Opozicija se ponaša kao bivša žena Brisela

Politika je biznis kupovine glasova i za taj biznis je potreban novac, organizacija, a potreban je i proizvod. Ali za taj biznis određeni broj političkih subjekata nije spreman. I na kraju može da ispadne da je za tu vrstu biznisa osposobljena samo vladajuća partija, kaže u razgovoru za NIN Voja Žanetić, predavač na predmetu Politički marketing na Fakultetu za medije i komunikacije. Šta je sa građanima s obzirom na to da propagirana stvarnost nije realnost koju živimo? To je kao da me pitate šta je sa potrošačima. Pa potrošači kupuju. Dobijaju i na poklon litru ulja, šećera, ali kada treba da plate račun to im ne primaju kao valutu, ni tada ne shvataju da su pogrešili? `Ajmo ovako: šta je sa običnim potrošačima u bilo kom drugom biznisu? Politika je prikupljanje prometa, pa time ili profita ili gubitka, od toga što ljudi kupuju glasajući. Svake četvrte godine, a vanredno i češće, idete u nedelju da kupite određenu političku partiju svojim glasom. Vi ste kupac u tom biznisu prikupljanja glasova. Šta je sa potrošačima u običnom tržištu koje nije političko, zar nisu i njima proizvodi ponekad preskupi? Zar neko ne uzima i tu profit? O tome se tu radi. Tako i u ovom političkom biznisu postoje zakonitosti i na vaše idealističko pitanje - a šta je sa pravima čoveka koji je građanin, a ne samo politički kupac - ja kažem: sve više ništa, jer je građanin sve više politički kupac. U ovim vremenima ono za šta se glasa sve više se prodaje kao roba, usluga. A tu se retko pita šta je sa građanima. Da li je građanin zadovoljan realizacijom obećanja i da li će za to nagraditi obećavaoca na sledećim izborima? Pitanje je da li građanin može da se seti šta je neko obećavao posle četiri godine roler kostera u kome živi, od Amerikanca koji četiri sata dnevno provodi uz Kardašijanke, do Srbije u kojoj birač ne može da se odvoji od Parova i Zadruge i silnih nadražaja koji mu dolaze putem Fejsbuka, interneta generalno. Kolika je njegova moć političke koncentracije? Nula, nikakva. I plus, ko je u takvom okruženju koncentrisan na to u kakvoj će zemlji živeti njegovi unuci? Retko ko. Građani o tome misle, potrošači skoro nikad. Reč je, dakle, o političkim potrošačima, ne o građanima? Nije reč uopšte o građanima. Oni su građani, ponekad, između izbora. A za vreme izbora su politički potrošači i što duže traje kampanja, to su manje građani. Tada za njih važe isti psihološki zakoni kao kod bilo kojih drugih potrošača. Da li je nešto zdravo ili ne, to se retko pita u mnogim običnim kupovinama. Politički kupac, kao i onaj običan, često kupuje slatkiše, truje se „političkim šećerom“, jer to hoće njegova potrošačka duša. Kojom ocenom biste ocenili marketing Vučića i SNS? Ocenjujem ih kao politički industrijski konglomerat sa dominantnim položajem, koji i dalje ima za cilj zauzimanje preostalog tržišta. Zemlja u kojoj nemate granica za zauzimanje tržišta velikih kompanija postaje onoliko abnormalna koliko je abnormalno takvo tržište. Sa stanovišta političkog biznisa, osvajanje glasova je naizgled odlično ukoliko u svakom sledećem navratu osvojiš još više glasova. Pitanje je da li je to i fundamentalno dobro, da li ćeš neprekidnim ubijanjem konkurencije napraviti od sebe prenaduvani balon, pa ćeš i ti da pukneš i ostaviš haos. Ne postoji moralna norma za dominaciju na tržištu, već zakoni. Na običnom, nepolitičkom tržištu, zakon predviđa da ne možete da zauzmete više od 41 odsto tržišta. Na političkom tržištu to ne