Dometi psihodeličnog sukoba

Nešto škripi u slučaju Sergeja Skripalja, bivšeg šefa kadrovske službe ruske vojnoobaveštajne agencije koji je Britancima tokom devet godina na tacni posluživao identitete preko 300 ruskih špijuna. Prvo, ovaj šezdesetogodišnjak se za jednu žrtvu trovanja sovjetskim nervnim agensom drži iznenađujuće dobro – što u datim okolnostima znači da je nekim čudom osamnaest dana kasnije i dalje živ. Isto važi i za njegovu ćerku Juliju koja je, kažu, donevši poklon od očevog prijatelja iz Moskve u Solsberi donela i otrov, i ne znajući. Drugo, previše se u Londonu zbog ovog slučaja trljaju ruke, premda ispod stola, i teško je oteti se utisku da je Skripaljeva sudbina poslužila za obračun Britanije s Rusijom, konzervativaca s laburistima i onih laburista odanih Toniju Bleru s aktuelnim predsednikom partije DŽeremijem Korbinom. Britanska premijerka Tereza Mej je u skladu sa Skripaljevim kriptonimom – bio je „Odmah“ – smesta pitanjem optužila rusku vlast da je umešala prste u geopolitički gledano vrlo toksični incident. To što ju je pitala otkud nervni agens „novičok“ na britanskom tlu, koji se tobože otkako je razvijan od sedamdesetih do početka devedesetih godina prošlog veka nije koristio, manje je providna optužnica od dvadesetčetvoročasovnog roka koji je za odgovor velikodušno ponudila. Putin je odgovorio retoričkim pitanjima – zašto bi se Moskva diskreditovala uoči predsedničkih izbora i svetskog prvenstva u fudbalu, recimo, ili zašto grožđe ne rađa na vrbi. Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov je konkretizovao Putinov odričan odgovor i zatražio uzorak agensa kako bi stručnjaci mogli da ga ispitaju, što je u skladu s Konvencijom o hemijskom oružju čije su dve države potpisnici. Senator rjazanjske oblasti Igor Morozov pravio se naivniji i ukazao je da je Rusija prema pravilima pomenutog sporazuma uništila sve zalihe nervnih agensa, a portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova rekla je da su moguće zemlje porekla „novičoka“ Švedska, Slovačka, SAD i Češka, što je, razume se, jednoznačno osporeno. U ispisivanju trilera vrednog zapleta najdalje je otišao stalni predstavnik Rusije pri EU Vladimir Čižov, rekavši da je agens možda potekao iz britanskog istraživačkog centra udaljenog 12 kilometara od Solsberija. Moglo bi se zaista pomisliti da je britansku premijerku i njene najbliže saradnike dotaklo malo magije nekog slabijeg nervnog agensa – kao da je, razgoropađena i u karakterističnim ekstravagantnim cipelicama, stala svoju psihodeličnu epifaniju pretakati u što brži kraj sveta. Proterivanje 23 ruske diplomate? Može, da, najavićemo to i, naravno, s pravom ćemo očekivati recipročnu reakciju. Pojanje da Rusija krši međunarodno pravo? Da, može i to, taman da dolijemo ulja na vatru. Puštanje ministra spoljnih poslova Borisa DŽonsona da poput zamišljenog školarca kaže šta god mu padne na pamet? Odlično, podgrejaće i to atmosferu, mada nije baš morao Putina imenom i prezimenom da optuži. Vitlanje članom 5. NATO sporazuma prema kojem se oružani napad protiv neke članice saveza smatra napadom i na sve ostale? Dobra ideja, može, ali stidljivo da mašemo tim upozorenjem, jer, ipak, ne treba da gubimo podršku Brisela i većine uravnoteženih glasača. NJima samo treba skrenuti pažnju sa činjenice da bi referendum o izlasku iz EU danas vrlo verovatno iznedrio drugačije rezultate. S druge strane, Korbin je pred kolegama poslanicima i javnošću nastupio svojstveno oprezno, ukazavši da nema dokaza da je ruska vlast kriva za trovanje nekadašnjeg dvostrukog špijuna i da vinovnici verovatnije pripadaju ruskoj mafiji – za potrebe teksta, prihvatićemo da je reč o odvojenim slojevima krema ruskog društva. Za razliku od premijerke, Korbin verovatno ne potcenjuje sposobnost