Trampovanje diplomatije

Ma koliko to stajalo u suprotnosti s prirodnim porivom ljudskog roda da i u najgorim okolnostima održava nadu u boljitak, prilike zapravo nikad nisu toliko loše da ne bi mogle da postanu još gore, i to prvenstveno baš zahvaljujući podjednako snažnom ljudskom porivu ka (auto)destrukciji. Ovo se može sagledati i kroz dosadašnju vladavinu američkog predsednika Donalda Trampa - tog savremenog oličenja destruktivnih sila na delu. Ako bi pobeda protivkandidatkinje Hilari Klinton na izborima 2016. iz mnogih razloga bila loša stvar za jedan deo sveta, neočekivani trijumf njujorškog tajkuna je, iz još većeg broja razloga, od početka doživljavan kao nesumnjivo loša stvar za čitavu planetu, izuzev za američku privilegovanu bogatašku klasu, te domaći i globalni ultradesničarski korov; potezi koje je Trampova Bela kuća povlačila u međuvremenu su to uverenje očekivano samo učvrstili. Kada je novi predsednik krenuo da popunjava mesta u svom timu, s nelagodom je ukazivano na to da se u njemu našlo previše krupnih kapitalista, generala i diletanata - da se i ne govori o tome što su neke funkcije dodeljene manje ili više otvorenim promoterima rasizma i bele supremacije. Kako je vreme proticalo, međutim, povremeno se sticao utisak kako upravo diletanti (pre svega Trampov zet i čovek za specijalne zadatke DŽared Kušner, te kćer Ivanka u svojstvu savetnice), generali (ministar odbrane DŽejms Matis, savetnik za nacionalnu bezbednost H. R. Mekmaster, naknadno i šef predsedničke administracije DŽon Keli), te barem jedan kapitalista (državni sekretar Reks Tilerson), uz sve individualne slabosti i nedostatke, svojom političkom umerenošću predstavljaju kakav-takav kontrabalans Trampovoj političkoj neuračunljivosti, i doprinose da njegova ekscesima ispunjena vladavina ne bude još gora nego što jeste. To, međutim - ako, s obzirom na dosad već počinjenu štetu, uopšte jeste bilo tako, a ne tek privid - nije moglo da potraje, tim pre što Tramp od svojih saradnika ne očekuje da služe kao korektiv njegovih stavova, već da mu budu bespogovorno odani. I zato je s kadrovske vrteške u Beloj kući - vrteške koja je, reklo bi se, u pogonu 24/7 (za ovih 14 meseci smena i ostavki je valjda bilo više nego u nekim administracijama za dva mandata) - prošle sedmice konačno ispao onaj ko je od početka delovao kao najslabija karika u lancu: Tilerson, koga na mestu državnog sekretara treba da zameni dosadašnji direktor Centralne obaveštajne agencije i Trampov vatreni pristalica, Majk Pompeo. Karijerni naftaš koji je na jedno od potencijalno najuticajnijih mesta u svetskoj politici došao bez ikakvog iskustva u državnoj upravi, Tilerson je, naravno, odavno bio viđen za odstrel; čak i pre nego što je prošlog oktobra procurilo da je neki mesec pre toga, nakon jednog bezbednosnog brifinga, pred saradnicima Trampa nazvao „jebenim moronom“. (Indikativno, nikad nije demantovao da je to izjavio.) U tom smislu, njegova smena nije iznenađenje - osim, izgleda, za njega samog, budući da je, prema izveštajima, bio zatečen vešću koju je predsednik, u svom neponovljivom stilu, najpre obznanio u jednom ranojutarnjem tvitu. Neočekivan je jedino bio tajming, budući da je bilo više nego dovoljno prilika kada se takva Trampova odluka mogla pre očekivati; ali je, opet, ovako više u skladu s predsednikovom mušičavošću. Razlog za smenu nije eksplicitno naveden, ali je u potonjoj izjavi za medije Tramp pomenuo poznata neslaganja između njega i Tilersona oko sporazuma o ograničenju iranskog nuklearnog programa iz 2015, za čije očuvanje se državni sekretar zalagao, a koji predsednik smatra katastrofalno lošim i preti da će povući američki potpis s njega. Ali Tramp i Tilerson se nisu slagali praktično ni oko čega. Tilerson je bio protiv istupanja SAD iz Sporazuma o transpacifičkom partnerstvu; protiv izlaska Amerike iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama; protiv proglašenja Jerusalima za glavni grad Izraela; protiv uvođenja