postoji. Ali postoji nekakav prećutni dogovor da u zemljama ravnopravne demokratije nije dobro da bude, recimo, 88 odsto glasača na jednoj i 12 na drugoj strani, od čega njih pola ispod cenzusa. Uz to, kada imate ovako „nagnute“ demokratije smatra se nepoželjnim i finansiranje druge političke opcije. I u takvoj vrsti zemalja glasanje postaje overavanje oligarhije, a ne izbor između različitih vizija budućnosti. To se često dešava u siromašnim zemljama, jer demokratija je skupa stvar. Ne možete imati nepotkupljivog sudiju sa platom od 300 evra. U tom smislu, vrsta demokratije koju imamo - a ne politički marketing - suštinsko je pitanje, te da li je ovo što imamo evolucija nečeg što se pojavilo ranije ili revolucija nastala 2012. godine. To je ispravno razmatranje prirode sadašnjeg sistema, a ta pitanja se slabo postavljaju. Razgovara se uglavnom o posledicama, o temperaturi, a ne o bolesti. I stalno pokušavamo da smanjimo temperaturu a ne da lečimo bolest. Uzrok možda leži u tome što problem većine političara koji nisu Vučić jeste što oni nisu na njegovom mestu. A ne što je sistem takav kakav je. Kada bi mnoge od takvih zaključao u najmračniji i najizolovaniji podrum, pa ugasio svetlo i pitao ga „je li, majke ti, `ajde sad reci iskreno: je l` bi ti voleo da budeš na Vučićevom mestu a da se ništa ne promeni?“, takav bi ti rekao - da. Nikakav problem ne bi imao s tim kakav bi sistem bio. Koga vidite u tom podrumu? U ovom trenutku sve političare koji nisu Vučić. Sve do jednog. Sve one koji žele da budemo zabavljeni isključivo pričom o Vučiću. Pa on je na vlasti? On je samo personalni vrh sistema. I tu je reč o potrebi da se promeni ceo sistem, a ne samo čovek. Ovaj autobus je pokvaren. I kada nam neko objašnjava da treba da promenimo vozača, ja kažem, izvini zašto bi taj novi bio bolji, kako bi on pokrenuo autobus? Možda bolje priča viceve, ali mi bismo i dalje stajali u mestu. Ali, ako se ponudi grupa automehaničara da autobus pokrene, to je druga priča. Mani priču da treba da promenim šofera sa idejom da ovaj drugi mnogo bolje pljuje na šoferšajbnu, dok imitira motor koji radi. Ceo problem koji postoji godinama jeste što se traži čovek, taj čarobni, veličanstveni, koji treba da odgovori na čitav spisak zahteva građanske Srbije… I onda pošto ovaj s druge strane nije lud da to ne vidi, kaže, evo vam brate pa glasajte za Aju Jung. A ima u ponudi i Žiku Šarenicu, za glasanje sa drugačijim prohtevima. On se zapravo šali sa onima koji se nalaze sa druge strane, zato što je zahtev druge strane zapravo za sprdnju. …Dakle može sve, pa i Marijan Rističević i vladanje kao feudom… … Pa evo, Aja Jung nije Rističević. A onda ovi s druge strane kažu, pa Aja Jung nije balerina. Kada bi neko ozvučio predsednički kabinet u Pionirskom parku iz njega bi se 12 sati dnevno čuo grohotni smeh čoveka koji obavlja posao skupljanja glasova u neravnopravnim uslovima, i gleda gomilu amatera s druge strane koja ne ume da se ponaša adekvatno vrsti marketinga koji taj sistem omogućava. Je li ovaj sistem išta više od marketinga? Sistem biranja opcija na izborima nije gotovo nikada nešto više od marketinga. Ali marketing ne podrazumeva samo TV reklamu, već i proizvod i cenu i distribuciju i gomilu dodatnih sredstava promocije, komunikacije. Niko ne kupuje „najk“ zbog astralne ili kakve god nadnaravne veze sa proizvođačima, već zbog marketinga, odnosno zbog svega sa čime se izlazi na tržište. U tom smislu, dođe mi, kada vidim kako se na drugoj strani analizira šta