Čaplin i nova autoritarnost

Plašim se da moji studenti ne vole Čarlija Čaplina, da ne misle da je smešan. Scena iz Modernih vremena kad se on bori sa pokretnom trakom i ulazi u mašinu i ples sa globusom iz Velikog diktatora ostavlja ih hladnim. Kad Čaplin tri puta prevari onog gorilu sa velikim obrvama na isti trik, oni ni obrvom da mrdnu. Kad brije mušteriju u ritmu Mađarske igre – ni to im ne znači ništa. NJegovo čilo držanje, brzi osmeh, neukrotiva kosa, mešavina hrabrosti i kukavičluka, slapstick koji je uzdigao do dirljivog baleta, pogospođenost u ulozi skitnice – sve ih to ne dotiče. Moram reći da me to brine. Uz nešto preterivanja možemo reći da je Čaplin jedan od dva najvažnija simbola 20. veka. Nasuprot Šarlou kao simbol stoji Atomska bomba: sa jedne strane – smeh i krhka humanost, sa druge – destrukcija. On je bio toliko popularan da su banke i Holivud morali da pristanu na njegovu produkcijsku kuću Junajted artists, koja mu je omogućila perfekcionizam. Čaplin je napisao, režirao, producirao, montirao, igrao i komponovao muziku za većinu svojih filmova. Od 25 najvećih komedija u izboru Bi-Bi-Sija četiri su njegove. Sad moram da ubeđujem nekoga da je Čaplin kreativni genije, da je Čaplin bilo šta, da je uopšte postojao. Tu se postavlja jedno važno pitanje: da li je humor univerzalan ili je regionalno i generacijski uslovljen? Postavlja se i pitanje o prirodi humora koje je preambiciozno za ovaj tekst. Mnoge Čaplinove šale zasnivaju se na odnosu sa autoritetom. Uglavnom on beži od policajaca (i pritom upada u hol ogledala). Najmanje u jednom slučaju je policajac i bori se sa nekakvom silom mraka, lokalnim siledžijom, sa velikim obrvama. Najčešće je skitnica i nastoji da prevari kelnera pa da se džabe najede, makar ga kasnije odveli u zatvor. Ponekad je on konobar i nastoji da ne vrati kusur (uvek onom istom groznom tipu sa obrvama) pa ovaj mora da ga ugrize za ruku da bi taj sitniš ispustio. On je uvek protiv društvene mašine. Dok se traka kreće on se češe, puši, izmotava se. Ne želi da prati traku obaveznog života. San mu je da izazove kolaps čitavog tog aparata. Uostalom zašto ne bi?! Naš genije rođen je u viktorijanskom miljeu južnog Londona. Sin alkoholičara i duševne bolesnice, sa ciganskim poreklom. Po socijal- darvinističkim teorijama takav ne bi trebalo da postoji ili bar ne bi trebalo da se razmnožava. Sa osmehom mislim na Čaplinovu veselu seksualnost. Voleo je da koketira, najviše sa ženama, ali inače sa nebom, sa celim životom. Čini nam se da je i flertovanje bilo deo njegovog baleta. „Život je divna fantastična stvar, čak i za meduzu“, rekao je on. Čaplin je crpeo šale iz neobuzdane kreativnosti četvorogodišnjeg deteta. Kad jedno dete vidi drugo ono priđe, dira ga po licu i priča s njim. Čaplin nema distance. On ceo svet dira po licu. On pravi od svega igračku, računajući tu i druge ljude. Taj nesputani dečak je dva puta slat u workhouse, fabriku za eksploataciju siročadi. Postoji njegova slika iz škole za prosjake centralnog londonskog distrikta. Sasvim je bilo jasno kakvo će njegovo mesto biti u tom društvu. A nije. Humor je bio njegovo jedino oružje. Eksplozijom unutrašnjih boja on je odgovorio na izbledeli život sirotišta. U načinu na koji se služi patetikom, Čaplin je sličan Dikensu. LJudi zaboravljaju da je patetika konvencija i umetnik može izabrati da je upotrebi ili ne upotrebi. Čaplin je poručivao da čovek ne može da misli i oseća istovremeno i kad je birao da se obrati samim emocijama on ju je koristio. Često, ali ne uvek. Dakle, šta mojim učenicima tačno smeta kod Čaplina? Slutim da pitanje nije samo estetsko. Čarli Čaplin je platio veliku cenu zato što se smatrao socijalistom. „Teško je održati bilo koju distancu ili socijalnu hijerarhiju kad urlaš od smeha“, upozorio je drugi britanski humorist, DŽon Kliz. Moji studenti žive u divide et impera svetu partikularne vizije koju karakteriše empathy gap i veruju da niko nikoga ne može razumeti. Čaplin se smatrao kosmopolitom. Tvrdio je da ga odlično razumeju ljudi čije jezike ne govori. Nije poštovao praznoslovlja i careva nova odela svake vrste. LJudi koji timare svoju komplikovanost izgledali su mu vrlo prosto. Šta još kod Čaplina smeta mojim studentima? Mogu jedino da pretpostavim. Prvo, radi se o crno-belom filmu, a to im izgleda toliko retro i tehnološki nefunkcionalno, toliko prašnjavo i mrtvo da im ne pada na pamet da bi se sa tim neko mogli poistovetiti ili se tome smejati. To je kao kad bi neko ustao iz groba pa počeo da priča šale. Drugo, oni nikad nisu videli crno-beli film i nisu videli da se tako nečem neko smeje. I kad bi poželeli, uplašili bi se da bi sami mogli ispasti smešni. Treće, Čaplin je na prvi pogled naivan. Četvrto, Šarlo je skitnica hobo, homeless a njih nisu učili da se sa takvim ljudima identifikuju. Čak i to što pravi majmuna od živog Hitlera (Hitler je dva puta video film) malo nije zgodno. Ipak je to lider. Konačno, i bojim se da je to suštinski, Čaplin ne poštuje nijedan autoritet, bilo da se radi o kelneru, policajcu ili gradonačelniku. Generacija mojih studenata, savremenih mladih Amerikanaca, učena je da mnogo više poštuje autoritete.