da je to bila jedina obaveza Prištine, iako su tokom brojnih faza u procesu predstavnici Srbije tvrdili da su dobili i više od onog na šta se Priština obavezala, ponekad i rezultatom pet prema nula, nego je priznao i svoj diplomatski krah. „Iskreno da vam kažem, ja sam gotovo uveren da od tog posla nema ništa“, kazao je predsednik. Sve i da je reč o taktici tvrđenja pazara ili pripremanja javnosti za najavljeni finalni plan za Kosovo, nemoguće je ne napraviti retrospektivu odnosa Beograda prema ZSO, zaloga koji su Srbi na Kosovu davali da bi dobili tu zajednicu i različitih dramskih uloga štapova i šargarepa koje je ona igrala na unutrašnjem i međunarodnom planu. Makar i zato što je ovim postupkom i sam predsednik prestao da računa na Briselski sporazum i stavio ga ad akta. Tek pošto je iz Beograda odleteo Ves Mičel, koji je na prvoj balkanskoj turneji makar polazne tačke definisao javno - Kosovo da potvrdi demarkaciju sa Crnom Gorom i dobiće vojsku i aktivniju ulogu SAD u narednom periodu, Srbija da što pre završi kosovski proces, dobiće... dobro, nije rekao šta će dobiti - nastavljen je tehnički dijalog u Briselu, a zakazan je i prvi susret Vučića i Tačija. Vučić je uz to, po mnogima ne slučajno na 14. godišnjicu pogroma Srba sa Kosova, 17. marta javnosti saopštio da će uskoro predstaviti konačni predlog za KiM i da je u slobodnom tumačenju i svojevrstan plan o demografskom bumu pravo oružje i za Srbe na Kosovu. Nikada do ovih dana nije bilo očiglednije koliko je licemerna i skupa farsa briselski dijalog. Delegacije putuju, borave i vraćaju se iz Brisela, a pet godina kasnije saznali smo da Priština nije ispunila nijednu svoju obavezu, da je mentori iz Vašingtona i Brisela na to ne primoravaju i da se Srbija s tim pomirila. Ako je od početka uopšte bilo ustupka Prištine, jer su odredbe o ZSO u Briselskom sporazumu zapravo obaveze koje Priština ima po ustavu (član 124), aneksu 3 Ahtisarijevog plana i Zakonu o lokalnoj samoupravi Kosova (članovi 29,31,32), sad je jasno da su do sada ispregovarane teme - pravosuđe, telekomunikacije, policija i drugo - vođene samo u pogledu načina na koji će se Srbija povući iz tapija kojima je njeno stanovništvo raspolagalo. „Pretpostavljam da je reč o poslednjem pokušaju Vučića da izdejstvuje nešto, jer mu Zapad ne nudi više ništa zauzvrat“, kaže Dušan Proroković, izvršni direktor Centra za strateške alternative. „Ne verujem u mogućnost podele Kosova, a verujem da se pregovara eventualno o ZSO sa proširenim nadležnostima. Amerikanci su vezali potpisivanje novog sporazuma (pravnoobavezujućeg, prim. aut) sa formiranjem ZSO, jer taj zadatak nije ispunjen. To dovoljno govori o nesposobnosti i naivnosti naše diplomatije. Ne vidim da bi drugačije ili odustajanjem od ZSO Vučić mogao da se izvuče bez narušavanja odnosa sa Zapadom, kao što ništa nisu dobili ni Milošević, Koštunica, Tadić ni Đinđić.“ Plan o demografiji kao oružju za vraćanje Kosova istog su dana pomutili „zlobnici“ - bauk Vuka Jeremića, jedna projekcija iz patriotskog bloka (DSS) da će privid da Nemačka može da radi u našem nacionalnom interesu nestati do kraja ove godine i nekoliko naslova strane štampe, ispod kojih diplomatski izvori tvrde da postoji bojazan Zapada, koji je zacrtao plan, da bi „dva pametnjakovića“ - Vučić i Tači - mogli da se dogovore nešto na svoju ruku (bečki Standard). Predsednik DSS Miloš Jovanović kaže da je