radi Vučićeva politička industrija, da se od sramote pokrijem kesom. Neshvatljiva je količina nerazumevanja šta je sve, zapravo, politički marketing. I da njega nema ako nema političkog proizvoda. Pa nije odgovorna opozicija za takav politički proizvod? Ali manevar prve strane moguć je i zato što s druge strane ne postoji bitan otpor. I vi me sad pitate zašto naglašavam pitanje druge strane. Ako se igra fudbal na jako nagnutom terenu, te ako saosećamo sa stranom koja mora da ide uzbrdo... ako se ta strana pojavi u kupaćim gaćama, sa šlemićem za vaterpolo i bosa, mora da im se skrene pažnja da se ponašaju imbecilno. I da bi bilo dobro da za početak ne vodimo raspravu o tome da li je nagnut teren. Nego, molim vas ljudi, idite kući, donesite kopačke i normalne majice, nemoj da se brukamo. Ne pričam ovo iz želje da neko iz opozicije pobedi, niti da ova vlast ostane večno, nego da se ovde krene ka tome da se igra normalan, nenagnuti politički fudbal. Jer verujem da je kompetitivni autoritarizam odlika velikog pada nacije, i da ne donosi ni rezultate ni efikasnost. Verujem u ravnopravnu utakmicu u sportu koji se zove biznis prikupljanja glasova, gde je marketing jedna od najvažnijih uloga, a koja uključuje i nečije predloge kakva će biti organizacija ekonomije i privrede, sudstva, kulture… Gde ste mogli da čujete ili pročitate, pogotovo na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, da li ta druga strana uopšte ima neki predlog, ideju za sistem, kada joj ne daju prostor? U velikoj meri ste u pravu, ali druga strana se još uvek povodom tih okolnosti nije adekvatno suprotstavila vlasti. Šta je sprečavalo bilo koju grupu ljudi, recimo, da pokuša da napravi neki dnevni list za širu publiku koji bi govorio stavove i te druge strane? Imali smo otvoren brutalan odgovor vlasti kroz propagandu na TV Pinku o Oliveru Ivanoviću. Kakav odgovor druge strane očekujete na propagandu Vučićeve vlasti kada je neko ko je predstavljao opoziciju koju omalovažavate, platio životom? Ne omalovažavam. Naveli ste, nose kupaće gaćice i šlemiće na nagnutom terenu. Ali taj politički obračun je brutalan i marketing mu je prethodio? Naveo sam to kao metaforu. I da ne bih sad spajao u odgovoru tu metaforu i jedan tako užasan događaj, te da ne bih povezivao ili razvezivao marketing i ubistvo, predlažem da krenemo dalje u ovom pravcu, kao da mi ovako jezovito formulisano pitanje niste ni postavili: ako se podrazumeva da se bilo koja strana bori protiv kompetitivnog autoritarizma tako što će čarobnim štapićem teren da se poravna, ili magičnom višom silom da se uspostave ravnopravni uslovi na televizijama, taj dan se neće dočekati. Viša sila ne postoji. Čuda ne postoje. Treba da se tabana po blatnjavim ulicama, ide od vrata do vrata, da se objašnjava, edukuje, protestuje... Imali smo lidere i gotovo samo lidere na protestu ispred zgrade RTS? Na jednom protestu koji se završio ne preterano slavno, a posle nije bio više nijedan. Tih protesta može da bude i tako što prvo bude 500, pa 1.000, pa 3.000 ljudi, pa jednom i 50.000. Ali, trenutno ne postoje protivnici kompetitivnog autoritarizma nego igrači koji svesno ili nesvesno pristaju da budu dekoracija unutar takvog autoritarizma. Izađu na izbore, pristanu na nefer uslove, daju legitimitet, i pobune se ali ne povedu bilo kakvu akciju? O tome, između ostalog, pričam. Kao da ne postoji ambicija za promenom sistema, nego samo za promenu vlasti, a to nije isto. Kažete, pogrešno tražimo tog jednog čoveka, ko će da