Zagrobni život srpske privrede

Dugi niz godina privreda Srbije nije ničija briga. Odsustvo bilo kakve dugoročne strategije razvoja preduzetništva kompenzuje se obiljem praznih fraza i sejanjem novih iluzija. Tako se „vajni stručnjaci“ zalažu za novu reindustrijalizaciju, kao da je privreda jednogodišnja biljka, pa ju je moguće iznova zasaditi. Pričaju i da bi trebalo ići ka tehnološkim unapređenjima i inovacijama kako bi se povećao izvoz, a tu su i već okoštale fraze o povećanju produktivnosti, nivoa investicija i koječega drugog. Nažalost, sve što se predlaže zavisi samo od jednog preduslova - da firme uspešno posluju i da obezbede dovoljno sredstava kojima će se sve poslovne strategije finansirati. A zbog loših uslova privređivanja akumulacija kapitala u preduzećima je beznačajna. Agencija za privredne registre (APR) jedina je u svojim godišnjim izveštajima, sačinjenim na osnovu završnih računa srpskih preduzeća, iznosila relevantne godišnje podatke o poslovanju privrede. Međutim, kada je dramatično stanje u privredi postalo politički nerentabilno, prešlo se na novi model izveštavanja o finansijskom stanju domaće privrede. Ovoga puta na osnovu podataka za potrebe statistike. Na taj način su iz baze podataka eliminisane sve informacije o firmama koje uopšte ne predaju završne račune, kao i preduzećima koja su u dugogodišnjoj blokadi. Očajno finansijsko stanje privrede prekriveno je novom bajkovitom, kreativnom statističkom oblandom. U realno stanje privrede više nije moguć potpun uvid, što je i bio osnovni cilj novog metoda izveštavanja o poslovanju privrede. Privreda je dobila status neželjenog svedoka, kojeg je potrebno eliminisati iz Potemkinove „političke i ekonomske stvarnosti“. Najveću cenu fiskalne konsolidacije platila je već polumrtva privreda. Prema podacima APR-a, u prvoj godini mera konsolidacije, gubici privrede su povećani četiri puta, finansijski rashodi uvećani su za 51 odsto, a gubitak po osnovu finansiranja za čak 230 procenata. Ukupni gubici privrede bili su 2,8 milijardi evra, a gubici iznad visine kapitala povećani su za četvrtinu u odnosu na prethodnu godinu, na 1,2 milijarde evra. Finansijski rashodi porasli su 55 odsto, a za toliko je uvećan i negativni obrtni kapital. Tu godinu je sa gubitkom završilo 42.098 privrednih društava. Umesto da aktivira sve poluge sistema u rešavanju nagomilanih problema privrede, usledila su nova opterećenja. Ukida se poreski kredit na investicije, sledi poskupljenje električne energije, uz bezumnu industrijsku tarifu - dvostruko veću od one koja važi za građane, povećanje cene benzina, obavezna članarina Privrednoj komori Srbije, srazmerno visini bruto prometa... I sve to u „godini preduzetništva“. Šta bi tek bilo da se radilo o običnoj poslovnoj godini? Vlada je, takođe, nastavila pogubnu praksu davanja subvencija i podsticaja stranim i domaćim firmama. Badava smo upozoravali da je selektivno i diskreciono deljenje subvencija neustavno i da Ustav Srbije garantuje jednakopravnost u uslovima poslovanja svim pravnim licima na teritoriji Republike. Preduzetnici izdvajaju novac za finansiranje budžetskih potreba, a onda se - diskrecionom podelom subvencija i podsticaja - ispostavlja da preduzetnici koji ne koriste subvencije finansiraju sopstvenu konkurenciju. Da zlo bude veće, 75 odsto tih sredstava ide stranim investitorima, koji funkcionišu po principu protočnog bojlera: sve uvezu, dorade angažovanjem najjeftinije radne snage i onda sve to izvezu. Sve njihove početne investicije su kratkoročne, a izvlačenje dobiti dugoročno i pogubno za razvoj države. Svi navedeni podaci nesporno sugerišu da će se trend loše beskonačnosti, u kojem se privreda nalazi duže vreme, nastaviti, a loše performanse pojačati. Najalarmantniji podatak u prošloj godini prošao je, kao i mnogi drugi, bez bilo kakve javne pažnje. Učešće sopstvenog kapitala u obrtnim sredstvima palo je na najniži nivo u Evropi, na svega 35 odsto. Da li je moguće poslovati sa 65 odsto pozajmljenih obrtnih sredstava? Nije. Da bi uopšte