dodatnih carina na uvoz čelika i aluminijuma. Kad je Tramp dovodio u pitanje američke bezbednosne garancije partnerima u NATO, Tilerson je nastojao da ih uveri da se tu ništa ne menja; kad je Tilerson radio na tome da Amerika zauzme izbalansiran stav u diplomatskom ratu Saudijske Arabije protiv Katara, Tramp je bespogovorno stao na stranu Rijada; kad je Tilerson pokušavao da uspostavi komunikaciju sa severnokorejskim režimom, Tramp mu je javno poručivao da gubi vreme; a kad je Tramp rešio da se ipak sastane s Kim DŽong-unom, Tilerson nije bio ni konsultovan oko toga. Zato nije ni bitno zbog čega je Tilerson smenjen. Kao što je i na ovim stranicama u više navrata konstatovano, on je do te mere bio izolovan i isključen iz procesa donošenja odluka u Beloj kući da je i sama funkcija koju je obavljao u potpunosti obezvređena; njegov produženi boravak na tom položaju zato više nije imao nikakvog smisla, jer je bilo očigledno da, najblaže rečeno, ne uživa predsednikovo poverenje. Ironija je samo da nije smenjen zbog onoga zbog čega je zapravo zaslužio da bude najuren: budžetskog i iznad svega kadrovskog devastiranja Stejt departmenta i čitave američke spoljnopolitičke mreže, velikih sistema iz kojih je otišao ogroman broj karijernih diplomata i drugih profesionalaca, frustriranih Tilersonovim autističkim pristupom rukovođenju ovim sektorom i totalnim ignorisanjem njihove ekspertize. Osim što, jasno, to nije ni mogao da bude razlog za njegovu smenu, zbog toga što je demontažu spoljnopolitičke službe inicirao upravo Tramp: Tilerson je bio onaj koji je propustio da se tome makar jednom rečju usprotivi. Čovek koji je tolike godine proveo na vodećim funkcijama u energetskom gigantu Ekson mobajl se tako pokazao kao iznenađujuće loš administrator, i zato zbog njegove smene u Stejt departmentu nije prolivena nijedna suza. „Tilerson je bio u zavadi s drugim članovima Trampovog kabineta, sukobljavao se s personalom Bele kuće, odbio od sebe na hiljade profesionalnih diplomata u Stejt departmentu koji su ga inicijalno dočekali dobrodošlicom (...) da bi potom bili svedoci kako im uskraćuje finansiranje i devalvira njihov rad. Sa Mekmasterom jedva da je govorio, s Kušnerom je vodio ogorčenu bitku za prevlast, prezreli su ga ključni članovi Kongresa koji su ga svojevremeno podržavali, i bio na gotovo komičan način držan po strani od donošenja ključnih političkih odluka. Kad bi visoki zvaničnici iz zemalja koje su glavni američki saveznici stigli u Vašington, često se nisu ni trudili da zakažu termin za sastanak u Stejt departmentu, dok je nekoliko njegovih vlastitih ambasadora na kraju demonstriralo otvorenu neposlušnost, shvatajući da prava moć leži u Beloj kući, a ne u drvetom obloženom kabinetu na sedmom spratu Stejt departmenta“, pokušala je Suzan Glaser da u tekstu objavljenom na sajtu Politiko sumira bilans Tilersonovog ministrovanja. Pokušala - jer bi kompletan spisak propusta i promašaja bio još znatno duži. Hoće li onda s Pompeom biti bolje? Hoće, vraga. Pod pretpostavkom da će dobiti potvrdu Senata, gornjeg doma Kongresa, za imenovanje na funkciju državnog sekretara - a nema previše razloga da se u to sumnja, uprkos zabrinutosti jednog broja kongresmena zbog njegove ratobornosti, a pogotovu gorljivog zagovaranja upotrebe mučenja za pribavljanje podataka koji se tiču nacionalne bezbednosti - Pompeo će se, iz perspektive zaposlenih u Stejt departmentu, verovatno pokazati kao bolji rukovodilac, i mnogo spremniji da sasluša mišljenje profesionalaca iz službe; to bi onda, teoretski, trebalo da znači i da će se stav Stejt departmenta ponovo uvažavati u Beloj kući. No, ni na tom elementarnom nivou nema garancija da će tako i biti; u jednom drugom članku na Politiku citira se ocena neimenovanog bivšeg funkcionera koji ocenjuje da bi, „ako u Stejt departmentu nisu voleli Tilersona, Pompea mogli direktno da zamrze“. Bitnije od toga je, međutim, to što je sam Pompeo - inače diplomac i Vest pointa i Harvarda - po mnogo čemu istomišljenik s Trampom. Kao spoljnopolitički jastreb, on je za anuliranje „katastrofalnog“ sporazuma s Iranom i zalaže se za rušenje severnokorejskog režima; Pariski sporazum smatra nepotrebnim opterećenjem za SAD; zagovarao je usvajanje mera koje bi omogućile još masovniji elektronski nadzor američkih građana od postojećeg; i veruje da bi odbeglog uzbunjivača Edvarda Snoudena trebalo osuditi na smrt. Ukratko: Pompeo će biti promoter i realizator Trampove politike kakav Tilerson nije mogao da bude sve i da je hteo. U Vašingtonu se, inače - kao što je bio slučaj i sa Tilersonom - već mesecima spekuliše da će uskoro biti smenjen i Mekmaster, a da od toga daleko nije ni Keli; dakle, dvojica od malobrojnih „odraslih“ u infantilnom svetu Trampove Bele kuće, kako ih je svojevremeno okarakterisala američka štampa. Nominacija Pompea sugeriše da će i njihove zamene, ukoliko zaista budu najureni, verovatno biti ljudi čija je glavna preporuka da u potpunosti podržavaju Trampovu agendu. Predsednik će onda konačno imati kabinet kakav je želeo - a svet dodatne razloge da se pribojava onoga što sledi. Jer, kao što je već rečeno: uvek može i gore. Đina Haspel, kandidatkinja za direktora CIA Prljave ruke Vest je trebalo da bude to da je za novog direktora Centralne obaveštajne agencije - umesto Majka Pompea, koji odlazi na mesto državnog sekretara - prvi put od nastanka agencije predložena jedna žena. Umesto toga, u fokusu se našla njena umešanost u sprovođenje torture nad osumnjičenima za terorizam i uništavanje dokaza o tome. Đina Haspel, aktuelna zamenica direktora CIA, u agenciji je zaposlena još od 1985. Dugo je radila na tajnim zadacima u inostranstvu, da bi potom u sedištu CIA obavljala niz odgovornih dužnosti; kažu da je kolege veoma cene. U njenom radnom dosijeu, međutim, postoji neizbrisiva mrlja. Nakon terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001, u vreme administracije predsednika DŽordža V. Buša, Haspelova je bila aktivno uključena u ilegalni program upućivanja osumnjičenih za terorističku aktivnost u tajne zatvore u savezničkim zemljama širom sveta, gde su podvrgavani brutalnom mučenju, pre svega korišćenjem tehnike simulacije davljenja (tzv. waterboarding); štaviše, neko vreme je bila direktno odgovorna za prvi zatvor te vrste, onaj u Tajlandu. Po objavljivanju vesti o njenoj kandidaturi, u svetskim medijima se ovih dana navodi da je lično nagledala zlostavljanje dvojice osumnjičenih za pripadnost Al kaidi, ali je sajt koji je prošle godine prvi pisao o tome sada objavio ispravku, navodeći da je njen nadzor trajao „samo“ tokom saslušanja jednog od njih. Ta saslušanja su, kao i ona sprovođena na drugim mestima, bila snimana, a njihovi video-zapisi pohranjeni na sigurno. Ali pre nego što su ovi snimci mogli da budu upotrebljeni kao materijalni dokaz zloupotreba koje su CIA i njeni privatni podugovarači počinili, u istragama koje su o tome pokrenute, iz Vašingtona je 2005. stigao nalog da se unište - pa je tako i učinjeno; Haspelova nije bila ta koja je lično izdala takvo naređenje, ali je na nalogu stajalo njeno ime. Može li onda osoba tako ukaljane reputacije da bude kandidat za direktora jedne državne agencije - pa makar to bila i CIA, kojoj je posao da prlja ruke? Ne budimo naivni: naravno da može. Žena je već zamenica direktora, pa što sutra ne bi postala i direktorka. Čak je i demokratska senatorka Dajen Fajnstin, koja je upravo iz navedenih razloga 2013. sprečila imenovanje Haspelove na jednu od čelnih funkcija unutar CIA, sada spremna da razmotri mogućnost podrške njenoj kandidaturi; čak i liberalni NJujork tajms u uredničkom komentaru implicira da bi ta kandidatura nekako postala prihvatljiva ukoliko se Haspelova u saslušanju pred Senatom odlučno distancira od korišćenja torture. Uostalom, dosadašnji šef Haspelove, Pompeo, simuliranje davljenja ne smatra torturom, a one koji su ga sprovodili naziva „patriotama“. A pogledajte dokle je tek on dogurao.