promeni sistem? Ne znam, možda četvorica, kao u Americi, kada je prestala da bude kolonija... A i nije ih bilo samo četvorica, uzgred. Koliko god da ih treba, trenutno ih slabo prepoznajemo. Između ostalog i zbog toga što se razgovor vodi o tome zašto ova ili ona šunka nije dobra za sendvič. A ja govorim o tome da nema hleba da bi sendvič uopšte bio. Fali shvatanje celine u shvatanju politike i političkog marketinga. Fale podaci, prakse iz drugih zemalja, poznavanje struke političkog glasačkog biznisa, istraživanja... Samo tako je moguće izboriti se sa procesima koji se dešavaju u zemlji kao što je naša. Kako promeniti sistem čije poluge je zauzeo jedan čovek koji kotroliše sve, od pravosuđa pa nadalje i ne dozvoljava da automehaničari priđu autobusu, a ni vozača da smene? Ako se baš svi birači dominantne opcije, svi apstinenti, svi oni koji glasove ostavljaju ispod cenzusa, kao i baš svi potencijalni donatori i baš svi mogući i oni sada nepostojeći kanali komunikacije, kao i baš svi ostali faktori koji utiču na karakter i ishod izbora - jako je bitna kovanica „baš svi” - smatraju nedostupnim, onda je odgovor da promene sistema nema. Te je rešenje u što bržem predlaganju raspisivanja izbora za doživotnog Predsednika, kao i izbora za večni sastav parlamenta. A nešto nije logično da je baš sve tako. Sa naglaskom na „baš sve”. Kakvo je to shvatanje celine i kakva je to racionalna politika? Ili je sve samo propaganda kao kada su u pitanju teme kao što su Rusija, ili EU, Zapad? Pre svega toga jedan od značajnih vektora koji vidim je relativno nepromenljiva vrsta ljudi koja vršlja po privredi i njenoj zakonskoj infrastrukturi, a na poprilično kontinuirani način od 2000. naovamo – pre toga nismo ni imali ništa osim sankcija, pa to ne treba ni računati kao privredu ili ekonomiju. Ta ideologija ostaje ista i diktira svoje stavove kao Sveto pismo, bez obzira na to ko je na vlasti. I rezultati su ovakvi kakvi su. I u tom smislu ta dilema Rusija ili Zapad, ako si privredna kolonija i ekonomski patuljak, ona suštinski ne postoji. Ko stoji iza tako efikasne propagande Vučića? Jedan od bitnih ljudi je gospodin Asaf, on je vlasnik jedne od dve inostrane agencije koje se na ovim područjima intenzivno bave političkim marketingom. Pre toga je radio za demokrate, pa su se razišli neposredno pre no što se vlast promenila, pre nekoliko godina. Što je možda i podatak za brigu. Odlično se razume u ovo tržište i bitan je u toj profesiji, u kojoj je očigledno svejedno radiš li za političku koka-kolu ili pepsi-kolu. Koja je cena tih usluga? Za tu cenu ne znam, ali jedna kvalitetna politička kampanja ne može da se izvede u Srbiji za manje od četiri, pet miliona evra. I to samo u periodu predizborne kampanje. A vreme kampanje se proširilo i one sada traju neprekidno, takva su moderna pravila političke igre. I takva pravila igre stvorila su situaciju u kojoj imamo previše sveta koji se razume u to kako se vodi politička kampanja, a premalo onog koji zna kako se vodi država. Neznanje u vođenju države kompenzirano je viškom propagande. I to je svojstveno svim partijama u Srbiji, ne samo vladajućoj. Zato, ako pratite sudbine političkih partija u Srbiji, sem donekle SPS, sve koje su bile na vlasti, kako siđu sa vlasti tako i nestanu. Jer, politički sistem je napravljen tako da se partije nesrazmerno oslanjaju na infrastrukturu države. Rekli ste koliko košta samo deo kampanje. Odakle novac? Sa stanovišta pozicije politike kao biznisa prikupljanja glasova, a uz