Država zida cene

Od 17. marta proizvođači i uvoznici derivata nafte imaju obavezu da za svaki prodati litar benzina i dizela u Srbiji uplate u budžet dva, a za svaki kilogram TNG-autogasa dinar i po više nego do sada. Do sada se, u skladu sa Zakonom o akcizama, dinarski iznos akcize krajem svakog januara uvećavao za rast potrošačkih cena u prethodnoj godini, a ovoga puta korekcija je usledila tek polovinom marta, nakon lokalnih izbora u Beogradu. I pre najnovijeg povećanja akciza naša država je – i u apsolutnom i u relativnom pogledu – uzimala za sebe veći deo cene goriva od bilo kog suseda ili zemlje sličnog nivoa ekonomskog razvoja. Od maloprodajne cene benzina i dizela više od polovine - 55 odsto novca ide direktno u državnu kasu. To je svakako, s obzirom na snagu srpske privrede i platežnu moć građana, iznad granica izdržljivosti. Potrošači bi trebalo da znaju da kada litar benzina plate 145 dinara, direktno u budžet Srbije ide 80,11 dinara po osnovu plaćanja akcize, PDV-a i naknade za formiranje obaveznih rezervi, a od preostalih 64,89 dinara, kada se plate i ostale dažbine, pokrivaju se svi troškovi istraživanja i proizvodnje sirove nafte, transporta, rafinerijske prerade, logistike i prometa. Zato bi, ako ne pre, onda prvi naredni put kada joj u fokusu bude cena goriva, Vlada Srbije trebalo da preispita racionalnost odluka svojih resora o uvođenju raznih taksi koje opterećuju svaki litar goriva, ali i lokalnih zajednica i JP Putevi Srbije, koji svojim naknadama često nepotrebno ili preterano utiču na rast troškova u prometu derivata nafte, a samim tim i na krajnju cenu goriva. Ako je suditi po dosadašnjem iskustvu, čuvari državne kase kao da ispituju granicu izdržljivosti i potrošača i kompanija koji se bave prometom derivata, zaboravljajući da previsoki nameti u jednom trenutku mogu da izazovu kontraefekat, jer cena goriva u manjoj ili većoj meri utiče i na rast troškova celokupne privrede. No, i pored toga Nacrtom zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara, najavljeno je uvođenje još dve nove naknade, za unapređenje energetske efikasnosti i za biogorivo. Dokle? Može li cena goriva da podnese još veće dažbine? Naravno da može, ali je potpuno besmisleno, jer se posredno gubi više od onoga što država prihoduje povećanjem dažbina. Umesto da se sveobuhvatno preispita politika oporezivanja energenata u celini, Ministarstvo energetike i Ministarstvo finansija bave se samo osnovnim matematičkim operacijama - dosadašnje dažbine, plus nove, jednako je više novca u budžetu. Kao da nikog ne zanima kako te nove bukagije utiču na konkurentnost srpske privrede, ili prelivanje potrošnje goriva u susedne zemlje, jer većina vozila, a pre svega kamiona, godinama unazad u Srbiju ulaze punih rezervoara, a izlaze praznih! Ono što je do naftne privrede, urađeno je - na tranzitnim saobraćajnicama ima dovoljan broj savremenih benzinskih stanica i goriva koje u potpunosti odgovara evropskim standardima kvaliteta. Godinama se čeka odluka države o vraćanju dela akcize vozilima u tranzitu - koju inače sada ne naplaćuje. Gotovo niko od većih transportera u prolazu kroz Srbiju ne kupuje gorivo, tako da bi ova državna stimulacija sasvim izvesno povećala prodaju, budžetske prihode, ali i prihode od prodaje drugih proizvoda i usluga većem broju putnika u tranzitu. Neke od naknada je malo teže prepoznati, jer su prikrivene iza projektom definisanih termina, kao što su markiranje i monitoring, ali imaju isti efekat, odnosno podižu krajnju cenu goriva kao i akcize, PDV ili naknada za formiranje obaveznih rezervi. Poslednje tri navedene stavke su fiskalni prihodi države i uplaćuju se u republički budžet, dok se naknade za markiranje i za monitoring kvaliteta goriva plaćaju konzorcijumu privatnih firmi, koje je država izabrala da kontrolišu naplatu javnih prihoda i kvaliteta goriva. S obzirom na to da i te dve vrste kontrole spadaju u osnovne državne funkcije, samim tim i troškovi koje proizvođači i uvoznici plaćaju za svaki litar goriva imaju parafiskalni karakter. Mada od smanjenja sivog tržišta daleko više profitira država, Udruženje naftnih kompanija Srbije se neretko sa više energije nego nadležni državni organi zalaže za jačanje inspekcijskog nadzora na tržištu derivata. Razumljivo, motiv Udruženja nije odbrana budžetskih prihoda, već proterivanje sa tržišta firmi koje prodaju goriva bez plaćenih fiskalnih dažbina i vraćanje tržišta u legalne okvire. Međutim, umesto da postojeće fiskalne prihode iskoristi da ojača inspekcijski nadzor – a kroz povećanu naplatu