govorio o prividu koji će nestati ubrzo, jer Vučić mora da reši pitanje Kosova i da podršku Nemačke i uživa zbog toga. „Zapad ima agendu od 20 godina da dođe do punog priznanja. Pošto je 1999. počeo proces, oni žele to da završe i zbog geopolitičke logike. Sad je stvar najzrelija, a pitanje je samo da li ćemo dobiti nešto zauzvrat. Mislim da nećemo dobiti ništa i da će Vučić, koji je hteo da bude Petar Veliki, na kraju biti Vuk Branković. Tu koncentraciju vlasti nije imao niko pre njega, i oni taj vrhunac moći žele da iskoriste. A u zabludi je svako ko veruje da diplomatija postoji kad je u pitanju odnos sa silom.“ Nikakva razmena, po Jovanoviću, ne može biti opcija kad bi ona pokrenula pitanje Republike Srpske i Makedonije, a zadatak je da se građani pacifikuju i u miru preda KiM. Dušan Janjić direktor Foruma za etničke odnose predlagao je diskutabilno primenjiv model „dve Nemačke“ nedavno, a sada za NIN tvrdi da je model Palestine najbolje rešenje za Srbiju i da o tome treba da se pregovara. „ZSO je dvaput pregovarana“, objašnjava Janjić zašto se ulog Srbije toliko smanjio. „Prvi put 2013. kada se odnosila na četiri opštine, a drugi put 2015, kada je uključeno i šest južnih opština. Iz marketinških potreba ZSO je u javnosti predstavljena kao najveći dobitak. Naš problem je što ne igramo na maksimum da bismo dobili optimalno. Pošto dobitka nema, druga faza su optužbe na račun Prištine. Suština problema je nerazumevanje situacije na Kosovu. Tamo je vlast decentralizovana tako da nijedan gradonačelnik, pa ni srpski, nije rad da se odrekne dela svojih nadležnosti. Osim toga zamenici gradonačelnika su obavezno predstavnici manjine. Ispašće nam ovo najskuplja greška. Priština se isključila oko spekulacija o podeli, a mi treba da vidimo kako je do tih tema došlo“. Janjić tvrdi da je bilo kakvo razgraničenje nasuprot suživotu samo privremeno rešenje, a da se traži održivo. „Nikada kao ovaj put te ideje nisu bile toliko artikulisane da su se upetljali čak jedan (Ivan) Vejvoda i (Volfgang) Petrič (koji smatraju da podela nije nemoguća, prim. aut). A stvar je otišla dotle da se suverenitet Prištine proširio u dobroj meri i na sever. Srbija ne može da prizna Kosovo jer pretenduje da bude ozbiljan regionalni igrač. Predlažem model Izraela i Palestine, koju Izrael nije priznao, ali je član UN. Budimo Izrael!“ Palestina, valja podsetiti, ipak nema članstvo nego posmatračku misiju u UN. S druge strane, da li bi Srbija mogla da zadrži ulogu ozbiljnog regionalnog faktora ako Kosovu dozvoli i to, posle mnoštva poslednje, ali najvažnije članstvo (uz opasnost da ga Rusija svakako neće dozvoliti) ako zauzvrat dobiju - jedinu obavezu na koju se Priština obavezala prema Beogradu i tamošnjim Srbima pre tačno pet godina? Proroković kaže da je situacija kompleksnija nego pre potpisivanja Briselskog sporazuma ili 2007. pre proglašenja nezavisnosti. Interesi sila ubrzano se i sve otvorenije manifestuju ponovo i na našem prostoru. „Kosovo u UN je beskompromisan stav SAD, da bi što pre ušlo u NATO i da bi se iskoristilo za pritisak na Srbiju da uđe u NATO. Ulog je danas veći, pre svega za američke geostrateške interese, a podrška formiranju vojske govori koliko sve vodi ka tome. Ne zaboravimo da Albanija i Priština već četiri godine imaju sporazum o vojnoj saradnji, koji implicira stvaranje vojske, a mi smo u međuvremenu Edija Ramu primali u Beogradu. Vojska Kosova će biti iskorištena za uterivanje Srbije u NATO. Tad Srbija stvarno neće moći da odbrani Srbe na severu i imaće posla, ne sa Prištinom, nego sa Alijansom.