poslovala, privreda je prinuđena da prispele kredite reprogramira, da dospele obaveze plati novim zaduživanjima ili namiri prodajom sopstvenog kapitala i imovine. Dug se, dakle, razdužuje - novim dugom. A dug domaćim bankama je, prema podacima Udruženja banaka Srbije, poslednjeg dana februara bio 12 milijardi evra (1.418,5 milijardi dinara). NJemu bi, međutim, trebalo dodati dugove za prekogranične kredite i po svim drugim osnovama (na primer prema dobavljačima) u zemlji. Strašno! Uz to, poslednjeg dana jula 2017. bili su blokirani računi čak 36.962 preduzeća zbog dugova od oko 2,5 milijardi evra. Za samo 12 meseci, u odnosu na jul 2016. broj preduzeća sa blokiranim računima uvećan je za 45 odsto, a iznos blokade za 30 procenata. Samo u jednom mesecu blokirana su 4.102 preduzeća. Tačno je da na mali broj firmi otpada veći deo ukupne blokade od 2,5 milijardi evra, ali to ne umanjuje problem ogromnog broja firmi sa blokiranim računima. U napadu naučne iskrenosti ministar finansija Dušan Vujović izjavio je da „ovakvoj srpskoj privredi nema pomoći“. Ovu izjavu privrednici bi mogli uzeti kao epitaf za spomenik na kolektivnoj grobnici propale privrede. Međutim, treba se boriti da neizlečive bolesti ne pogoršaju postojeće stanje i da se vlasnicima firmi, koji su prinuđeni da napuste poslovnu zajednicu, obezbedi dostojanstven izlazak i povratak u eventualni novi poslovni pokušaj. Jedan od socijalno najugroženijih segmenata društva je upravo 220.000 preduzetnika. Za svoj biznis oni garantuju i privatnom imovinom. Izloženi izuzetno lošim uslovima poslovanja neretko ne mogu ni za sebe da zarade minimalnu zaradu. Suočeni sa gubitkom delova imovine, preduzetnici posežu za radom na crno. Pomisli li iko ikad koliko muke i stresa stoji iza sudbina 300.000 preduzetnika, članova njihovih porodica i zaposlenih? U zamci bezizlaza nalazi se ogroman broj preduzetnika, za razliku od jednog broja socijalno neodgovornih koji ostvaruju ekstraprofit eksploatacijom angažovane radne snage i izbegavanjem obaveza prema državi. A na drugoj strani ponižavajući podatak - plate u javnom sektoru veće su za 20 odsto nego u realnom. Siva knjiga koju već deset godina objavljuje NALED najautentičnije je svedočenje o načinu na koji sve državne institucije ignorišu interese privrede, odbijajući da realizuju stotine predloga za poboljšanje privrednog ambijenta. U 10 izdanja Sive knjige evidentirano je 500 inicijativa za poboljšanje uslova za poslovanje. Za tih 10 godina rešeno je svega 50, a pristiglo je novih 210 preporuka. Lane je identifikovano 120 gorućih problema, ponuđeni su i modaliteti rešenja, ali su opet inertni predstavnici institucija rešili samo pet odsto. Ministarstvo finansija je od 33 predloga rešilo samo jedan problem, što nije smetalo članovima NALED-a da ministra Vujovića proglase za „Reformatora godine“. Dakle 500 problema iz Sive knjige, plus problemi iz Bele knjige Saveta stranih investitora, plus 200 problema koje iznose razna udruženja, daju zbir od oko 800 identifikovanih problema, koje je definisala poslovna zajednica. Ima li iko normalan ko može poverovati da se privreda može svakodnevno nositi sa ovakvim uslovima privređivanja? Dolaskom Ane Brnabić na mesto premijera rodila se još jedna, možda poslednja, nada za privrednike, jer je na najvažniju poziciju u zemlji došla upravo kao potpredsednica Upravnog odbora NALED-a. Pozicija predsednika Vlade daje joj mogućnost da primeni rešenja koja je u NALED-u inicirala zajedno sa poslovnom zajednicom. Dobila je šansu da planirano pretvori u realizovano i time doživi punu profesionalnu satisfakciju. Pa kreni, uvažena premijerko! Prvih 50 predloga poslovne zajednice na javnu raspravu pa po hitnom postupku u skupštinsku proceduru! U suprotnom, agoniji privrede nema kraja. Nema rasta standarda, tehnološkog napretka, digitalizacije, kreativne ekonomije, investicija, rasta BDP-a, izvoza, nauke... Ostaje samo muka, nove fraze i dalje razaranje društva. A nama privrednicima ostaje još samo zagrobni privredni život. Tamo kažu - Bog pomaže.