akciza i PDV-a to ulaganje bi se brzo isplatilo - Ministarstvo rudarstva i energetike je uvelo obavezu markiranja goriva, tako da proizvođači i uvoznici (čitaj potrošači) finansiraju jedan potpuno nov i nezavisan sistem kontrole naplate fiskalnih prihoda, koji je razvio konzorcijum privatnih firmi SGS, Autentiks i Nanoinspekt. Ubrzo se pokazalo da sistem ubacivanja i kontrole markera ima ozbiljne manjkavosti. UNKS i jedna međunarodna naftna kompanija su 2015. nezavisno pokrenuli inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o markiranju derivata nafte i pratećih akata. Kao rezultat višemesečnog usaglašavanja, Uredba je promenjena, ali ograničeno i u svakom slučaju nedovoljno da bi bile otklonjene suštinske manjkavosti. Još uvek nema dovoljno pravne sigurnosti za naftne kompanije, koje u potpunosti poštuju propise. Markiranje je postalo samo sebi svrha, tako da su pokrenuti brojni sudski sporovi zbog narušene koncentracije markera u gorivu za koje postoje nesporni dokazi da potiče iz legalnih izvora, da su plaćene sve fiskalne obaveze i da u potpunosti odgovara propisanom kvalitetu. Svaki pokušaj da se dokažu manjkavosti markera, sistema ubacivanja i utvrđivanja prisustva i koncentracije markera, podrazumeva učešće lica za pružanje usluga markiranja, što znači da predstavnici konzorcijuma učestvuju u kontroli ispravnosti celokupne usluge koju sami pružaju. A to su samo neki od problema, koji su registrovani u poslednje četiri godine. Umesto da predstavlja pretnju nelegalnom, sivom tržištu, postojeći sistem markiranja veoma otežava rad, podiže troškove, a samim tim i cenu goriva i donosi nepotrebne rizike kompanijama koje posluju potpuno u skladu sa propisima Srbije. Ugovorom o pružanju usluge markiranja predviđeno je da se on automatski produži za novih pet godina, ukoliko Ministarstvo rudarstva i energetike ne pokrene inicijativu za njegovu izmenu. Upravo zbog toga UNKS je blagovremeno, u septembru 2017. resornom Ministarstvu predložilo da se formira stručna radna grupa koja bi program markiranja sagledala sa svih aspekata, ocenila postignute efekte i predložila mere za unapređenje kontrole tržišta. Taj predlog je naišao na razumevanje Ministarstva rudarstva i energetike, ali još nije stigao tada najavljeni poziv za učešće u radu stručne radne grupe. Slučajno ili ne, tek izgubljeno je dragoceno vreme da se ozbiljno unapredi kontrola tržišta derivata nafte. Kupci goriva, inače, dva puta plaćaju sistem kontrole naplate javnih prihoda. Prvi put kroz akcize i PDV, kojima se finansira rad inspekcijskih službi, a plaćaju i sistem markiranja, koji je uveden takođe radi kontrole naplate fiskalnih prihoda. Zato građani s pravom očekuju objašnjenje kako je uz takvu, duplu kontrolu, moguće da se 2016. kao dizel gorivo proda oko 65 miliona litara baznog ulja - dakle bez plaćanja akcize - a da niko zbog toga nije sankcionisan? A samo zato što na tih 65 miliona litara goriva nije naplaćena akciza, budžet je uskraćen za oko 30 miliona evra. I niko se od nadležnih ne pita zašto novi sistem kontrole to nije sprečio, ili bar naknadno sankcionisao ove pronevere? A uvoz baznog ulja, koje se koristi kao sirovina za proizvodnju maziva i na njega se ne plaća akciza je 2015, prema podacima Uprave carina, bio za 57 odsto, a 2016. duplo veći nego 2014. Takav rast uvoza je više nego jasan indikator da se bazno ulje, pomešano sa dizelom, koristi kao gorivo za kamione, razna dostavna vozila, autobuse, poljoprivredne i građevinske mašine... Naravno bez plaćanja akcize od 54 dinara i naknade za obavezne rezerve od 2,6 dinara po litru. Tako su potrošači 2016. kupovinom goriva u program markiranja, da bi se sprečio šverc, uložili sedam miliona evra, a istovremeno je država, zbog utaje akciza, ostala bez 30 miliona evra. Ovim zloupotrebama UNKS se suprotstavlja da bi se deo prometa vratio iz sive zone na legalno tržište, a država da bi sprečila utaju budžetskih prihoda. Motivi su različiti, ali je cilj isti, mada se to iz koraka koje preduzima Ministarstvo rudarstva i energetike, kao koordinator rada državnih organa na poslovima kontrole tržišta derivata nafte, baš i ne da zaključiti. Bez obzira na to što postoji nepodeljeno mišljenje energetskih kompanija, u prvom redu najvećih obveznika plaćanja akcize, da je neophodno unaprediti sistem kontrole tržišta, resorno Ministarstvo ne reaguje. Sve ide ka tome da se važeći ugovor o uslugama markiranja automatski produži na još pet godina, nakon čega će ozbiljnije promene sistema kontrole tržišta biti nemoguće. Ili bar preskupe.