“ Ni Vojislav Koštunica, ni građanske opcije koalicije nisu podržale Đinđićeve ideje u vezi sa ubrzanim rešavanjem kosovskog pitanja. Ali je zato čak i Demokratska stranka, januara 2013. podržala skupštinsku rezoluciju koja je trebalo da služi kao osnov za pregovarački proces između Beograda, Prištine i Brisela, koju su predložili naprednjaci i socijalisti. Još uvek i po toj rezoluciji za Srbe na KiM je morala da se traži puna autonomija - zakonodavna, sudska i izvršna. Kao što po svim sporazumima i rezolucijama Priština nema mogućnost formiranja vojske. Ali, avaj. Postepeno je, recimo, sudska reforma sprovedena tako da se teritorijalno jurisdikcija na kojoj su Srbi dominantniji ne poklopi sa ZSO. Beograd je dokrajčio proces integrisanjem srpskih sudija i tužilaca u kosovski pravosudni sistem, pa je autonomija sudija ZSO isparila kao opcija u pregovorima. I tako redom, ulog se smanjivao, ne samo u opštim obavezama Prištine po prvom sporazumu nego i u pogledu kapaciteta ZSO. Nadležnosti, autonomija, ekonomski resursi i politička snaga te zajednice su se od prvog plana, čak i ako se ne vratimo na Ahtisarijev, krunile još malo pa do onog čime je Priština od početka licitirala - obične nevladine organizacije. Iza kulisa briselskog, a i unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, mogućnost razmene teritorija pogrešno se pominje kao odavno predlagana podela severa i juga. Odvajanje severa je zapravo trebalo da bude plan B za očekivano odbijanje međunarodne zajednice da prihvati ideju o potpunoj autonomiji srpskih sredina - i to većoj od pokrajinske. Kako se s tim meri otcepljivanje još jednog dela Srbije u zamenu za ono što joj po Ustavu pripada? Tako što se obistinio najcrnji scenario ubijenog premijera - danas je pred Srbijom „realnost“ jedina ponuda. Da prekrši ili promeni Ustav i nastavi put neizvesnih evrointegracija. Upitan da li je opcija formiranja (čak i takve) ZSO u zamenu za članstvo Kosova u UN za Srbiju prihvatljiva, generalni sekretar Predsedništva nije odgovorio - ne. Nikola Selaković kazao je na javnom servisu da to „još uvek“ nije u opticaju. Vučić je taj koji više nego svi pre njega ima moći da sprovede „realnost“ u delo. Ima i podršku da šta god dobije zauzvrat, čak i ako to bude ništa, demonstrira pobedu. Što znači da ni referendum nije nemoguć, ako ostane kao jedini izlaz makar i za istorijske čitanke i da u njima ne ostane „izdaja“ nego samostalna i slobodna odluka naroda. Dominantan diskurs u domaćim i stranim medijima odavno je već razmatranje o tome kako će Vučić obezbediti podršku za ništa, a ne i da li on uopšte želi nešto. Evropski zvaničnici, sem predstavnika pet država koje nisu priznale Kosovo, nastaviće da ponavljaju da se priznanje od Srbije ne traži. Očekuje se brz dogovor, obavestila nas je portparolka EK Maja Kocijančič. Nije bilo tako davno kad su tvrdili da su Kosovo i EU integracije dva odvojena koloseka. Sredinom 2007. evropski zvaničnici su šta više (u to vreme naročito aktivna na srpskom pitanju austrijska šefica diplomatije Ursula Plasnik) negirali da postoji „nova inicijativa“ o kojoj se tada spekulisalo kao danas o agendi SAD na kojoj je prva tačka stolica za Kosovo u UN. Bilo je to svega nekoliko meseci