ruske države da u slučaju konflikta krvavo ulupa milione svojih građana. Hladna glava čuva stražnjice, a silne su glave i stražnjice nastradale u katastrofalnoj invaziji na Irak čije je opravdanje traženo u, ispostaviće se, netačnim tvrdnjama da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje. Korbinu su zauzvrat čelnici Bi-Bi-Sija u foto-montaži na glavu metnuli rusku šapku, podgrejali su torijevski odijum spram njega i veštački oživeli pojedine Bleru bliske partijske drugove koji, očekivano, vrebaju svaku priliku da partiju vrate pod okrilje neoliberalne mantre. U vrlo komplikovanom slučaju u kojem se replike i optužbe smenjuju brzinom balističkih raketa i čije razrešenje nije na vidiku, valja dve činjenice imati na umu. Prvo, sudbina nekolicine Putinu mrskih i Zapadu dragih špijuna i biznismena nedvosmisleno ukazuje da takve smrt stiže, pa makar i u Engleskoj. Aleksandar Litvinjenko bio je, poput Skripalja, dvostruki špijun koji je 2006. u Londonu otrovan polonijumom. Tad su britanske vlasti na Ruse gledale s više blagonaklonosti i nisu digle frku nalik aktuelnoj. Bankar German Gorbuncov je preživeo atentat 2012, a biznismen Aleksandar Perepilični je kasnije te godine otrovan dok je džogirao, što je, pretpostavlja se, bio odmor između pregovaranja sa švajcarskim vlastima kojima je pomagao u raskrinkavanju međunarodnog pranja ruskih para. Amerika je tada otvoreno korila britanske vlasti što su istragu smandrljale i prvobitno smrt pripisale infarktu. Oligarh, matematički genije i kritičar ruske vlasti Boris Berezovski se 2013. obesio u Saninghilu, ali pod dovoljno sumnjivim okolnostima da se njegova smrt zvanično smatra nerazjašnjenom. Isto važi i za biznismena Nikolaja Gluškova, koji je nekoliko dana nakon trovanja Skripalja i nekoliko dana pred sopstvenu smrt za Gardijan izjavio da se plaši za svoj život. Retko se pominje i da je od stupanja Donalda Trampa na vlast čak šest ruskih diplomata na razne načine pomrlo po svetu. Zna to i Korbin, koji je hladnokrvnošću samo želeo da smiri povišene tenzije. Svestan je i druge nesporne činjenice – britanska partijska politika je nezvanični poreski raj kojekakvim, pa i ruskim biznismenima koji donacijama kupuju legitimitet i prodaju suverenitet. Ostavimo po strani to što se oko sto miliona ruskih evra pere po bankama i nekretninama engleske prestonice. Konzervativci su od 2010. primili skoro tri i po miliona evra ruskih donacija. Recimo, supruga bivšeg zamenika ministra finansija iz Putinovog premijerskog kabineta LJubov Černukin platila je 182.000 evra da odigra revijalni teniski meč ni sa kim drugim do sa Borisom DŽonsonom. Kancelar blagajne Filip Hamond izjavio je da torijevci neće vratiti skoro milion funti ruskih donacija prispelih unazad 20 meseci, kako se donatori slučajno ne bi uvredili. Laburisti nisu primili ni izbliza toliko ruskog novca – verovatno zbog proste činjenice da dugo nisu na vlasti – ali valja podsetiti da su i sami predlagali zakon kojim bi se sumnjivim ruskim državljanima u Britaniji blokirala imovina. Razigrani Boris DŽonson je činjenice ganjao poput dečačića koji lovi leptire – naslepo, najčešće neuspešno i zaneto, pa je izjavio da je „zastrašujuće“ što su pojedini laburisti uzimali novac za gostovanja u londonskoj ispostavi televizije Rusija danas. Niko mu nije rekao da su isto činili i pojedini torijevci koji su svoje izjave naplaćivali i do četiri puta više. Tako ni Skripalj verovatno neće doživeti da mu neko kaže ko ga je ubio. Ne bi ni morao, doduše, zna taj dobro kako i zašto drugi umiru od raznih manifestacija smrti. Daleko veći problem je što ishitrene, politikantske reakcije otvaraju prostor za destabilišući sukob u Evropi koji lako može uključiti globalne aktere. E, tad će baš biti svejedno ko je otrovao Skripalja.