to i uticaja, to je jednostavno: ima investitora koji imaju te milione. Nađe se. Tako se opraštaju ili zastarevaju sudski procesi? Pa se vrati u zemlju neko kome je poručeno da može da dođe, ali samo u zatvor, na primer? Sprega biznisa i politike je Gordijev čvor koji još niko nije presekao, a teško da ćemo ga mi u ovom razgovoru razmrsiti. Nije to učinjeno ni u Americi a ni u Rusiji gde su svi predsednikovi najbolji prijatelji ujedno i najbogatiji ljudi. Koliko god Srbija mala bila, to ni u njoj nije lako moguće. Vidite li Vučićeve govore kao direktni marketinški potez? Može biti i da su posledica istraživanja koje je, recimo, reklo da će to doživeti pozitivan odjek kod 47 odsto a ekstremno negativni kod 15 odsto. To se da meriti u istraživanjima. Plus je važno razumeti i da se i na taj negativni odjek računa, a da bi se kod tih pozitivnih uopšte popelo na tih 47. Komunikacija se programira, pa ponekad i na takvim naizgled spontanim segmentima. Znam da su analize govora odavno predmet istraživanja, pa otud ovo govorim, ali nemam direktan dokaz da je i u ovom slučaju tako. Vučić vodi politiku kao biznis propagandu, u tom smislu prolazi priče o državnim neprijateljima, istovremeno dok se Vučić rukuje sa Sorošem Mlađim, o državnim udarima, planovima o atentatu? Nije to nerešivo, ako se baviš komunikacijom. Čak je i jedna nemoćna turska opozicija odštampala seriju plakata na kojima su fotomontaže koga je sve Erdogan proglasio Soroševim plaćenikom. Tako su objasnili da je reč o Erdoganovom komunikacionom manevru, edukovali svoje glasače da je reč o propagandi. Edukacija je takođe deo političkog marketinga. Videlo se kako taj odgovor može da izgleda u vreme Otpora? Tada je bilo više para i spolja i iznutra za opoziciju, ali zna se kako se to generalno radi, nezavisno od tog tadašnjeg specifičnog slučaja, i kada si pozicija i kada si opozicija. Ovde opozicija još nije shvatila da je opozicija, već se ponaša kao da je bivša žena Brisela, koji se odlučio za mlađi model. I zato insistiram da se neke stvari razjasne, ne zbog opozicije, baš me briga za njih, nego zato što se u kompetitivni autoritarizam sada ulazi zaslugom i pozicije i opozicije i stranog faktora. Što se opozicija pre preda ili što se duže bude ponašala amaterski, to će pre Srbija da postane ono što za nju nije dobro. Morate imati politički proizvod kao sredstvo za rešenje problema. Političke partije su kao krpe kojima se skidaju fleke, te ako stalno pričate o flekama a da nemate krpu, nećete stići daleko. Ponudiš čemu i kako služiš, a ne šta je problem, a bez rešenja. Pritom, naš najveći problem nisu ove metaforične fleke u stanu, nego što mi u taj metaforični stan ne možemo ni da uđemo, jer su vrata zamandaljena a nema bravara. I sve to o čemu pričamo je posledica okruženja koje teži da postane ona vrsta sistema kakva je Crna Gora već 30 godina, a možda je Srbija taj sistem već i postala, samo će dokazivanje biti bolno i dugo. Drugo, moramo da shvatimo da je raskrsnica pred nama, ili će se nastaviti bez rezultata ili se ide drugim putem tako što će neko da shvati da je politička komunikacija industrijska stvar i da pristupi tome na industrijski način. LJudi ne brinu o glasanju i politici 24 sata svakog dana u godini, već kada im neko kaže koji je datum kada se glasa. O svemu ostalom brinu oni koji se profesionalno bave glasanjem. A njih, trenutno, ima mnogo više na jednoj strani. I ova moja provokacija u ovom razgovoru, nadam se, služi da se ta situacija uravnoteži.