pre nego što je Kosovo proglasilo nezavisnost, koju je za Vašingtonom u svega nekoliko dana priznala većina članica EU. Tako je govorio Vulin „ZSO je izvor života“ Direktor Kancelarije za KiM za koga se kasnije ispostavilo da u srpskim sredinama ima uticaj makar koliki i Aleksandar Vučić, teatralno je podneo ostavku u direktnom emitovanju na javnom servisu, u znak otpora potpisivanju Prvog sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, 23. aprila 2013. Aleksandar Vulin kazao je tom prilikom da taj sporazum „jednostavno nije dovoljno dobar i da je dao reč Srbima sa KiM da će biti drugačije, a nije uspeo.“ Ni trepnuo nije, tako nezaposlen, a već je postao ministar bez portfelja, zadužen za KiM i itekako zaslužan što su Srbi prvi put učestvovali na lokalnim izborima, legitimišući tako institucije Prištine. NJegove i zasluge tadašnjeg premijera i potpisnika Briselskog sporazuma Ivice Dačića vidljive su iz niza intenzivno izgovaranih rečenica, ali sadržina najvrednija pažnje u njihovom ponašanju tih dramatičnih meseci je svakako odnos Vulina i Beograda uopšte prema Zajednici srpskih opština, koja je, prema Vulinovim rečima u vreme kada je Srbe trebalo nagovoriti da se odazovu izborima, ništa manje do - izvor života. Nakon što je Skupština Kosova raspisala izbore za 3. novembar 2013, javnost je počeo da topi najpre Dačić. Najavio je da će lično glasati u Prizrenu, gde je rođen, zahtevao kobajagi da mu se to pravo omogući, a potom pozvao sve raseljene da se u što većem broju odazovu. Uz svesrdnu podršku Prištine zaživela je polemika o tome kako će izgledati listići (na kojima je na kraju, ipak, bilo simbola državnosti), a Vulinu je zabranjen dolazak na Kosovo pod pretnjom hapšenja zbog ilegalnog prelaska. Materijala za ucenu birača bilo je dovoljno. „Srbi moraju da izađu na izbore da bi nakon njih formirali ZSO, a onda dolazi druga faza, borimo se za punomoć i ovlašćenja ZSO za njen uticaj i snagu“. Optuživao je Prištinu da „ruši izbore“ i da rastura „srpski korpus“ da se ne bi formirala ZSO, kao velika pobeda i sigurnost. Dačić je, pak, kazao da samo preko ZSO Beograd može da finansira Srbe, da će samo tako institucije postati legalne i legitimne i da će po okončanju izbora otvoriti kancelarija ZSO u Briselu. I Štefan File mu je pomogao, najavivši da će EU sa 15 miliona evra finansirati razvoj četiri opštine na severu, a nakon što su do danas nepoznati napadači razbili biračke kutije u kojima je svakako bilo nedovoljno listića, a izbori poništeni, sa mita se prešlo na ucene. Najpre se navodno Beograd izborio u Briselu da se izbori ponove i dao tako šansu građanima da se „opamete“, a pred ponovljene im je Dačić saopštio da od njih zavisi budućnost Srbije. Rečeno im je ne samo da je jedini legalan način da Srbija pomogne tim opštinama finansiranje preko ZSO, nego i da bi Albanac mogao da bude gradonačelnik severne Mitrovice. „Tad bi došlo do sukoba, a Srbiju bi dovelo u nemoguću poziciju da ne može da gleda mirno, a da ne može mnogo da pomogne. Neizlaskom na izbore Srbi sa Kosova ugrozili bi budućnost Srbije“, zapretio je Dačić. Odziv je na ponovljenim izborima bio jedva veći od 20 odsto, ali dovoljan da se, posle drugog kruga, izabere gradonačelnik Mitrovice i sprovede glavna tačka sporazuma. Od tada do danas finansiranje ZSO nije predviđeno ni u jednom planu budžeta za narednu godinu - ni srpske, ni kosovske vlasti.